ВАВИЛОН(ИЈА)(јевр. вавел, בבל, гр. Βαβυλων)

Вавилон (јевр. вавел, בבל, гр. Βαβυλων),  древни град на источној обали реке Еуфрат у данашњем Ираку. Био престоница регионалне силе која се по њему назива Вавилонија. Библијски јеврејски израз בבלкористи се да се означи и сам град и држава повезана са њим. Етимологија имена града није поуздана и постојећи предлози нису неоспорни. Акадски преписивачи извели су име из речи баб-ил (божја врата), али у Пост 11:9 име се погрдно објашњава као изведеница из корена блл (збунити, збркати).

Библијска традиција наводи град са Еречом и Акадом у земљи Синар (Пост 10:10), као један од најранијих градова у Вавилонији која се себе препознавала као наследника сумерске цивилизације и њене културе (https://bkcentar.rs/sr/blog/sumer-kolevka-civilizacije?fbclid=IwAR0JMZzAJogxPttsQ0FuuwBJCZhe_J0KHAtLNLRfD98Tg0JWOYOQy8HdOOA). Ово виђење античког Вавилона било је актуелно и у самом Вавилону у периоду после Хамурабија али је заправо пре 2050. год. пре Хр. Вавилон био само мали провинцијски град.

Прво поуздано спомињање Вавилона у клинастим текстовима датира из времена треће династије Ура (2112–2004. пре Хр). Тада је служио као главни град провинције и средиште гувернера (царског намесника).

Током периода када доминантну улогу имају династије Исин-Ларса  (2017–1794. год. пре Хр.) Вавилон је постао престоница мале независне краљевине под Аморејском династијом. Владари овог краљевства су обезбедили необично дугу владавину и стабилност. Вероватно управо у тој чињеници се може видети разлог због којег су коначно успели да преузму доминантну улогу у месопотамској политици. Град је славу стекао у време Хамурабија (1792-1750). Вавилонски краљеви су себе сматрали наследницима древних акадских владара, оних који су први ујединили под својом влашћу Месопотамију, четири века раније. Међутим, уједињење је овога пута било краткотрајније јер је већ Хамурабијев син Самсу-илуна изгубио јужни део краљевства.

Током наредног периода тзв. средњег Вавилона Вавилон је остао главни град у јужној Месопотамији. Изазов је представљала Асирија. У питању је област на северу данашњег Ирака која се укључивала у регионалну политику и ометала интересе Вавилона. Штавише асирски краљ Тукулти-Нинурта I (1244–1208. год.) је делимично уништио Вавилон. Пет векова доцније велики асирски краљ Тиглат-Пилесер III (745–727. год. пре Хр.) заузео је Вавилон и дао му је статус краљевства у оквиру Асирије. Он је као господар Вавилона користио друго име које се спомиње и у Библији (краљ Фул, 2Цар 15:19). Исту праксу коришћења другог имена у Вавилону наставио је и Салманесер V (726–722. год. пре Хр.) његово вавилонско име било је Улулаиу. Халдејски Мардук-апла-иддина (библијски Меродах-Валадан уп. акк. Мардук-апла-иддина) прогласио је независно краљевство након Салманесерове смрти, али га је Саргон II (722–705) већ 710. год. пре Хр. вратио под своју власт.  Саргон није прихватио ново вавилонско престоно име, али је Вавилон додао својим резиденционалним градовима а својим титулама додао је цар Акада, управитеља Вавилона.

Након Саргонове смрти на престо Вавилона вратио се Меродах-Валадан. Његова преписка са јудејским царем Језекијом вероватно припада овом периоду његове владавине (2Цар 20:12–19, 2Цар 32:31). Вавилон је поново постао центар отпора Асирији што је навело асирског императора Сенахирима да уништи град 689. године. Овај његов чин се нашироко сматрао светогрђем. Његов син Есархадон (680–669. год. пре Хр) обновио је град и изразио поштовање према његовим боговима. Пред крај живота он је своје царство поделио на два дела како би наследницима учинио оба сина која су претендовала на круну. Шамаш-шум-укин је постао краљ Вавилона а Асурбанипал је наследио трон Асирије. Шамаш-шум-укин је, међутим, устао против очевих планова покушавши да јужни део државе учини потпуно независним. Асурбанипал је опсео Вавилон и преотео га од брата али је овај унутрашњи сукоб био веома тежак те је знатно ослабио моћ целе државе. Асирија се постепено урушавала и то је искористио Набополасар, Халдејски племић, који се прогласио акадским краљем Вавилона 626. год. пре Хр. Он и његов наследник Навуходоносор наставили су са изградњом ново-вавилонског царства на рачун Асирије.

Као главни град нео-вавилонског царства, којем је Јудeja присилно припојенa 586. год. пре Хр., Вавилон је прошао кроз велики програм јавне изградње и утврђивања. Након пада царства под Персијанце Вавилон је и даље задржао свој доминантни положај. Падом Персијског царства под Александром Великим Вавилон није пружао отпор и постао је главни град његовог новог царства. Селеук I Никатор (312–281. год. пре Хр), Александров наследник, основао је Селеукију недалеко на Тигрису а становници Вавилона су се полако преселили у Селеукију, напуштајући Вавилон, који је можда био ненасељен у првим вековима наше ере.

Још у 1780-тим посетиоци су приметили да је место опљачкано. Велика ископавања спровео је немачки архитекта Р. Колдевеи од 1899. до 1917. год. Ова ископавања открила су податке који су потврдили да је локација била стално насељене од старовавилонског доба (1894–1595. пре Хр) до партских времена (250.–224. пре Хр). Ипак, главни значај ископавања био је у у проналажењу опсежних доказа који су се тицали нововавилонског периода (625–539. пре Хр). Ниво старовавилонског времена ретко је могао да буде досегнут а висок водостај ометао је ископавање раних периода.

Ова ископавања су значајна и за историју археологије. Колдевеи је, наиме, био први Европљанин који је систематски покушао да пронађе архитектуру од опеке од блата и да направи разлику између зграда и каснијих јама. То је довело до онога што називамо стратиграфијом. Колдевеи је открио две Навуходоносорове палате и древну тврђаву која се граничила са унутрашњим зидом града. Фасада једне палате била је од цигле обложене емајлом, украшена стубовима и капителима у разним бојама на плавој подлози. Краљевски престо се налазио у ниши у зиду насупрот улазу. Висећи вртови на које се позивају грчки аутори, укључујући Диодорус Сицулус (60–30. пре Хр.) (2,10:1, врт зван висећи), и који се сматрају једним од светских чуда никада нису археолошки идентификовани. У палати су откривене глинене плоче на којима су биле исписане расподеле хране за оне који су јели за краљевим столом, укључујући Јоахина, посљедњег законитог цара Јудеје. Источно од палата пролазио је главни пут који је служио за поворке прославе вавилонске Нове године.

На северном крају пута поворке су пролазиле ка унутрашњости града кроз капију Иштар која је била украшена рељефима маштовитих животиња са лавовим стопалима. Ова врата су делимично реконструисана у Берлину и налазе се у свим историјама месопотамске уметности. Јужно од Навуходоносорове палате, на крају параде, био је велики храм Мардука, Есагиле (кућа која поносно подиже главу) чији су зидови направљени од дрвећа украшеног златом, мермером и драгим камењем. Северно од њега стајао је зиккурат, структура у облику пирамиде изграђена у степенастом облику на квадратној основи. Свака његова страна била је дуга 295 стопа (91 м.). Херодот, историчар који можда никада није посетио сам град, али је обимно писао о њему, извештава да је највиша кула имала велики храм (1:181). Град и његова предграђа, која су се простирала западно од Еуфрата, били су повезани мостом. Херодот је говорио да је град имао много тро- и четвороспратних зграда (1:180).

Величина Вавилона оставила је трага у библијским изворима. Исаија 13:19 назвао је Вавилон славом царстава, сјајем и поносом Халдејаца док се молио за његов пад. Јеремија је био дубоко забринут за Вавилон а његова књига има више од половине референци на град у Библији; у његово време начин на који се треба односити према Вавилону било је велико питање. Вавилоњани су можда самог пророка видели као сарадника будући да је он саветовао сународнике да не пружају отпор Вавилону и његовој моћи.

Вавилонски градски бог, Мардук, постао је доминантни државни бог можда када је Навуходоносор I (1125–1104. год. пре Хр) повратио Мардукову статуу од Елама. Бог је у Епу о стварању представљен као онај који стиче надмоћ над свим другим боговима у пантеону. Он је у доцнијим временима називан Бел, господар. Оба имена су позната у Библији, у Јеремији 50:2:Ваал је посрамљен, разби се Меродах; и казнићу Вила у Вавилону, Паде Вил, сруши се Нево [други вавилонски бог] види: Јер 50:2; 51:44; Ис 46:1).

Вавилон је у апокалиптичној мисли постао синоним за декаденцију и зло а понекад се изједначавао са Римом и његовим царством као и есхатолошком силом која стоји насупрот Божијег народа (види Отк 17). За већину Јевреја, међутим, то је остало место где су расељени успешни чланови јеврејске заједнице. Вавилонски Талмуд, на пример, подсећа да је вавилонска јеврејска заједница била здрава у погледу своје ортодоксне праксе за разлику од других у Медији и Еламу (Кид. 71б).

Религија и друштво. Гледајући уназад, на месопотамијску религију, израња слика земље у којој су природне силе биле најраније божанске снаге. Сваки месопотамски бог имао је своју област, територију и поседовао је оно што је било суштинско у природи божанства. У раним колективним храмовним заједницама, земља је била божји посед, људи су били божје слуге а свештеници управитељи његовог поседа и службеници. Реке и поља су имали своје локалне богове чија суштина у та рана времена није још била јасно раздвојена од природног феномена који су они манифестовали. Друге божанске области биле су динамичне снаге природе, које су и узроковали и представљали богови, као што је бог громолујни (Ишкур/Адад), пробуђени пупољак урминог дрвета (Амаушумгална-Думузи), и ризница урми пуна плодова (Инана).

Првобитна божанства полако су добијала људски облик а друштвене улоге су допадале у руке свештеницима и писарима. Сумерска божанства су лагано одгуривана у деистичке даљине остајући суштински неповезана са људима о којима бригу преузимају најпре божанства старовавилонског пантеона на челу са соларним богом Шамашем који је сматран братом велике богиње Инане, сумерске богиње коју је доцније заменила акадско-вавилонска богиња плодности, чулне љубави и рата, Иштар која је била у љубавној вези са умируће-васкрсавајућим божанством Тамузи (Дамузи). Обе богиње су имале своју астралну верзију у планети Венери. Некадашњи Енки уступио је место богу Еа. Енки (Еа) поштован је као божанство мудрости, а Нергал је био краљ подземног света.

У периоду средњег Вавилона и доцније нововавилонског царства на прво место божанског пантеона успиње се Мардук. Овај поступак успињања описан је у знаменитом спеву Енума Елиш. Сматра се да је његов асирски пандан бог Асур. Проналазак поменутог спева изазвао је бројне контраверзе јер је отворио могућност поређења библијског описа стварања (Пост 1-2) и древних месопотамских (вавилонских) веровања. Рана поређења која су инсистирала на сличностима, готово до тврдњи да је библијски писац у потпуности зависио од вавилонског мита, доцније су уступила пред умеренијим схватањима према којима је библијски писац познавао вавилонска предања и користио их да изрази своја веровања али не толико посредством преузимања колико посредством полемике. Слични закључци се могу извући посредством поређења библијске приповести о потопу и древновавилонског предања о истом догађају које се преноси у знаменитом Епу о Гилгамешу.

Значајно је приметити да још од Сумера, храмовне заједнице су биле привредне, државне и религиозне институције: укључивале су банку, храм, администрацију земље и радну снагу. Градови су у кризним временима бирали ратне вође који су стицали божанство и моћ постајући краљеви и оснивачи династија. Веровало се да су они Божији изабраници или чак и њихови потомци. Први познати месопотамски владар који је присвојио божанску иконографију био је Нарам Син (око 2254-2218. пре н. е.), унук великог акадског цара и освајача Саргона, који се на победничкој стели појављује са роговима божанства и наткриљујући своје људе на бојном пољу.

Каснији записи показују да су пред одласке у рат консултовани кобни знаци и многи су владари у неког посебног бога гледали као у узрок или пак као благотворног за њихов успех. Краљевска религија је укључивала и елаборирани систем пророчанстава. Астрономска осматрања, прецизно израчунавана и на крају раширена по целоме свету, сигнализирала су осећања богова и доносила су поплаве, рат или личне краљеве кризе. Молитвени ритуали, прочишћавања, уступци боговима, извођени су као одговори на предзнаке који су се сазнавали екстипицијом (предвиђањима кроз прегледање утробе животиња) или кроз интерпретацију снова. Празник Нове године је захтевао и учешће краља, као што је захтевао и првобитни ритуал Светог Брака забележен у Уруку, у коме се краљ жени богињом Инаном (или доцније са Иштар) како би осигурао плодност током године.

Краљ је сматран божанским изабраником, сином и љубавником богиња. Његово изабрање обично је потврђивано теофанијом која би га покренула на изградњу/обнову храмовног комплекса тако да је храмовно ктиторство било једна од најзначајнијих делатности вавилонских царева. Практично успешно остварен пројекат изградње/обнове храма заједно са његовим посвећењем сматран је потврдом божанског благовољења у односу на владара. Цар је сматран и врховним свештеником од кога се очекивало не само да обезбеди благостање и заштиту царства већ и да одражава космички поредак. Заправо универзум се налазио у сталној напетости између млађих богова који су установили космички поредак омогућивши живот и деструктивних сила хаоса које су персонификовале древна побеђена божанства безданих и беживотних вода. Универзумска напетост се одражавала у друштвено-политичкој и војној напетости у царству и његовој околини. Стога, цар је сматран оним ко представља силе космоса у сукобу са сталном претњом сила хаоса (непријатељима царства). Уобичајено је било да цар делегира своје свештеничке дужности свештеницима али неретко је и постављање једног од синова на место првосвештеника најзначајнијег светишта означавало, у пракси, његово представљање као будућег владара. Стога, улога свештеника у политици царства је била велика а позиција првосвештеника је каткад била припрема за ступање на владарски трон. 

Бирократија професионалних свештеника, писара, астролога и занатлија служила је у великим храмовним комплексима. Дневне службе храмовном кипу – храњење, купање, облачење, забављање – изводили су одабрани свештеници. Индивидуални побожници су могли да оставе понуде у храни или заветне статуе пред олтаром бога а могли су и да учествују у процесијама и посматрају поновне митске провере у време празника. Наилазимо, такође, за народне потребе и на бројне чаролије чија је сврха плодност пара, на клетве и амајлије (против сваког зла) као и на чаробне речи које су лечиле специфичне болести и несреће. Овим су се враџбинама често позивали бог или велики број богова, тражили опрости од увреда и скрнављења – познатих и непознатих – а у писаним верзијама су се користили „записи" на којима је било име онога ко је тако нешто тражио. Врло су популарне биле мале глинене фигурине богова и духова које су могли активирати професионални магови и које су држане у кућама или су закопаване испод земљаних подова како би штитиле домове. Као што може да се види из прегледа личних имена, већина ових захтева била је теофорична, што значи да су се Месопотамци из свих периода ослањали на своје личне богове и њима се обраћали за напредак и за здравље.

Стална потреба за пророчким предвиђањима, неретко повезана са астрономским пророчунима (и астралним тумачењима), допринела је снажном развоју науке у Вавилону. Развијана је астрономија, математика, аритметика а све то је неретко имало своју примену посредством архитектуре. Новија истраживања показују да су многа математичка открића која су се раније повезивала са именима из историје древне Грчке заправо била много раније позната у Вавилонији. На то, као и на неке ближе конекције библијске историје и религије и Вавилона, биће указано у неким од текстова који следе.

 

Извори:

Fred Skolnik, Michael Berenbaum (eds.), Encyclopedia Judaica vol 3(Michigen, Keter Publishing House Ltd., 2007).

Мирче Елијаде, Водич кроз  светске религије, Београд, Народна Књига, 1996

Јован Благојевић,Цар и свештеник – прилог разумевању односа  сакралне и световне власти у Библијиу Библијске студије вол 1 бр 2-3, Београд, 2018.

 

Види и:

Вавилон – Ретроспектива: од Апокалипсе до Постања,

 https://www.cudo.rs/%D0%B2%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%BD-%D1%80%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B0-%D0%BE%D0%B4-%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BF%D1%81/

Сумер, колевка цивилизације,