ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА У ОБЛАСТИ АРХЕОЛОГИЈЕ БИБЛИЈСКОГ СВЕТА - септембар 2025

Новообјављено истраживање представља први директан доказ о згурама насталим током процеса цементације легирања бакра са шљаком унутар керамичких лончића, што представља легирање бакра са арсеном током Средњег царства Египта, односно средњег бронзаног доба (2000–1650. год. пре Хр.). Насеље из наведеног периода пронађено је на Елефантини, унутар модерног Асуана. Намерну производњу арсенске бронзе на локалитету поткрепљује идентификација фрагмента шљаке из остатака Куће 175, датираног у напредну 12. династију (19. в. пре Хр.). Ови материјали, детаљно размотрени, анализирани су на острву Елефантин и у Каиру коришћењем pXRF, оптичке микроскопије и SEM-EDX.

Истраживање је изведено на темељу открића наизглед неупадљивих остатака обраде метала. Око 850,5гр фрагмената и артефаката обраде метала из остатака радионице анализираних овде обухватају цео опсег производње бакра из два квадрата ископа димензија 10м2. Истраживачи су се фокусирали на 59 узорака идентификованих помоћу преносиве рендгенске флуоресценције (pXRF)и детаљно анализираних другим техникамана Француском институту за оријенталну археологију у Каиру (Le pôle archéométrie de l'IFAO du Caire).  Како би се увећало разумевање специфичних фаза у процесима обраде метала, подскуп узорака је подвргнут даљој анализи путем скенирајућег електронског микроскопа и енергетски дисперзивне спектроскопије (SEM-EDS) у Истраживачком центру за пустињу у Каиру (Desert Research Centre in Cairo), а у складу са законским прописима који су постављени од Министарства туризма и антиквитета Египта (Ministry of Tourism and Antiquities of Egypt).

Тим археолога је првобитно је испитивао материјал из подпројекта под називом Реалности живота, који је водила Јохана Сигл (Johanna Sigl), а теренски рад је водио Петер Коп (Peter Kopp). Овај пројекат се фокусирао на два квадрата димензија 10м2 у северозападном делу Елефантине, где су се ископане куће налазиле у близини вероватног административног центра током касног средњег царства. Откривене структуре датирају из раног средњег царства до другог прелазног периода (2000–1650. пре Хр.). Ова стратиграфска ископавања обухватала су пажљиво просејавање и флотацију скоро свих наслага, са циљем „одговарања на специфична питања у вези са животним условима и свакодневним животом људи који су насељавали град Средњег царства“. Најбоље очувана структура, Кућа 169 из 13. династије, дала је највећу количину материјала, укључујући већину остатака обраде метала. Ово представља један од најдетаљнијих скупова података о насељима у савременој египатској археологији. Већина доказа се односи на производњу хране и пића, заједно са производњом перли од аметиста и љуске нојевог јајета, и другог накита од полудрагог камења.Ограничења простора на острвском насељу значе да су сачувани само ограничени остаци људске активности, што је резултирало проналажењем само 850,5 гр фрагмената обраде метала и металних артефаката. Осим једног узорка из касног Старог царства, касне 6. династије и пет узорака из Другог прелазног периода, највећи део материјала датира из Средњег царства, тачније из 11–13. династије. С обзиром на ограничен простор, становници су вероватно уклањали веће комаде отпада,остављајући за собом селективан приказсвојихактивности обраде метала.

Обрада метала на острву изгледа да је ограничена на операције малог обима које укључују и руду бакра и легирање за производњу артефаката. Нису идентификоване специфичне инсталације за обраду метала. Остаци не одражавају велики комплекс пећи. У контекстима насеља, обрада метала може оставити само плитко удубљење у поду и неколико гранула и згуре, што би се лако могло превидети мање сензитивним ископавањима.

Најранији остаци пронађени у кућама откривени су у кући 170, а датирају из касног Првог прелазног периода и прве династије Средњег царства (односно XI династија Египта). Платформа од цигле је сачувана у североисточном углу зидова ове куће, а остаци из XII династије налазили су се у просторији 3 (ходник) и две суседне просторије, 6 и 7а, куће 167. Најзначајнији докази произашли су из лежишта из XIII династије  у просторији 2 куће 166, вероватно коришћене као двориште.Већина узорака је пронађена у карактеристичним собама и јамама, од чега само шест на нивоу пода, један на степеништу и један примерак из камина. Овај образац сугерише да су остаци обраде метала били део секундарног отпада, а не директно повезани са пиротехнолошким инсталацијама.

Велики део корпуса металуршког материјала складиштеног у часописима за ископавања заједничке немачке и швајцарске археолошке мисије на острву Елефантини анализиран је помоћу pXRF анализатора Niton™ XL3t компаније Thermo Scientific™, власништва Немачког археолошког института, одељења у Каиру (German Archaeological Institute, Cairo Department). Добијени спектри су потом процењени коришћењем интегрисаних стандарда, а концентрације присутних главних и споредних елемената (Cu, Fe, As, Sn, Sb, Pb, Zn, Ni, Bi, Ag, Au, Co, Mn и Ti) су квантификоване коришћењем режима за опште метале. Избор од 59 узорака, првобитно идентификованих помоћу pXRF и погодних за микроструктурне и детаљне анализе хемијског састава, узоркован је и анализиран металографским методама у археометријској лабораторији IFAO у Каиру. Узорци са релевантним металуршким информацијама припремљени су за металографско проучавање стандардним поступком који се заснива на монтирању узорака у епоксидну смолу, брушењу на металографским плочама од Si карбида (SiC), полирању дијамантским пастама величине 2 и 0,7 μm и нагризању припремљених металографских пресека раствором FeCl3. Документација је извршена помоћу оптичког металографског микроскопа у режиму посматрања у светлом пољу који је доступан у лабораторији IFAO. Дигиталне слике микроструктура узорака снимљене су дигиталним фотоапаратом Nikon D3S и обрађене софтвером Camera Control Pro 2.26.0 M.

Структурна морфологија подскупа од 15 металографских узорака окарактерисана је коришћењем скенирајуће електронске микроскопије (СЕМ) високе резолуције доступне у лабораторијама Истраживачког центра пустиње у Каиру.Археометалуршко истраживање је показало да фрагменти пружају вредне увиде у добро организован занатски процес првенствено фокусиран на арсенску бронзу. Ова доследна употреба арсенске бронзе оправдава категоризацију остатака обраде метала као јединственог корпуса за анализу.Арсенид или шпајс (Fe) је општи термин за једињења тешких метала као што су Fe, Cu, Ni и Co у комбинацији са значајним количинама As и/или Sb. То је кристална чврста супстанца са сребрнастим сјајем која подсећа на хидратисане Fe (III) оксид-хидроксиде, познате као лимонит. Тачка топљења 930°C. У овом случају, представља намерно произведено интерметално једињење изведено из сулфидних минерала. Арсенска бронза произведена коришћењем овог шпајса садржала је не само As већ и значајне количине Sb и Pb. Налази шпајса из касног бронзаног доба из Камид ел-Лоза (Либан) и Амарне имају упоредив хемијски састав.

Укупно 20% проучаваног корпуса састоји се од врсте згуре која садржи грануле, интерпретиране као нуспроизвод производње арсенске бронзе, што пружа доказ о намерном легирању.  Микроструктура ових згура састоји се од потпуно кородираних металних фаза на бази Fe-As, углавном глобуларног облика, интерпретираних као остаци нереагованог шљака. Састав сугерише да се ова врста згуре формирала у малим количинама током процеса цементације легирања унутар керамичких лончића.

Микроструктура згуре састоји се од макроскопских металних Cu легираних фаза са променљивим садржајем As, који достиже и до 12%. Згуру карактеришу бројне фино дисперговане фазе нелегираног металног Cu, са појединачним јединицама пречника микрометара или мање. Верује се да је ова врста згуре настала током термичке рафинисања или претопљења арсенске бронзе пре ливења артефаката. Примарни циљ овог процеса рафинисања термичком оксидацијом вероватно је био смањење концентрација Fe и S у легури, које су, заједно са As, Pb и другим споредним елементима, пренете у згуру.

Поновно откриће два фрагмента шпајса из Новог Царства/ЛБА из Амарне заједно са овим открићима наводи на закључак да је арсенска бронза постала једа  од главних металуршких производа овог доба. Тек сада, са новоанализираним материјалом са Елефантине, можемо почети да разумемо овај процес. Докази о легирању шпајсом са Елефантине представљају први потврђени директни доказ о појави шпајса у отпаду из радионице и згури која је највероватније настала током процеса цементације легирања Cu са шпајсом унутар керамичких лончића, што указује на легирање Cu са As у старом Египту.Технологија производње шпајса датира из 3. миленијума пре Хр. у Ирану. Даљи докази о производњи овог матерјала документовани су у Западној Анадолији, Оману и Јерихону.Значајно је откриће и два модела секира из Првог прелазног периода до Средњег краљевства, откривена на гробљу Куббет ел-Хава на брду са погледом на острво Елефантину. Пошто је Куббет ел-Хава служио као главно гробље првог горњеегипатског нома, а самим тим и Елефантине, ове секире су можда произведене у истим или сличним радионицама као и новоистраживани артефакти.

Идентификација фрагмента са Елафатине показује се, стога, као део система, а не као случајност. Макроскопским прегледом, поткрепљеним pXRF подацима, идентификовано је још два контекста која садрже слићан материјал који ће тек бити додатно и детаљно испитан. Потрага за даљим фрагментима ће се наставити; међутим, као и код материјала из Средњег царства, ови налази морају се касније разумети у контексту потпуно очуваних остатака обраде метала из њихових одговарајућих периода. Реконструкција комплетног оператерског ланца је неопходна за тумачење доказа. У том светлу, фрагменти из Средњег царства изгледа одражава дугогодишњу традицију обраде метала на острву Елефантини где се производила арсенска бронза. Кончани циљ истраживања може да буде реконструкција свеобухватног корпуса који може да пружи увид у древне технологије обраде метала. Кључне фазе производних процеса често су одсутне из археолошких записа, вероватно зато што би свака обновљива количина метала била задржана, рециклирана и поново употребљена. Пажљива ископавања насеља, спроведена уз одговарајућу контекстуалну археологију, су стога неопходна за откривање отпада од обраде метала који се није сматрао рециклабилним.

За сада, истраживање је потрдило производњу арсенске бронзе током средњег бронзаног доба на острву Елефантини, што открива сложенији металуршки процес него што се раније претпостављало. Документовано је неколико кључних фаза у ланцу оператера. Прецизно порекло елефантинског шпајса остаје неодређено. И поред тога, јасно је да указују на то да су металурзи Средњег царства примењивали контролисане, намерне методе како би повећали садржај арсена, значајно побољшавајући чврстоћу и издржљивост својих бронзаних легура: кључне атрибуте, посебно за алате и оружје. Др Одлер (Dr. Odler), кореспондентни аутор рада, напомиње: 

Кмошек (Kmošek), главни аутор рада, додаје: 

Откриће, такође, има шире импликације за древне трговинске мреже. Шпајс, обично нуспроизвод процеса обраде метала, подразумева приступ специјализованим материјалима и сугерише да су се египатски металурзи бавили раним облицима размене ресурса и процесима пречишћавања. Ово изузетно откриће пружа редак увид у технолошку креативност једне од најранијих напредних цивилизација на свету, мењајући наративе о раној производњи метала. Очекује се да ће подстаћи обновљена истраживања о набавци ресурса, преносу технолошког знања и трговини на древном Блиском истоку.

Острво Елефантиан налази се у реци Нил и модерном граду Асуану, северно од првог нилског катаракта и Асуанске високе бране. Име Елефантина се директно преводи из древног египатског израза Абу, што вероватно значи Острво слонова, што се односи на првобитни изглед острва изнад воде. Непрекидно насељено од краја 4. миленијума пре Хр. до данас, острво чува материјалне остатке из целог бронзаног и гвозденог доба. Од 1969. године, након ранијих ископавања, острво је у фокусу заједничког немачко-швајцарског пројекта ископавања. Ове јединствене околности пружају идеалну студију случаја металургије бакра у пограничном региону између древног Египта и Нубије. Руда бакра није аутохтона на острву: сав метал је морао бити увезен, али је сачувано најранија радионицабакра у древном Египту, која датира из око 3100. год. пре Хр. 

 

Открића у археологији често не доносе само информације о појединачним предметима или локацијама, већ отварају прозоре у ширу историјску, културну и религијску динамику региона. Намерно производње арсен‑бронзе у Средњој држави Египта, откривено у последњој деценији истраживања, пружа управо такав увид. Ово откриће, иако техничке природе, има импликације које се протежу и на разумевање ширег Блиског истока и библијског света. Пре свега, намерно производње арсен‑бронзе указује на систематско знање и контролу металуршких процеса у Египту. То више није случајан производ, већ свесна манипулација легурама за повећање чврстоће и трајности метала. Ова спознаја омогућава да Египат буде сагледан као активни центар технолошких иновација у региону, способан да производи оружје и алате који су функционално и симболички напредни. Проналазак отвара и питање о регионалној повезаности јер је арсен‑бронза је била позната и у Месопотамији, Анатолији и Ирану.Сада се појављују докази да Египат није био изолован. Контролисана производња метала имплицира трговину сировинама и размену знања. Египћани су вероватно прибављали арсен‑богате руде или легуре из удаљених рудника, чиме се потврђује постојање сложених мрежа економских и културних веза између древних цивилизација. Коначно, арсен‑бронза је чвршћа од обичне бакарне бронзе, што значи да су Египћани могли производити ефикасније оружје и заштитну опрему. Ово има импликације за разумевање војне моћи Египта и његових суседа, али и за контекст библијских прича о ратовима и сукобима у Леванту. Кроз призму арсен‑бронзе, можемо реалније замислити ратну технологију, војне капацитете и стратегије, што доприноси прецизнијој историјској интерпретацији догађаја описаних у Библији.

У древним цивилизацијама, метали нису били само функционални материјали већ су имали дубоку духовну, ритуалну и симболичку вредност. У библијским текстовима и египатској култури, различити метали су били повезани са моћи, божанском заштитом и ритуалним значајем:

 | Метал | Симболика и употреба
| Злато | Божанска присутност, вечност, чистота, коришћено за идоле, олтаре и украсе у храмовима.
| Сребро | Трговинска вредност, откуп, финансијска моћ; коришћено у даровима и церемонијама.
| Бронза | Чврстоћа, трајност, војна и ритуална моћ; коришћена за оружје, штитове, олтаре и сакралне предмете. | 

Арсен‑бронза, као модификована легура бронзе са арсеном, даје предметима: већу чврстоћу и издржљивост, погодну за оружје, штитове и ритуалне елементе; сјајну, сребрнасту површину, која појачава визуелни ефекат и симболички значај у церемонијалном контексту; посебну легуру коју могу израдити само квалификовани занатлије, чиме се повећава престиж и ритуална вредност предмета.

Не постоји директан налаз који би јасно повезао намерну арсен‑бронзу са античким Израилом, али археолошки налази из Леванта (укључујући данашњи Израел и Јудеју) показују да је у бронзаном добу постојала пракса коришћења бакра легираног са арсеном. Примери укључују: металне предмете из локалитета Азор и других места који садрже арсен у бронзи; легуре са арсеном у оружју и алатима током Средњег бронзаног доба; ханаанске локалитете са арсен‑бронзом за ритуалне и војне предмете.

Присуство арсеничног метала у региону, дакле, показује да је технологија легирања бакра арсеном била позната у Леванту, и да се ритуални, војни и технолошки контекст Библије могао развијати у окружењу у којем су сложеније легуре већ биле у употреби.

 

У 5. в.пре Хр., током персијске владавине, ово острво је било важан војни и трговачки центар, у коме су се сусретале различите етничке и верске групе, укључујући Египћане, Персијанце и Јевреје. Јеврејска заједница на Елефантини била је довољно бројна да изгради свој храм посвећен Јахвеу, што је представљало готово једини познати јеврејски храм ван Јерусалима у том периоду.Постојање овог храма показује ране облике дијаспорног јудаизма, пре него што је каснија традиција строго централисала обожавање у Јерусалиму. Археолошки налази и писма, познати као Елефантински папируси, сведоче о животу и административним питањима заједнице, као и о постојању локалног храма. У комплексу храма пронађени су остатаци олтара и животињски остаци (кости овце, козе и говеда), који указују на обредно клање, што је био централни елемент јеврејског обожавања тог периода. Папири такође указују на сукобе са околним заједницама, што говори о тешкоћама у очувању локалне верске праксе.

У Јерусалиму се на ову појаву гледало с извесним скептицизмом. Јерусалимско свештенство инсистирало је на томе да се жртве могу приносити само у Јерусалиму. Документи из тог периода показују да су Јевреји са Елефантине били свесни ауторитета Јерусалима и да су настојали да обезбеде дозволу и заштиту од персијских власти, како би њихов храм могао да функционише, што се и десило, макар под персијском влашћу. Пример Елефантине осликава интересантан феномен у историји јудаизма: локалне заједнице морале су да балансирају између своје потребе за жртвеним култом и захтева централног свештенства у Јерусалиму. Храм функционисао као религијски и социјални центар, из перспективе Јерусалима, он је био привремен и далеко од идеала култне централизације. Храм на Елефантини  је био једино познато место у јудаизму ван Јерусалима где је жртвени принос био толерисан и као такво остаје сведочанство о јеврејском животу ван Јерусалима и о адаптацији религијских пракси у условима дијаспоре.

 

Археолози су ископали остатке онога што би могло бити највеће познати неоасирски ламасу – заштитно божанства које приказује крилатог бика са људском главом. Откриће је направљено у рушевинама асирске престонице Ниниве у данашњем граду Мосулу, северном Ираку. Унутар градских зидина, две главне рушевине хумке су Тел Кујунџик и Тел Наби Јунус.Тел Наби Јунус је дуго поштован као место повезано са пророком Јоном, односно као његов гроб, 7због чега током дужег периода нису дозвољена ископавања хумке.

Током ископавања Тел Наби Јунуса, остаци ламасуа су откривени у области престоне собе цара Есархадона (Есхадрона). Ирачки министар културе, Ахмед Факкак ел-Бадрани (Ahmed Fakkak al-Badrani), објаснио је да је палата пројектована са више дворана које воде у престону собу, а свака је заштићена паровима ламасуа. Према саопштењу за штампу Асирске међународне новинске агенције (Assyrian International News Agency), ламасу је висок 6м, што је много више од примерака изложених у Британском музеју и Лувру, који се крећу између 3,5 и 4,2м.Верује се да је новопронађени артефакт првобитно био један од пара који су красили главну капију дворане, централно место приказивања асирске царске моћи. Мањи примерци су раније откривени на овој локацији, укључујући статуу од скоро 4м откривену током 1990-их и још једну велику откривену 2021. год. Међутим, ново откриће надмашује све њих и мења наше разумевање неоасирске монументалне уметности.

Статуе ламасу, хибриди са телом лава или бика и крила орла са људским главама, били су кључна заштитна божанства у месопотамској култури. Постављене на капијама, симболизовале су божанску заштиту, истовремено евоцирајући огромну моћ царства. Изузетно велике размере Мосулског ламасуа постављају питања о његовом наручивању: да ли га је створио Есхадрон како би показао свој ауторитет или је то доказ изгубљене традиције колосалне скулптуре?Иако су опсежна документација и конзервација још увек у току, шестометарски ламасу већ је прекретница у месопотамским студијама уметности. Осим што је симбол величине Асирије, он је отварач очију за трајни значај града. Скоро 2.700 година након свог настанка, масивни чувар је поново нашао своју сврху: зрачење моћи и величанствености цивилизације чија историја и даље очарава свет.

Ископавања су такође открила скривене клинасте плочице исписане текстовима Сенахериба, Есхадрона и Асурбанипала, као и артефакте за које се верује да су ратни плен из Египта и Леванта.Ископавања су постала могућа тек после 2014. год., када су џамију која је покривала хумку уништили милитанти Исламске државе, који су такође ископали тунеле испод локације како би пљачкали антиквитете и финансирали своје операције.Они суу потрази за антиквитетима ископали тунел испод хумке. Од 2018. године, тимови са Универзитета у Хајделбергу (eidelberg University) и Ирачког државног одбора за старине и наслеђе (Iraq’s State Board of Antiquities and Heritage) ископавају оштећено налазиште, документујући тунеле за пљачку, истовремено чувајући оно што је остало од древног наслеђа Ниниве.

Ово откриће  сведочи о културној отпорности Мосула. Недавни ратови су увелико оштетили културно наслеђе града, али поновни појављивање ламасуа сада поново враћа Ниниву у фокус светске пажње. Ирачке културне власти, у сарадњи са својим немачким партнерима, планирају да трансформишу локалитет Наби Јунус у музејски комплекс који ће спојити асирске остатке са исламским културним наслеђем џамије пророка Јоне.Бадрани је рекао да су:

 Ово ће повећати археолошки и туристички значај локалитета, рекао је Руваид Мувафак (Ruwaid Muwafaq), директор Инспектората за старине и наслеђе Ниниве (Director of the Nineveh Antiquities and Heritage Inspectorate). Он је истакао да управа за старине, у сарадњи са немачким Универзитетом у Хајделбергу и Министарством културе, ради на развоју локалитета и оснивању музеја отвореног за посетиоце.

Есхадрон је био трећи цар династије саргонидске династије и владао је Неоасирским царством од 681. до 669. године пре Хр.  Током његове владавине освојен је Египат и реконструисан је Вавилон, уништен у освајањима Есхадроновог оца, цара Сенахериба.Ступио је на престо након жестоке борбе унутар династије. Наиме, Синахериб, моћни цар Неоасирског царства (704–681.пре Хр.), упамћен је као војсковођа и градитељ, али и као владар чија је смрт обележила драматичан заокрет у историји Асирије. Историјски извори и библијски текстови сведоче да је Синахериб убијен од стране једног или више својих синова у храму свог божанства Ашшура, као и да су завереници добили политички азил у араратском краљевству Урарту (2Дн 32:21–22). Овај догађај је последица дворских интрига и личних амбиција синовâ, који нису имали довољну подршку војске или аристократије, и стога нису могли узети власт у Асирији. Њихово бекство у Урарту потврђује и стратегијску немогућност да задрже позицију, док је легитимни наследник, Есхадрон (Асархадон), могао да преузме престо без већих сукоба.

Есхадрон је ступио на престо као мудар и снажан владар. Одмах је наставио очеве војне походе како би осигурао контролу над Асиријом и суседним територијама, па и територијама библијске Јудеје и Израила (Јер 25:25 и 2Дн 36:9–10). Истовремено, посветио се изградњи и обнављању Ниниве, јачајући ауторитет централне власти.

Смрт Синахериба и уздизање Есхадрона илуструју како дворске интриге могу довести до краткотрајне нестабилности, али и како легитимни наследник уз војну и административну подршку може успешно консолидовати власт. Есхадронова владавина представља пример снаге, стабилности и наставка империјалне политике Асирије, остављајући трајан траг у историји Блиског истока и библијском наративу.Натписи Наби Јунуса сугеришу да је комплекс палате садржао касарне, радионице, дворишта и престону собу раскошно украшену у стиловима под утицајем суседних култура.

 

Бик је заиста један од најпознатијих сакралних симбола оријенталној и у медитеранској култури,У сумерској, акадској и асирској култури бик се повезивао са моћи, плодношћу и царском силом.Ану, врховни бог сумерског пантеона, није директно приказиван као бик, али се бик често користио као симбол краљевске и божанске снаге која потиче од њега.Бик је често приказиван у митологији као чувар или непобедиви борбени симбол — на пример, бик небески у епу о Гилгамешу. Овонје веротно позадина и царске неоасирске иконографије чији примерак из Мосула је недавно пронађен.

У Египту бик је поштован кроз култАписа, божанство које је имало форму светог бикак који је представљао плодност и заштиту фараона.Апис је био посредник између људи и богова и имао је статус живог божанства.

У Ханану бик је био сакрална животиња којом је представљан најзначајнији бог, поглавара локалног пантеона, макар после преузимања власти од Ела, Ваал. Ваал је ханански бог олује, кише, плодности и плодности земље, централна фигура у пантеону.Његова моћ је директно повезана са плодном земљом и пољопривредом.У уметности и ритуалима Ваал је приказиван или у облику бика, или са биковим атрибутима (рогови, телесна снага).Бик представља снагу, виталност, агресивну моћ и плодност — све оно што Ваал поседује.Бикови су често коришћени и у жртвовању као ритуалне жртве Ваалу, што је симболизовало пренос снаге и плодности на земљу и људе.Митови показују Ваала као бика који побеђује море или хаотичне силе, што је слично као код небеског бика у Месопотамији — симбол победе божанске снаге над хаосом. Код Хетита и Хурита бик је, такође, био теофорична животиња. Хуритски Тешуб и Шаугуш налогни су хананском Ваалу. У хуритској митологији, која је била у великој мери интерактивна са месопотамском и хетитском културом, бик је био симбол снаге, плодности и божанског ауторитета. Бик је истовремено ратни симбол, симбол плодности и појављује се у ритуалима и жртвовањима, као медијум преноса моћи божанства на људе и земљу.Хетити су уносили бикa у свој религијски и митолошки свет као теофоричну животињу — симбол снаге, виталности и заштите. Бикови су често приказивани као лукарски или ратни симболи у храмовима и као атрибути богова који имају карактер моћи и плодности. У хетитским митовима о борби богова бик представља њихову физичку снагу и ауторитет над хаосом.

И кад се крећемо даље на запад медитеранског басена, наизлазимо на симболику бика. Зев узима обличје белог бика да би отео и оплодио Европу, финичанску прицезу зачевши са њом Миноса, провог краља Крита и родозачетника минојске цивилизације. Ова прича је можда инспирисана старим минојским ритуалним мотивима, где бик представља моћ и божанску доминацију.Бели бик симболизује чистоту, светлост и силу, што је у складу са ритуалном симболиком минојског бика.Легенда о Минотауру (полу-људско, полу-биковско чудовиште у лавиринту) такође имакорене у критско-минојској симболици бика.Минотаур представља комбинацију човека и бика — можда симбол контролисане, али опасне снаге коју је људска цивилизација покушавала да укротити кроз ритуале.Повезује се и са краљем Миносом и ритуалима жртвовања или култом бика. Дакле, минојска култура поштовала је бика као теофоричну животињу, симбол снаге, плодности и ритуалне моћи.Најпознатији мотив је bull-leaping (скок преко бика), што је вероватно био ритуални чин који симболизује повезаност човека са божанском силом. Бикови су се често приказивали у фрескама, ритуалним предметима и печатима.

Библија упоредно прави отклон од политеистичко-теофоричне симболике бика, и прихвата бика као јахвистички симбол моћи. Тако нпр. је бик у библијском наративу симбол идолопоклонства и скретања од Јахвеа. Најпознатији пример је златни бик /теле (Изл 32:1–35), када Израилци, док је Мојсије био на гори Синај, праве бика од злата и и богослуже пред њим, при чему богослужење добија оргијастички призвук. Овај чин је осуђен као прељуба према туђем божанству и симбол паганског утицаја окружења. У северном царству Израила, златни бикови у Ветилу и Дану (1Цар 12:28–30) су били предмет критике пророка, иако постоје интерпретације да нису били Ваалови идоли, већ подножја Јахвеа. У сваком случају, у библијском наративу бик је често приказан као знак опасности од паганског утицаја, асимилације суседних култова и скретања народа са правог пута. Упоредно са тим бик и његови рогови у поезији и пророчким текстовима често симболизују моћ, победу и Божју заштиту (Пс 18:2; 92:10). Сличну симболику можемо да приметимо и у историјској и девтерономистичкој књижевности (1Сам 2:1–10; Пнз 33:17).Рог се користи као метафора победе и процвата племена, повезујући духовну снагу са племенском и царском моћи.Бик и рогови симболизују Божју непобедиву моћ у борби против непријатеља, што се види у пророчким књигама као што је Дн 7, где рогови представљају царства и владаре, али истовремено указују на ред и Божју контролу над историјом. У овом смислу, бик представља позитивну, сакралну снагу која штити, уздиже и обезбеђује ред. Одјеци овога се могу чути и у новозаветним текстовима (Лк 1:69).

 

1. ОТКРИЋЕ ПОТОПЉЕНЕ ЕГИПАТСКЕ ЛУКЕ КОРАК КА ПРОНАЛАСКУ ПОСЛЕДЊЕ КРАЉИЦЕ ЕГИПТА?

Откриће потопљене луке код обале Египта могло би понудити део слагалице у дугогодишњој потрази за изгубљеном гробницом Клеопатре и увид у древну поморску активност земље. Тим подводних археолога, укључујући истраживаче Националне географије Кетлин Мартинез (Kathleen Martínez) и Боба Баларда (Bob Ballard), открио је редове високих структура које су можда биле стубови и то од 6м висине у Средоземном мору. Истраживачи су пронашли и доказе о полираним каменим подовима, цементираним блоковима, бродским сидрима и високим теглама за складиштење званим амфоре - све датира из времена Клеопатре.

Тим је пронашао луку након што је пратио претходно откривени тунел дужине 1305м који је изгледа повезивао локацију древног храма Тапосирис Магна, око 48км западно од Александрије, са морем. Мартинез верује да је Тапосирис Магна кључна локација у вези са Клеопатрине сахране. Средином септембра 2025 Национална географија објавила је документарац „Клеопатрина последња тајна.“

„Радим ово већ 50 година. Била сам под водом. Никада нисам видела ништа слично. Ово јасно изгледа као да је направљено људском руком“, рекао је Балард о подводним структурама.

Док почиње ново тромесечно ископавање храма и подводног локалитета, Мартинез, адвокатица за кривично право из Доминиканске Републике која се окренула дипломатији и археологији, верује да је налаз обећавајући следећи корак у њеној 20-годишњој потрази за гробницом краљице Клеопатре VII истакавши:

Упркос кратком животу од само 39 година, Клеопатра је оставила траг на антички свет као једна од ретких владарки и последњи фараон Египта. Рођена у Александрији 69. год. преХр., а за краљицу је крунисана са 18 година и умрла је 30. год. пре Хр., након пораза којег је претрпела од Октавијана Август оснивач Римског царства. Његова победа код Акцијума 31. год. пре Хр. практично је темељ прерастања Римске републике у Римско царство. Мартинез подсећа:

Римљани су клеветали Клеопатру, посебно због њене везе са Јулијем Цезаром. Представљали су је као „пасну, егзотичну заводницу која је угледне римске државнике одвлачила од њихових дужности према Републици. Она је, међутим, била филозоф, лекар, хемичарка и фараон, каже Мартинез.

Плутарх је описао Клеопатрин сусрет са Антонијем док је пловила реком Киднус у барци са позлаћеном крмом и развијеним пурпурним једрима, док су сребрна весла ударала ритам у складу са музиком флаута, свирала и харфи – Клеопатра га је дочекала под златним балдахином, обучена као богиња Венера.

Уместо да дозволи да је Римљани заробе, легенда каже да је Клеопатра дозволила да је уједе отровна змија у Александрији, према документарцу. Али тачне околности њене смрти остају непознате, а неки истраживачи сугеришу да је умрла гутањем тровања.

Међутим, хипотеза моју Мартинез заступа у вези са гробницом Клепатре остаје контроверзна у египтолошким круговима. Многи научници сматрају да се Клеопатрино последње почивалиште налази у Александрији или на тамошњим потопљеним царским гробљима. Недостатак текстуалних доказа и рецензираних извештаја о ископавањима оставља ово питање нерешеним. Мартинез, међутим, подсећа наПлутархов извештај о Клеопатриној идентификацији са Изидом и посвећености храма Озирису. Нико ми не може рећи да Клеопатра није у Тапосирис Магни, рекла је изразивши уверење да је откривање њене гробнице само питање времена.

Без обзира да ли ова лука крије кључ Клеопатрине сахране, ово откриће значајно обогаћује наше разумевање древних египатских поморских операција и лучке инфраструктуре током птолемејског периода.Балардов тим је мапирао морско дно око луке, а геофизичка истраживања на копну реконструишу древну обалу. Експедиција планира даља ископавања дуж тунела и суседног морског дна како би утврдила да ли се Клеопатрина гробница налази у рушевинама храма, унутар подземног пролаза или испод луке. Храм и околни град служили су као чвориште за руковање производима који су се транспортовали преко језера, као и за пријем робе са копнених трговачких рута пре него што би се отпремила у Александрију. Континуирана сеизмичка активност и пораст нивоа мора на крају су довели до потапања градова дуж северне обале у близини Александрије, укључујући Тонис-Хераклеон и Канопус.

Откривање древне луке потврђено је студијом спроведеном са др Ларијем Мајером (Dr. Larry Mayer) са Универзитета у Њу Хемпширу (University of New Hampshire), Хидрографским одељењем египатске морнарице ( Egyptian Navy’s Hydrographic Department) и Одељењем за подводне старине Врховног савета за старине (Underwater Antiquities Department of the Supreme Council of Antiquities.).

Др Мохамед Исмаил Халед (Dr. Mohamed Ismail Khaled), генерални секретар Врховног савета за старине (Secretary-General of the Supreme Council of Antiquities), изјавио је да откриће представља значајан допринос поморској археологији. Антички извори никада нису помињали луку у Тапосирис Магни, што чини налаз посебно вредним. Фрагменти грнчарије потврдили су да су зидови храма изграђени у 1. в. пре Хр. Археолози су такође идентификовали остатке ранијег храма из грчког доба који датира из 4. в. пре Хр., који је  уништен између 1. в. пре Хр. и раног римског доба.

Како се год завршила потрага за гробницом последње египатске краљице, јасно је да је она својом личношћу и емотивним везама пресудно утицала на дешавања која су обележила последње деценије Римске републике. Њен брак са Јулијем Цезаром и љубавна авантура са Марком Антонијем постепено су мењали односе моћи у Риму, отварајући пут амбициозном Октавијану. Његова победа над Марком Антонијем практично је поставила темељ за Римско царство, а тиме и обликовање света у којем се одигравају прве приповести Еванђеља. Заправо само рођење Господње повезано је са тим светом, светом чије је идентификацијско лице било лице Октавијана Августа.

 

https://allthathistory.com/archaeology-discoveries/egypt-arsenical-bronze-elephantine-island/3972/?utm_source
I.Peters, Y.Asscher& N.Yahalom‑Mack,The Development of Tin Bronze in the Southern Levant during the Bronze Age, Atiqot, Vol. 118, 2025.

Amnon Rosenfeld, Shimon Ilani, Michael Dvorachek, Bronze Alloys from Canaan During the Middle Bronze Age,Journal of Archaeological ScienceVol 24, Issue 9,  1997.

Ziad EL Morr, Michel Pernot, Middle Bronze Age metallurgy in the Levant: evidence from the weapons of Byblos, Journal of Archaeological ScienceVol. 38, Issue 10,  2011.

Karel van der Toorn, Becoming Diaspora Jews: Behind the Story of Elephantine,
New Haven, CT: Yale University Press, 2019.

https://www.turkiyetoday.com/culture/hittite-site-in-turkiye-yields-56-cuneiform-tablets-22-seal-impressions-3207013?utm_source= 

A.Kuhrt, (1995). The Ancient Near East: c. 3000–330 BC. Routledge, 1995.

J. A.Thompson, (1980). The Book of Jeremiah. Eerdmans, 1980.

B. R.Foster, (2005). The Age of Agade: Inventing Empire in Ancient Mesopotamia. Routledge, 2005.

J.Oates & D.Oates, The Rise of Civilization: Mesopotamia and the Near East. Thames & Hudson, 2001.

Thorkild Jacobsen, The Treasures of Darkness: A History of Mesopotamian Religion. New Haven: Yale University Press, 1976.

J. N. Postgate, Early Mesopotamia: Society and Economy at the Dawn of History. London: Routledge, 1992.

JulianReade, Assyrian Sculpture. London: British Museum Press, 1998.

GeraldinePinch, Egyptian Myth: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press, 2002.

Richard H.Wilkinson, The Complete Gods and Goddesses of Ancient Egypt. London: Thames & Hudson, 2003.

Mark S. Smith, The Early History of God: Yahweh and the Other Deities in Ancient Israel. Grand Rapids: Eerdmans, 2002.

John Day, Yahweh and the Gods and Goddesses of Canaan. Sheffield: Sheffield Academic Press, 2002.

K. A. Kitchen, On the Reliability of the Old Testament. Grand Rapids: Eerdmans, 2003.

Hans G. Güterbock, The Hittites. Chicago: University of Chicago Press, 1975.

Nanno Marinatos, Minoan Religion: Ritual, Image, and Symbol. Chicago: University of Chicago Press, 1993.

Rodney Castleden, Minoans: Life in Bronze Age Crete. London: Routledge, 1990.

Eugene H. Merrill, Kingdom of Priests: A History of Old Testament Israel. Grand Rapids: Baker Academic, 2008.