ЖЕНСКА ФИГУРИНА СТАРА 7.800 ГОДИНА ОТКРИВЕНА НА АРХЕОЛОШКОМ ЛОКАЛИТЕТУ ULACAKU MOUND У БЛИЗИНИ НОВОЗАВЕТНЕ СМИРНЕ – откриће које може да упути на нова разумевања Апокалипсе?

13 August 2022

И анђелу цркве у Смирни напиши: Овако говори Први и Последњи, Који беше мртав и оживе: знам твоју невољу и твоје сиромаштво, али ти си богат. Знам и хулу оних који говоре дасу Јудејци, али нису, него су сатанска синагога. Не бој се ничега што ћеш имати да трпиш. Види, ђаво ће неке од вас да баци у тамницу, да будете подвргнути искушавању, и имаће невољу десет даба. Буди веран до смрти, па ћу ти дати венац живота. Ко има уши нека чује шта дух говори црквама: Ономе који побеђује - томе друга смрт неће наудити. Откривење 2:8-11 Загонетна порука адресирана је на анђела цркве у Смирни. Црква Смирне била је једна од седам малоазијских ранохришћанских заједница које су нарочито интересовале писца апокалипсе (Отк 1:11), смештена у античком граду који се налази у савременој Турској (Измирн). Хришћанска заједница у овом граду основана је од св.ап. Павла, на његовом трећем мисионарском путовању (Дап 19:10). Осим напомене о оснивању цркве, њеног повезивања малоазијским црквама у Откривењу и наведеној поруци која јој је упућена, Писмо не даје било какве информације о тамошњој хришћанској заједници. Ипак, познато је да један од ученика св. Јована богослова и мученика раног постапостолског периода, Поликарп, био епископа тамошње заједнице. Порука упућена овој заједници је у сагласности са познатим историјским околностима о којима сведочи Јевсевије Кесаријски тврдећи да је јудејска заједница у Смирни била најзаслужнија за Поликарпово страдање (Црквена историја 4:15). Спомињање сиромаштва тамошњих хришћана стоји у оштрој супротности са богатством града и можда је алузија на економске забране којима су хришћани били подвргнути као они који нису учествовали у паганском (највероватније царском) култу. Можда је култ богиња плодности, сексуалне љубави, али и рата повезан са Иштар и Астаротом био познији развој неолитског култа ранијих цивилизација. Библисти углавном сматрају да је култ поменутих богиња, пре свега Астароте и Иштар, у позадини апокалиптичких описа жене пијане о крви светих која седи на звери (Отк 17:1-6). Опис жене обучене у Сунце, са Месецим под ногама и дванаест звезда око главе свакако је веома удаљен (временски и визуелно) од новопронађене фигурине, али ипак се поставља питање: да ли је могуће да њој библијски писац супротставља нека данас заборављена (а и тада бледа сећања) на недеификовано поштовање жена као мајке, што је такође упечатљива слика Откривења (Отк 12:1-6.13-17)? Поуздан одговор на ово питање измиче, и вероватно ће измицати и у будућности, али нова археолошка открића ће можда, ипак, пружити неке наговештаје.

И анђелу цркве у  Смирни напиши: 
Овако говори Први и Последњи, 
Који беше мртав и оживе: 
знам твоју невољу и твоје сиромаштво, 
али ти си богат. 
Знам и хулу оних који говоре дасу Јудејци, 
али нису, него су сатанска синагога. 
Не бој се ничега што ћеш имати да трпиш. 
Види, ђаво ће неке од вас да баци у тамницу, 
да будете подвргнути искушавању, 
и имаће невољу десет даба. 
Буди веран до смрти, 
па ћу ти дати венац живота. 
Ко има уши нека чује 
шта дух говори црквама: 
Ономе који побеђује 
- томе друга смрт неће наудити. 
Откривење 2:8-11

Загонетна порука адресирана је на анђела цркве у Смирни. Црква Смирне била је једна од седам малоазијских ранохришћанских заједница које су нарочито интересовале писца апокалипсе (Отк 1:11), смештена у античком граду који се налази у савременој Турској (Измирн). Смирна је била напредни лучки град и почетак добро често коришћеног пута. 

Провинција је богата минералним ресурсима. Град је насељен током бронзаног доба (око 3000. п.н.е.). Колонизирали су га 1000. год. пре Хр. Јонци, а уништили  Лидијци 627. Год. пре Хр. Нови велики трговачки град, који је основао Александар Велики на темељима грчке колоније уништене у 7. в. пре Хр.  Током римског периода, Смирна је сматрана најсјајнијим градом Мале Азије, средиштем које је било снажно као и други знаменити градови попут Пергама и Ефеса. Смирна је има градски новац, широке и поплочане улице, лепе зграде напредне школе (нарочито медицинске). Нарочито је значајна институција био Хомеријум, посвећен легендарном песнику који је наводно потицао из овог града. Локално позориште могло је да прими и до 20.000 посетилаца. Год. 23. пре Хр. у граду је израђен храм у част Тиберија и његове мајке Јулије, а Златна улица која је повезивала храмове Зевса и Кибеле сматрана је најбољом улицом свих античких градова тог доба. Хришћанска заједница у овом граду основана је од св.ап. Павла, на његовом трећем мисионарском путовању (Дап 19:10). 

Осим напомене о оснивању цркве, њеног повезивања малоазијским црквама у Откривењу и наведеној поруци која јој је упућена,  Писмо не даје било какве информације о тамошњој хришћанској заједници. Ипак, познато је да један од ученика св. Јована богослова и мученика раногпостапостолског периода, Поликарп, био епископа тамошње заједнице.

Порука упућена овој заједници је у сагласности са познатим историјским околностима о којима сведочи Јевсевије Кесаријски тврдећи да је јудејска заједница у Смирни била најзаслужнија за Поликарпово страдање (Црквена историја 4:15). Спомињање сиромаштва тамошњих хришћана стоји у оштрој супротности са богатством града и можда је алузија на економске забране којима су хришћани били подвргнути као они који нису учествовали у паганском (највероватније царском) култу.

Ипак, чини се да је овом старом граду претходило још старије насеље. Заправо, новија открића сугеришу да је античка Смирна настала у близини  једног од најистакнутијих и најстаријих неолитских налазишта пронађених у данашњој Турској које је недавно дало још једно занимљиво откриће –глинена статуета женске фигурице, која је која је настала пре око 7.800 година. Налаз, направљен на локцији Улуцак Хоиуку (Ulucak Höyük) или Улуцак хумка. Она се налази у округу Кемалпаса у западној турској провинцији. Описан је као веома редак комад, који се вероватно користио у важним ритуалима живота и смрти.

Сматра се да се женска фигурица, висока 8см, користила у ритуалима плодности и молитвама божанству за добру жетву. Оно што је интересантно јесте да су раније такве фигурине биле откривена као бачене у отпад који је остајао иза праисторијских становника области. То указује да се ове фигурине нису сматрале светима. Оне су имале церемонилану сврху, а њихова вредност је била потрошна.  Раније се сматрало да ове врсте статуета приказују богове и богиње. 

Према археолозима који раде на локалитету, женска фигурица је могла да се користи у ритуалима рођења и смрти, ритуалне радње које су имале за циљ повећање плодности (како у смислу наталитета тако и у смислу усева) али потенцијално и као магијски тотем или чак за вештичарење. Потребно је, ипак, више времена да би се утврдила употреба и сврха ове фигурине. Ово је прво откриће ове године на древној хумци старој скоро 9 миленијума. У вези са њим директор ископавања Др Озлем Чевик (Dr. Özlem Çevik) проф. Одсека за протоисторију и предазијску археологију Факултета књижевности (Department of Protohistory and Pre-Asian Archeology) при Универзитету Тракија (Trakya University) и члан катедре Факултета за археологију Блиског истока (Near Eastern Archaeology Faculty Member of the Department) је рекао да је хумка место првог сеоског насеља Измирa и једно од најстаријих насеља у западној Анадолији, а у хумци смо открили налазе старе 8.850 година Током ископавања једне куће ове године, пронашли смо целу женску фигурицу од глине. И раније смо идентификовали такве фигурице... Али обично су нађене поломљену. Ова фигурица нам је важна јер је трећа комплетна фигурица коју смо икада пронашли у Улучак хумци. То је веома ретко дело.

Он је напоменуо да је локација насељена у континуитету 45 генерација са селима која су се постављала једно на друго. У ранијим ископавањима откривени су керамички лонци, ганистерски алати, камено оружје, фигурице богиње мајке и антропоморфни лонци, изложени у Археолошком музеју у Измиру (Izmir Archaeological Museum).

Значај ископавања и конкретног проналаска на локацији додатно добија на значају уколико се има на уму да је ово било место првихнасељеника из егејских области. Први досељеници су изградили своје куће једну на другу дуж културног слоја од 7,5 метара. Овде су се настањивали скоро 1.200 година без прекида, остављајући за собом вредне трагове свог постојања. На хумци су идентификована три различита слоја. Најнижи слој припада ранонеолитском насељу у којем је пронађена и ова фигурина. Слој изнад припада познобронзаном добу и коначно, на врху је слој из  позноримског периода са траговима рановизантијског насеље.

Проф. др Агиле (Prof. Dr. Agile), сарадник на ископавању, истиче да налази на овој локацији показују да је не само Измир, већ и западна Анадолија била насељена пре скоро 9 миленијума и истакао је да су "ова ископавања су важна јер враћају историју Измира уназад више од 8.500 година.” Локација је значајна јер омогућује увид у трансформацију друштва од насеља која су развили први земљорадници и друштва након насељавања. Архитектонски, нпр. прве куће су грађене техником ограде и блата, али се и у овом  врло раном периоду устаљене људске историје већ врши транзиција да би се градња прилагодила структурама високе интимности. Уопштено, у најранијем периоду независне куће су грађене једна од друге. После 900 година, импровизована архитектура уступа пред изградњом кућа од од блатне цигле са каменим темељима, што показује намеру да насеље постане стално, а не да се недуго после изградње напусти. Уследио је прављење окућница, објеката који су омогућавали окупљање људи у малим насељима и заједницама. Заједница је била оно што је омогућавало да се прослављају одређени догађаји и ритуали и благдани. Касније, ограде се руше и формирају се улице које омогућују разграничење међу различитим домовима, без потребе приватним власништвом. Док се прелазак на јавну, комунитарну поставу дешавао, у исто време, постојао је и огроман простор за приватност који се артикулисао кроз нови архитектонски стил. Видимо да је степен приватности висок. Видимо транзицију од колективније заједнице, од уобичајеније друштвене структуре до структуре са високом приватном структуром, закључио је др Агиле.

Откриће са Хумка Улучак долази недуго после прошломесечног открића фигурине сличне старости у блиском региону у близини северне обале реке Јармук у централној долини Јордана (Израел) и може да допринесе постојећој расправи о улози женских фигурина плодности у неолитском периоду. Оне су углавном тумачење као богиње плодности, премда се у новије време чују позиви на преиспитивање таквог становишта. Потрошни карактер оваквих фигурина у Анадолију сугерише да је култ плодности  можда у основи имао обожавање природних божанстава која се нису поистовећивала са женама, већ се једноставно правила нејасна паралела између њих.

Могуће је да се временом такав примитивни култ (вероватно и под утицајем царског култа) развио у обожавање женских божанстава плодности, почев од месопотамске краљице Кубабе, преко знаменитих женских божанстава плодности и љубави у Месопотамији, Египту, Хетитском краљевству и Ханану (Изида, Иштар, Анат, Астарота) до грчке Афродите и грчко-римске Кибеле, за коју неки аутори мисле да је у себе апсорбовала управо деификовану Кубабу. Како је у познијој смирни култ Кибеле био несумњиво значајан, могуће да је он у себе апсорбовао и раније облике култа плодности (укључујући и можда заборављене форме које су струјале још од неолита).

Можда је култ богиња плодности, сексуалне љубави, али и рата повезан са Иштар и Астаротом био познији развој неолитског култа ранијих цивилизација. Библисти углавном сматрају да је култ поменутих богиња, пре свега Астароте и Иштар, у позадини апокалиптичких описа жене пијане о крви светих која седи на звери (Отк 17:1-6). Опис жене обучене у Сунце, са Месецим под ногама и дванаест звезда око главе свакако је веома удаљен (временски и визуелно)  од новопронађене фигурине, али ипак се поставља питање: да ли је могуће да њој библијски писац супротставља нека данас заборављена (а и тада бледа сећања) на недеификовано поштовање жена као мајке, што је такође упечатљива слика Откривења (Отк 12:1-6.13-17)?

Поуздан одговор на ово питање измиче, и вероватно ће измицати и у будућности, али нова археолошка открића ће можда, ипак, пружити неке наговештаје.

Хумка Улучак се налази 25 км источно од модерног  Измира, нa 15-ом км пута Борнова-Анкара. Локалитет је открио британски археолог Дејвид Френч (David French) 60-их година, али је локација није истраживана све до средине последње деценије  прошлог века. Прва  (1995-2008) предводио је археолог Алтан Чилингироглу (Altan Çilingiroğlu) испред Археолошког музеја Измира. Од 2009. Год., Чевик са Универзитета у Тракији води студије на археолошком локалитету.

У жељи да се помогне препознавање културног наслеђа региона, пројекат археолошког истраживања локције подржали су Министарство културе и туризма Турске (Turkey Ministry of Culture and Tourism), Метрополитска општина Измир (İzmir Metropolitan Municipality), општина Кемалпаша (Kemalpaşa Municipality) и организована индустријска зона Кемалпаша (Kemalpaşa Organized Industrial Zone), сви који желе да помогну у препознавању културног наслеђа региона који се налазио на плодној равници што је било кључно за развој и што је првим досељеницима омогућило непрекидно насељавање у трајању од 1150 година.

https://www.ancient-origins.net/news-history-archaeology/female-figurine-ulukak-0017132?fbclid=IwAR117dEvzLMfLVAV6lznE2Prx52mBtshjFXGAwU2cWbJepEjwBohpftssls

https://www.dailysabah.com/life/history/7800-year-old-female-figurine-found-in-turkiyes-izmir

https://arkeonews.net/7800-year-old-female-figurine-discovered-in-ulucak-hoyuk-in-western-turkey/

https://turkey.postsen.com/news/79552/7800-year-old-female-figure-figurine-found-in-Izmir.html

https://www.fikrikadim.com/2022/08/08/7800-year-old-female-figure-found-at-ulucak-mound/#gsc.tab=0

https://newshub.upexampaper.com/release-the-hounds-archeology-edition-august-2022-more-news/

https://bkcentar.rs/sr/blog/kubaba-gilgames-ziasudra-atrahizis-nevrod-nimrud-semiramida-legendarni-kraljevi-i-kraljice-drevne-mesopotamije

https://lifehopeandtruth.com/prophecy/revelation/seven-churches-of-revelation/smyrna/

P.Lagass, The Columbia encyclopedia (Columbia University, New York; Detroit: Columbia University Press, 2000).