ВЕРА КАО ПРОСЛАВЉАЊЕ ПАСХАЛНОГ СПАСЕЊА

Аутор Химне вере писање о Мојсеју закључује подсећањем на култну активност која је спасила првенце Израила од смрти – приношење Пасхе. Текст представља сажету алузију на последњу ноћ коју су Израилци провели у Египту. То је најзначајнија ноћ у историји Израила и излазак као најзначајнији догађај у историји Израила утемељен је на догађајима те прве пасхалне ноћи. Она је постала камен темељац израилске вере, учинивши пасхалну жртву вечним споменом Божије бриге за свој народ и његовог ослобођења.
 Догађај који је одредио Мојсејев живот била је теофанија пред несагоривом купином. Место ове теофаније и даље предмет археолошких дебата, али њен значај је неоспоран. У разматрању ове теофаније значајно је уочити њен богослужбени карактер будући да је већ том приликом наговештено да је смисао изласка не само пуко национално ослобођење, већ формирање заједнице народа Божијег (Израила) као богослужбене заједнице. То откривају Господње речи упућене Мојсеју: „кад изведеш народ из Египта, служићете Богу на овој Гори). Почетак остварења овог бовжанског наума повезано је са најзначајнијим догађајем у историји Израила – Пасхом, догађајем који је у својој вишеслојсности надахњивао покољења Израилаца и хришћана усмеравајући њихов поглед у прошлост, али и будућност.

Поглед уназад – Пасха као успомена
„Бејасмо фараонови робови у Египту и Господ нас изведе моћном испруженоим руком. И да није једини Свети, благословен био, извео праоце наше из Египта, ми, деца наша, и деца деце наше, још бисмо робовали у Египту. Стога,… и даље би требали да будемо под заповешћу да казујемо причу о путовању из Египта. И што се више казује прича о напуштању Египта, то је Он вреднији хвале.“
 Наведене речи представљају пасхално вероисповедање које изговара најстарији члан породице одговарајући на питање најмлађег члана о разлозима због којих је пасхани обед специфичан. Ово исповедање предствља сажетак првог дела књиге Изласка. Вероисповедање сведочи да је за израилски народ, током читаве историје, догађај изласка био подсетник спасења од ропске смрти у Египту. пасење је представљено у ст 28. Подразумевају се дешавања између Мојсејевог повратка у Египат и пасхалне ноћи у којој је повео своје сународнике.

 

Десет зала
После дужег странствовања у Мадијану, Мојсеј се вратио у Египат. Фараон, Мојсејев поочим, више није био жив. Његов наследник, највероватније фараон Мермнептах (а не Сет I како се обично представља у бројним филмским екранизацијама), оштро је одбио Мојсејев захтев да пусти Израил како би у пустињи принео жртве свом Богу (Изл 8:1). Бројне филмске верзије овековечиле су последице фараоновог одбијања: вода Нила је претворена у крв, рибе у води су угинуле, Египат су прекриле жабе, скакавци… Уследили су помор стоке, град, помрачење… и коначно помор прворођених у Египту.
 Примећено је да су зла која су погодила Египат била природне непогоде, које су (макар у неколико случајева) биле каузално повезане. Обилне кише у Етиопији спрале су необично велику количину црвенице у Нил (или је можда у воду доспела смртоносна бактерија која ју је обојила у црвено). Последично, рибе су угинуле и наредних неколико зала (најезда муха и жаба, а можда и помор стоке) били су природна последица овог догађаја. Помрачење сунца могло је бити последица снажне пустињске олује, која је вероватно била део могућег поремећаја у природи, као и град. Уколико прихватимо овакво схватање, логични закључак би био да су два или три природна догађаја покренула низ непогода које су снажно погодиле Египат. То нас изнова суочава са Богом који као Творац и Сведржитељ природе користи њене силе и процесе да би деловао у историји у корист свог изабраног народа. Овакав след природних непогода засигурно је могао бити снажан ударац египатској аграрној економији. Коначни ударац је, тек следио. Аутор Химне вере га је повезао са оним који је убијао првенце (Јевр 11:28б).

 

Пасхала ноћ
Пасхална ноћ је била ноћ уочи изласка Израила из Египта, када су Израилци ритуално обедовали жртвену вечеру (јагње или јаре) која их је подсећала на богатство и благостање у Земљи обећања, док је Египат као земља муке, смрти и ропства, представљен горким зељем и бесквасним хлебом. Прва Пасха се јела у журној атмосфери ишчекивања скорог и ужурбаног поласка на пут ка Ханану. Крв жртвене животиње имала је велики значај и речи Посланице сведоче да је Мојсеј извршио кропљење крвљу, односно да је наложио да се крвљу обележе довратци израилских домова (Јевр 11:28а). Аутор, такође, наводи и разлог таквог поступка речима да их не дотакне онај који је убијао првенце (11:28б). Шта се десило у Египту те прве пасхалне ноћи? Шта је био узрок смрти међу египатским првенцима?
 Предлагани су одговори од тумачења по којем је смрт египатских првенца била последица употребе убуђалог жита из египатских робних резерви, преко разумевања да је та смрт била дословно последица дела ангела смрти. Предлагано је да се иза библијског описа крије оружана побуна Израилца и дела египатског становништва у којој су прве жртве била деца египатских угледника (што би значило да израз анђео буде у ширем контексту који подразумева да овај назив може да се употреби не само духовно биће, већ природну појаву или човека који је посредник божанског дела у историји спасења). Св. Јефрем Сирин у свом тумачењу Изласка, инсистира да је смрт египатских првенаца била одмазда за смрт синова Израилових пострадалих због суровости фараона. Он, ипак, примећује да је Мојсејев штап, појео штапове египатских врачева (Изл 7:10-13), да смрт не би појела прворођенце… Бог је поставио смрт прворођених на крају свих зала, зато што је најгора од свих, како би поправили путеве своје преко првих зала, и тако били спашени смрти прворођених, која је била страшнија од зала која су јој претходиле.
 Какогод схватили библијску нарацију, из ње зрачи иста порука: крв жртвоване животиње је била средство спасења израилског народа и знамење пораза египатске империје. Крв пасхалног јагњета постала је симбол победе Бога и Израила над непријатељима народа. Прво прослвљање Пасхе повезано је са вером Мојсеја. Јагње је било најчешћа жртва у читавом жртвеном обрасцу библијског Израила и, на неки начин, свака жртва истовремно је била и повезивање са пасхалном жртвом и успомена на пасхалну победу. Та успомена није била само подсећање на минули догађај, већ и истицање савезног принципа, веровања да Бог силовито делује у корист свог народа и дарује му победу над непријатељима ма како моћни они били.

 

Поглед унапред – Пасха као пророштво
Бурна историја израилског народа испуњена је причама о снажним народима и империјама које су периодично потчињавале Израил и Јудеју. Ханански народи, Египат, Асирија, Вавилон, Персија, Грчка… Сваки пораз народа Божијег, међутим, у себи је крио клицу покајања којом се народ враћао Богу који је увек изнова показивао снагу пружајући ослобођење свом народу, обнављајући и актуализујући пасхално искуство. Крајем претхришћанске и почетком хришћанске ере римска империја је наментула власт јеврејском народу, али није сломила наду у коначно ослобођење и долазак Месије који је у у апокалиптичким текстовима тог доба престављан као војујуће јагње Божије, међутим, то не значи да је била заборављена жртвена димензија пасхалног јагњета.
 Дијалектика јагње жртва-војујуће јагње није јасно изведена у апокалиптичкој литератури Јевреја, али је своја разрешење добила у Новом завету који у Христу препознаје јагње Божије које на себе узима грех света (Јн 1:29.36), али и као победничко јагње које је у центру есхатолошког литургијског славља (Отк 5:6.8.12.13; 6:1 ; 7:9.10.17; 13:8.11; 14:1.4.10; 15:3; 17:14; 19:9 ; 21:22.23). Св. ап. Павле је, такође, истицао да се и наша Пасха закла, Христос (1Кор 5:7). Овакво тумачење је постало темељ каснијих отачких тумачења Пасхе. Древни хришћански тумачи Писма су дубоко промишљали о готово сваком детаљу који је повезан са Изл 12, односно библиском нарацијом о Пасхи, и то се снажно одразило на богослужбену књижевност. Они су и у самом годишњем добу када се Пасха одиграла видели знамење божаснке силе живота и васкрсења посредовање Христовим страдњем. Целокупно отачко тумачење Пасхе је формирано по христолошком кључу. Оци и учитељи (пре свега Ориген, Јероним Кирил Јерусалимски, Кипријани и Златоусти) непосредно повезују Христа са пасхалним јагњетом и крв пасхалног јагњета схватају као праслику Христове крви која очишћава од греха и штити верујуће. На овом месту је упутно подсетимо на обсервацију св. Амвросија Миланског који подсећајући на Јахвеово упутство да се Пасха једе у журби, са обућом на ногама и штапом у руци… (Изл 12:11). Он истиче да је то у дубљем смислу позив на будност и спремност на врлину, као потврду истинске вере.
 Оваква повезивања Христове смрти и победе над грехом дароване у васкрсењу је оставило дубок утицај на богослужбену литературу хришћанске цркве, и најјасније се огледа у речима Васкршње Литургије: Пасха, Господња Пасха, јер и смрти у живот и са земље на небо, Христос Бог преведе нас, све који победничку песму певамо – Христос Васкрсе из мртвих. Ове речи нас убедљиво подсећају да је Пасха била некада и остала до данас прослављање божанског дела спасења од ропства и смрти, прослављање победе живота утемељене на Христовој жртвеној крви и његовом славном васкрсењу. Христос као новозаветна Пасха не само да испуњава старозаветни образац него нам омогућује и богослужбену заједницу са свима онима који су вером изашли из Египта, било у историјском или духовном смислу. То је заједница у коју смо и ми позвани.
 Јован Благојевић

У вези са могућим ванбиблијским потврдама библијског наратива види: https://bkcentar.rs/sr/blog/izlazak-cinjenica-ili-fikcija-dokazi-izrailskog-izlaska-iz-egipta-c768d421-6b08-4db4-aae8-8f98645e4a6e
https://bkcentar.rs/sr/blog/praveci-opeke-za-faraona
О синајској теофанији која је претходила догађајима изласка види: https://bkcentar.rs/sr/blog/vera-kao-drzanje-za-ne-vidljivog
Извор: Сајт ЧУДО