ВЕРА КАО БЛАГОСЛОВ БУДУЋНОСТИ - једанести део циклуса "Химна вере"

преко врха палице своје.

Посл. Јеврејима 11:20-21

 

Обимну рекапитулацију и егзистенцијално тумачење историје праотаца Израила, писац Химне вере завршава у три реченице. Оне сажимају период дуг око 150 година. То је приближно библијском схватању о трајању три генерације, а одговара спомену три личности које су кључни представници тих генерација. Прва од њих је Исаак.

Чудно је што библијски писац, разматрајући историју праотаца Израила посвећује несразмерно много места праоцу Аврааму и његовом добу (Јевр 11:8-19) у односу на све представнике те историје који су дошли после њега (Јевр 11:20-22). Не треба, ипак, заборавити да су потомци праоца Авраама, већ у првом осврту на овај део библијке историје, препознати као сунаследници божанских обећања која су добили саучесници његове, пре свега, есхатолошке вере (Јевр 11:8-10.13-16).

Нагласак је на чињеници да су они у тренутку када су осетили приближавање смрти благословили потомке преневши на њих божанска обећања. Тако се показује да су они, чак и кад су умирали, гледали напред у испуњење обећања. Последња три примера вере из периода праотаца, заправо, илуструју перспективу која је програмски представљена у Јевр 11:13. Ови примери сажето приказују да су праоци, иако нису искусили остварење обећања, очима вере видели његово остварење у будућности поздравивши га из далека.

Према неким схватањима, формулација по којој се праоци, и Авраам као први међу њима, видели из далека и поздравили испуњење обећања има христолошки смисао изражен у христовој тврдњи да је Авраам видео дан његов и да се обрадовао (Јн 8:56). Уколико је такво схватање тачно, писац старозаветни предложак користи како би посредно и индиректно исповедио опште место ранохришћанског веровања - Исус Христос је Господ, нада и ишчекивање свег Старог завета (уп. Јевр 3:1).

Праоци Израила су, попут Авраама, поседовали визионарску перспективу. Она се протеже, преко граница њиховог живота, у будућност загарантовану божанским обећањем. Есхатолошки карактер њихове вере писац Посланице узима као основни мотив који обележава оно што жели да каже о њима. То се најнепосредније види у речима којима се говири о Исааку који је вером благословио Јакова, у погледу будућих ствари (Јевр 11:20). Одсуство члана испред речи будућност у оригиналном тексту сугерише да Исаакова вера није била изражена у односу на познату будућност него у односу на будућност која још није виђена (Јевр 11:1б).

Нарација Постања о Исааку је, када се упореди са деловима који говоре о Аврааму или Јакову и његовим синовима, доста сиромашна. То, међутим, не значи да је он безначајан лик који се ничим не истиче, напротив. Нарација Постања приказује Исаака који следи свештене стопе свог оца Авраама. Он подиже жртвеник у Вирсавеји, где је раније свештенослужио Авраам. Поменута локација је као култно место, очигледно, била веома значајна за Исаака. (Пост 26:24-26). Исааково свештенослужење било је природан наставак Авраамовог свештенослужења. Његов живот је у сенци живота његових сродника, али је он и повезује међусобно. Присутан је у кључним тренуцима овог дела библијске нарације. Међу описаним догађајима се истиче моријско искушење Авраама, које је било, ништа мање, и кушање младог Исаака. Значајно је приметити да предање о Исааковом везивању на Морији (тзв. акведах), у верзији коју нам преноси 1Клим сведочи да Исаак са чврстим знањем о будућности драговољно је вођен као жртва (31:3).

Преломни моменат којим Јаков неповратно избија у први план повезан је, такође, са Исааком који га благосиља. Говорећи о Исааковом благосиљању Јакова писац Посланице се позива на познату библијску приповест која нам је пренета у Пост 26:34–28:9. Прича о Исааковом благосиљању Јакова, као и Јаковљевој превари Исаака је веома интимна. Најављује се близина Исаакове смрти. Посредно се осликава његова наклоност ка пустоловном сину Исаву, као и мајчинска љубав према Јакову, млађем сину који је волео да проводи време помажући у кућним пословима. Интимна атмосфера полуномадске породице је оквир у који је смештена нарација која носи снажне богословске поруке.

У наведеној целини постоји више богословских мотива који су постављени у међусобни однос. То су пре свега мотиви изабрања, обећања, благослова и места које човек заузима у божанском плану. 

Ово нису нове теме; оне су дубоко укорењене у ранијим приповестима у којима је Божије деловање оно што одлучује о току приповести. Ово деловање обухвата Божији избор извесних личности међу којима се истичу Ноје, Авраам и Исаак. Све наведене личности су биле изабране од Бога који им даје обећање и који њих и њихове породице благосиља (а преко њих и различите неизабране народе). Иако Бог у Пост 26:34–28:9 нити говори нити делује, божански говор и деловање пружа снажно утемељење библијској приповести и људским делатностима које су у приповести описане. Истовремено, упрво ова библијска приповест сведочи да Божији поступци нису они који одређују људски живот у апсолутном смислу, напротив. Изостанак Божијег деловања у овој целини и наглашавање људског дела показује нам неопходност људског одговора на Божији позив, неопходност вере. 

Исаакова спремност да Јакову додели благослов Авраама (Пост 28:1-4), стога, исправно је препозната као показатељ његове вере (Јевр 11:20). Она се састојала у томе што је учинио оно што би, посматрано из људске перспективе, представљало опасност по испуњење обећања – нарушио је природан поредак, млађег сина Јакова је претпоставио старијем. То је било дело вере. Севериан Габалски је истицао да пример Јакова и Исава потврђује да је божанско одређивање првенства независно, и неретко супротно, принципима људског друштва. 

Постоје два момента која су могућа база за наведене речи из Посланице. Први од њих је повезан са нарацијом о превари којом је Јаков добио очев благослов (Пост 27). Уколико аутор говори о овом догађају, Исаакова вера се препознаје у томе што иако је био преварен није повукао свој благослов препознајући у том чину испуњење божанске воље, како истиче Јефрем Сирин када каже да Исаак није био у стању да измени свој благослов зато што је знао да се испунила воља Господња. Библијски приповедач открива да је Исаак нешто доцније разумео да је благосиљање Јакова у складу са Божијим плановима и изнова га благосиља препознајући у њему наследника обећања која је Бог дао Аврааму (Пост 28:3.4). Наиме, Исааков благослов описан у Пост 27, иако добијен преваром, је великим делом паралелан пророштву које је дала Ревека (Пост 25:23 уп. 27:27–29). Ни благослов, ни пророштво, међутим, не садрже позивање на савезно обећање и благослов Авраамов и тиме су непотпуни јер не садрже управо оно што је Јакову неопходно. Јаков је то добио тек у другом благосиљању, непосредно пре свог пута из Ханана у Харан. Вероватно је да се у Посланици подразумева друго благосиљање Јакова. У интертестамнетарној литератури се говори како је Исаак благословио и Јаковљеве синове, пре свега Левија као будућег родозачетника свештеничког племена и лозе (Јуб 31:12-15) и Јуду као родозачетника царско-месијанске лозе Давидове (Jуб 31:18-20).

Нисмо сигурни како се благосиљање вршило, али је највероватније то била једноставна радња полагања руку на главу оног ко се благосиља уз изговарање речи благослова које су биле неопозиве. Формула благослова је вероватно представљала модификацију стандардних модела оновремених благослова првенаца. Садржала је: 1) господарску улогу у породици и 2) месијанско наслеђе. У конкретном случају нагласак благослова био је на наслеђивању авраамовских обећања. То нас подсећа на разумевање благослова као централне теме у нарацији о праоцима. 

Култна атмосфера се додатно појачава указивањем на обед повезан са благосиљањем који је укључивао јаре (ст 9), хлеб (ст 17) и вино (ст. 25). Све ове врсте хране биле су жртвени прилози. Богослужбени обед благослова Исааковог, тако постаје праслика богослужбеног обеда Царства небеског и вечере свадбе Јагњетове када ће многи са Истока и Запада доћи и сести за трпезу са Авраамом и Исааком (Мт 8:11 уп. 21:43; Лк 14:15). Није, стога, чудно што Исааково благосиљање Јакова, за аутора Посланице дакле, има нарочит литургијско-богословски смисао. Њега препознају и богослужбени и литургијски текстови Цркве када о Исааку говоре као о побожном и благочеством; сину обећања, слуги Божијем и пријатељу Господњем. Чланови богослужбеног сабрања моле Бога да буде примљено ово приношење као приношење Исаака.

Веома значајан есхатолошки аспект препознаје и аутор Химне вере. Он сведочи о есхатолошком карактеру Исаакове вере којом је праотац био загледан у будуће ствари. Аутор, међутим, истиче да Исаакова оријентација ка будућности није била одустајање од садашњости, напротив. Она је конкретан израз добијала у садашњости и то кроз богослужбене радње које је праотац вршио. Ова синтеза есхатологије и историје у богослужењу је карактеристика коју аутор Посланице препознаје и код друге две личности о којима говори у наставку.

Поменута синтеза је образац на који он позива и првобитне читаоце своје Посланице. Они су се налазили у тешким околностима, а њихов живот се налазио у преломном периоду, пре свега у контексту напуштања старозаветних пракси и уверења при прихватању хришћанског разумевања вере. Пример Исаака им је говорио да тај својеврсни скок не треба да доживе као одустајање од богатог наслеђа, већ као његово потпуно реализовање. Да би то могли да постигну, њихов поглед је, попут Исааковог, морао да буде загледан у будуће ствари, у есхатон, али су тај есхатон требали да конретизују овде и сада, у богослужбеном сабрању на које их писац позива.

Јаков је контраверзна личност историје праотаца Израила. То је био човек немирног духа и снажне воље, која га је бацала о зид живота. Имао је два имена која су указивала на двојаки карактер његовог живота. Јаков и Израил, варалица и трудбеник, варан и борац, бегунац и победник ...

Рођен је само неколико тренутака после свог старијег брата, као други син Исаака, што је и обележило његов живот, јер није хтео да буде други. Рано је одлучио да живот узме у своје руке, али је тешко научио да га стави у Божије руке. За разлику од старијег брата, ловца, пустолова и очеве узданице, Јаков је био миљеник мајке. Проблеми у породици могли су већ да се назру. Јаков био је добар кулинар и то је искористио да се домогне права првенаштва и привилегија које је оно носило. Желео је и више од тога и одлучио се на превару. Искористио је обневиделост остарелог Исаака, који је, предосећајући смрт, одлучио да благослови Исава преневши му Авраамов благослов, благослов за којим је Јаков чезнуо толико да је у погодном тренутку и уз помоћ мајке извео вешту обману и украо благослов Исаву лажно се представивши оцу (Пост 27:1-29). Према неким схватањима то што прво Исааково благосиљање Јакова није садржало позивање на благослов Авраамов понекад се узима као показатељ да је Исаак заправо управо те благослове и наменио Јакову, вероватно због ранијег Ревекиног пророштва (Пост 25:23). Уколико је оваква претпоставка тачна може се закључити да је Јаков покушао да преваром од оца добије оно што је иначе отац и намеравао да му да. То значи да библијски писац обликује ироничну сцену приказујући Јакова који варајући оца не добија оно што жели, те тек када се његова превара открије, он постаје свестан да је њоме могао угрозити остварење својих највећих тежњи и добијање благослова Авраамовог, као и само остварење савезних благослова дато Аврааму и Исааку. Овакав његов поступак може да се сагледа као одраз тренутног маловерја које је морало да буде превладано мукотрпним и вишедеценијским странствовањем током којег је Јаков од човека који је жарко желео успех, постао човек који не само да је научио како се успех постиже, већ и шта је прави успех.

 

После преваре, у страху од Исавове освете, Јаков је побегао у Харан, земљу својих предака, где је током наредне две деценије окусио горак укус преваре. Тегобан живот пастира-најамника који је водио, лукаве преваре свог таста Лавана и удаљеност од родитељског дома, подносио је захваљујући чврстој вери да ће се вратити у Ханан, да ће се на њему испунити благослов Авраама и Исаака потврђен савезом у Ветилу. 

Повратак у Ханан није био једноставан. Обележила га је Лаванова потера и опасност сукоба са Исавом. Јаковљева извидница потврдила је његове страхове јер је Јакова обавестила да је Исав сазнао за његов повратак и да га ишчекује са четристо наоружаних ратника. Јаков, борац и онај који се не мири са судбином није одустао. Заштитио је породицу удаљивши је из своје непосредне близине, а он је остао да се суочи са Исавом. Те ноћи, ноћи уочи одлучујућег сусрета постао је други човек, постао је Израил – победник Божији (Пост 32:22-30). Драматичан и енигматичан опис овог преображаја сведочи о борби која је претходила сусрету са братом. Заноћио је на обали реке која га је делила од брата и његових ратника. Те ноћи у његов шатор је дошао незвани гост и започета је целоноћна борба. Пред зору, Јаковљев супарник је тражио од Јакова да га пусти јер свањава. На чудан захтев супраника Јаков одговара још чуднијим захтевом: нећу те пустити, док ме не благословиш (Пост 32:26). Дијалог ускоро добија егзистенцијалну димензију неслућених размера јер Јаковљев супарник, Бог (Пост 32:30), пита Јакова исто што га је и отац питао пре него што га је благословио: како ти је име (ко си ти)?

То је преломни моменат. Јаков не зна са ким се бори и разговара. Можда је то најјачи борац његовог брата, послан да га убије? Можда је помишљао да треба да слаже, као што је то учинио и две деценије раније. Он, међутим, више није био други син који би учинио све да се домогне првенства, већ носилац благослова Авраамовог и савезник Божији. То су биле привилегије којих никако није желео да се одрекне. Зато је рекао: Јаков. Тада Јаковљев супарник изговара знаменит благослов: од сада се нећеш више звати Јаков него Израил, јер си се борио са Богом и људима, и победио си (Пост 32:28). 

Јаковљева борба, како се често назива старозаветни одељак о којем смо говорили је приповест са веома снажним егзистенцијалним порукама. Она је сведочанство једног личног преображаја, али и архетипска слика о немогућности бежања од себе, тачније архетипска слиа о неопходности сусрета са собом истинским. Јаков победник постаје тек онда кад се суочава са собом и када је спреман да пред другим призна ко је. Он заправо чини егзистенцијални искорак из стања самообмане, превара и затворености у сферу отвореног и нелицемерног односа са другим. У данашњем свету у коме се, како је неко записао, већина људи рађа као добар оригинал, али умире као лоша копија, у свету у којем највећи број људи покушава да буде неко други, али не кроз лични преображај и рад на себи већ кроз самообману, преврарање и глуму Јаковљева борба представља модел неопходног животног искуства.

Ово је тренутак када можемо да се подсетимо великог француског философа и књижевника, Жан-Пол Сартра, и његове необично снажне драме Иза затворених врата. Сартр у овој драми описује пакао. Пакао за Сартра није место мучења у вечитим ватрама хадеса и под убодима оружја које користе рогати и репати демони. Он паклу даје једну много дубљу, езгистенцијлну димензију. Сартр пакао описује као собу чија се врата могу отворити само споља. Није то неудобна завтворска ћелија у којој седи физички изоловани осуђеник. То је удобна соба у којој седе егзистенцијално удаљени појединци. Они крију једни од других због чега су у тој соби, глуме и претварају се, и њихов пакао и јесте у томе што пред тим људима са којим су осуђени да деле исти свет, не могу да буду оно што јесу. Сатрова драма додаје још једну димензију јер описује осуђенике који се жале што не могу да изађу из просторије у којој седе, али свако од њих остаје на свом месту и у тренутку када се врата отварају и остају отворена. Овом сценом, Сартр је изразио своје уверење да је човеков живот у стању самообмане, претварања и глуме заправу суштински његов избор, а не нешто што му је наметнуто, односно да самообмана, претварање и глума представљају истовремено стање самоизолације у којем човек постаје сопствени тамничар, стање у којем човек није способан да ступи и аутентични однос са другим човеком.

Поменута Сатрова драма подсећа на опис пакла који даје један други, хришћански, мислиоц. Св. Антоније Велики, египтаски подвижник у вези чијег живота су обликоване бројне анегдоте. У њима можда нема историјске тачности, али то их не лишава дубоког богословског смисла. Према једној таквој анегдоти Св. Антоније је ходећи пустињом наишао на лобању паганског свештеника и започео је разговор са њом у коме открива да се тај свештеник налази у паклу. Он свом саговорнику поставља питање: како је код вас у паклу, а одговор који добија је ванредно снажан: у паклу смо леђима везани један за другог, а уз то је и стална измаглица која нас спречава да видимо лице оног који је поред нас. Као и у Сатровој драми, и у овој приповести о св. Антонију пакао се представља не као физичко, већ као егзистенцијално искуство самоутамничења и немогућности сусрета са другим, сусрета лицем у лице. Разлика, ипак, постоји будући да саговорник св. Антонија каже да се у неким тренуцима измаглица самоизолације макар делимично развеје и да је у тим тренуцима, кад је могуће макар и назрети лице другог, лакше живети макар и у паклу. Овај детаљ указује на хришћански доживљај човека као бића које упркос стању самозатворености, глуме и претварања, стању егзистенцијалне осамљености на које сам себе осуђује чезне за иступљењем, за искораком и сусретом са другим, чезне за виђењем лица другог, за сусретом лицем у лице. Пример праоца Јакова показује да је аутентични сусрет са другим, егзистенцијални искорак, могућ једино кроз истинско суочење са самим собом, кроз скидање маске и одустајање од глуме и претварања пред самим собом и пред другима. Такав искорак је оно што човека чини способним да се сусретне са другим и да у том другом препозна биће са којим може да оствари истинску заједницу, баш као што је то било искуство Јакова у каснијем сусрету са својим братом Исавом.

 

Јаков, варалица, постао је Израил, победник Божији, у тренутку када је признао ко је, када више није посезао за (само)обманом и претварањем. Тада је могао да се сусретне са братом који је га је дочекао загрљајем, а не оружијем. Тада се, кроз сузе, Израил (а не Јаков) пажљивије загледао у лице свога брата и у њему препознао не лик човека кога треба надмудрити и преварити, већ лик Божији, божанско обличје по којем је створен сваки човек (Пост 33:10). Такав Јаков могао је својим потомцима да преда благослов Авраамов и Исааков (Пост 47-49). Благослов који је Јаков примио и благослов који је дао потомцима су подударни и смештени у култну атмосферу, при чему је потоње благосиљање готово програмски описало живот његових синова и њихових потомака. Текст тог благослова је обилно разрађен у интертестаментарној књижевности Јевреја која је била позната и писцу Химне вере. Писац ипак не користи овај интертестаментални материјал и фокусира се на тренутак када Јаков благосиља своје унуке, Манасију и Јефрема (Пост 48:1-2). Истиче да је то био пресмртни чин којим се подвлачи визионарска перспектива усмерена преко граница Јаковљевог живота. У том контексту св. Јован Златоусти каже да је Јаков Јосифове синове благословио очима вере.

Природни поредак је преокренут у благосиљању Јефрема и Манасије. Јосиф је покушао да исправи ову грешку, али се Јаков вером супротставио дајући предност Јефрему (Пост 48:12-20) и показујући веру у то да је божанска промисао коначна и да Бог делује у циљу испуњења својих обећања. Кирил Александријски је указивао да је Јаков вером и љубављу пригрлио Јосифове синове попут својих, баш као што је у Христу Бог Отац пригрлио хришћанску Цркву, односно хришћане као своју децу, док је св. Јефрем Сирин у прекрштању Јаковљевих руку приликом благосиљања Јефрема и Манасије видео метафору крсног знамења.

Химна вере истиче да се Јаков поклонио дубоко преко врха палице своје, односно да се поклонио наслањајући главу на врх својега штапа (упр. Пост 47:31). У основи новозаветног цитата Постања је верзија Септугинте која овај чин препознаје као богослужбено дело којим Јаков исповеда да је странац и дошљак, али и носилац обећања, јер се штап, симбол ходочашћа, временом трансформише у палицу владалачку, симбол царства и месијанства (Пс 110:2; Бр 24:17 уп. 1Цар 1:47). Штап је могао да буде и симбол за племе, односно, племена Израила (уп. Бр 1:49). 

Писац је пажљиво читао своје изворе и свесно је изабрао предложак који му је омогућио да истакне слику Јакова ходочасника који умире, али вером даје наредбу за будућност. Могуће је да је Јаковљев поклон био усмерен према Јосифу, као последња потврда истинитости његовог пророчког сна који је био кључан моменат за реализацију божанских савезних обећања. Писац заправо открива да је Јаков био физички стар и исцрпљен, али његова вера је и даље била снажна и оријентисана према будућем испуњењу божанских благослова. Заправо благосиљање које су спровели Исаак и Јаков, као благослов будућности аналоган је Авраамовом есхатолошки усресређеном ходочашћу ка граду чији је неимар и творац Бог (Јевр 11:10), Јаков и Исаак се, стога, показују наследницима Авраамове есхатолошке вере и подвига.

Пример праоца Јакова убедљиво сведочи о егзистенцијалној драматичности људског живота који може да се, упркос свим животним недаћама, оконча предокушањем испуњења божанских обећања - ако је вођен вером оријентисаном ка есхатону. Егзистенцијана драма трансформације Јакова у Израила је драма коренитог преображаја који почиње сучељавањем са собом као предусловом узрастања. Кад признамо себи и другима ко смо и какви смо, кад престанемо да се претварамо и покушавамо да будемо неко други, имамо могућност да се променимо и откријемо божанско обличје у ближњима. Тада можемо да будемо они који доносе благослов окружењу, тада се наша вера може реализовати као благослов будућности.

Јевгениј Водолазкин је ово успео да на фантастичан начин прикаже у свом вредном и награђиваном роману, Лавр – живопис. Радња је смештена у руралну Русију 15. в. Младић травар, мучен стидом сакрива трудноћу своје невенчане изабранице, и тиме доводи до смрти ње и њиховог детета. Он креће на пут подвига у жељи да окаје свој грех. На том путу преузима подвиг јуродивости, делује као лекар-бесребреник, угледни лекар руске властеле па чак и ходочасти у Свету Земљу. Ипак, ниједан од тих подвига му не доноси мир и он се враћа проналазећи какву-такву утеху у манастиру унутар којег стиче велику славу као исцелитељ и духовник. То га води даље, и он се посвећује у отшелништву схвативши тек накнадно да је своју отшелничку колибицу саградио недалеко од места са којег је кренуо на покајничко животно путовање. И ту, се комплетира круг, а он искупљење проналази у томе што спашава живот невенчане сеоске труднице тако што признаје очинство њеном детету. Ово је пример поновљених животних испита којима показујемо да ли смо стварно узрасли и сазрели у личности. Узрастање од маске до личности је истински подвиг, подвиг на који нас позива и писац Послaнице.