„ЗЛАТО ЧАСТИ (ХРАБРОСТИ)“ И ОДСЕЦАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉСКИ ШАКА – мрачни обреди древног Египта

 

Ископавајући локацију древне престонице Хикса у Египту, Аврариса (савр. Tellel-Dab’a), археолози су 2011. год. наишли на језиву сцену. У јами изван зида градске палате пронашли су дванаест скелетних остатака шака које су биле постмортално одстрањене са тела као, претпоставили су археолози тада, ратни трофеји. Ова претпоставка потврђена је у чланку First osteological evidence of severed hands in Ancient Egypt, објављеном у часопису Scientific reports који су потписали Јулија Грески (Julia Gresky) и Емануела Петити (Emmanuele Petiti) са Одељења природних наука Немачког археолошког института (Division of Natural Sciences, German Archaeological Institute), Манфрен Бјетак (Manfred Bietak) са Аустријског археолошког института Аустријске академије наука (Austrian Archaeological Institute, Austrian Academy of Sciences), Christiane Scheffler (Кристина Шефлер) са Одсека за биологију људи при Уноверзитету Постдам (Human Biology, University Potsdam) и Махаел Шулц (Michael Schultz) са Института за анатомију и ембриологију медицинске школе Универзитета у Готингену (Institute of Anatomy and Embryology, Göttingen University Medical School).

У предворју палате у стилу средњег бронзаног доба из периода Хикса (1640–1530.пре Хр.) пронађене су три јаме са одсеченим шакама. Палата је изграђена на врху сличне палате из 14. династије и имала је дужи животни век, покривајући већи део периода Хикса. Чини се да је један од његових главних становника био Хиксос Хајан, чији су бројни отисци печата пронађени у јамама за приносе које су припадале његовој ранијој фази. Судећи по каснијим јамама за приносе и посипању бунара из касније фазе, палата је можда изгубила своју намену када је нови дворски комплекс изграђен северније. Чини се да је јама укопана у отворене темељне ровове храма јер је пресекла непрекидни темељни слој од иловаче-малтера у подножју рова.

Много информација о животима, навикама и историји древних Египћана приказано је на зидовима храмова и гробница, и забележено на папирусима али не и нужно реалистично. Иконографски и књижевни извори из древног Египта приказују и хвале фараона као победничког војсковођу. Понављајући пропагандистички мотиви односе се на војнике који фараону поклањају одсечене десне руке непријатеља како би освојили „злато части“ престижну награду, првенствено у облику ланца од златних перли. Ово је први пут да су остеолошки анализиране одсечене десне шаке 12 особа. Остеолошка анализа не само да подржава постојећу археолошку интерпретацију већ и даје више детаља у вези са праксама узимања трофеја у древном Египту.

Тафономске и биолошке анализе које су обављене на костима откривају податке о чину сакаћења и припреме ових делова тела, као и о појединцима којима су они првобитно припадали. Из ширег трансдисциплинарног сценарија, резултати представљени у чланку баве се питањима о отелотворењу насиља у контексту рата, и, конкретно, узимања трофеја као структурираног језика доминације.

Потписиници рада сугеришу да су поменуте јаме вероватно биле складиште ратних трофеја, а да су исечене шаке са тела непријатеља узете у ритуалном процесу који је назван злато части/храбрости и представљен је како у писаним текстовима тако и у египатској иконографији. Сада је нађен и први физички доказ оваквог ритуала, и то веома квалитетан рекла је Изабела Цревекоеур (Isabelle Crevecoeur) физички антрополог Француске истраживачке агенције (French national research agency) тако да, према њеном схватању, на бази биолошких и антрополошких доказа, нема сумње да је то био део ритуала.

Шаке су датиране у време око 1500. год. пре Хр., у време када је под владавином Хикса Аварис био престоница (северног) Египта. М. Биетак, један од потписника рада, пре више од деценије био је вођа тима који је дошао до овог открића. Одмах је помислио да је оно потврда поменутог ритуала који је подразумавао поступак у коме египатске војсковође фараону поклањају шаке убијених непријатеља, а за узврат су примали златне огрлице или златне привеске у облику муха. Предложено је алтернативно тумачење налаза према којем је одсецање шака била брутална казна за криминалце, можда лопове или робове. Међутим, не постоје писани или сликовни докази о таквим казнама у старом Египту (осим за пљачкаше гробница царева), док би такво кажњавање робова било контрапродуктивно јер би их лишило радне способности. Нова анализа шака Телл ел-Даб’а подржава хипотезу трофејног ритуала. Наши докази су најранији доказ и једини физички доказ уопште, рекао је М. Биетак, говорећи о древној пракси. 

Шаке су биле пажљиво одсецане, тако да су присутне све кости испод зглоба шаке, приметила је Ј. Грески. Она и њене колеге нису нашли никакве посекотине на костима, што сугерише да је у њихову припрему уложен готово хируршки напор. То даје убедљив аргумент за ритуалну ампутацију, а не за варварску казну, каже Кревекуер. То што нема знакова сечења је знак да су то урадили веома пажљиво, а не секиром или тако нечим. То је деликатан посао. То је, за мене, добар аргумент ритуала.

Шаке су одсрањиване (највероватније) постмортално, вероватно недуго после проласка тзв. мртвачке укочености, јер би у супротном било тешко пресећи тетиве које спајају шаку са руком без остављања трагова на костима. Осам руку је пажљиво стављено у плитку јаму, а још неколико шака положено у другу јаму удаљену мање од 1м. Једанаест шака су биле шаке мушкараца, а једна вероватно жене. Закључак о полу изведен је на снову величине и развијености шаке, али и на бази релативне величине кажипрста и прстењака, будући да антрополошке студије показују да мушкарци обично имају дужи прстењак од кажипрста, док је код жена обратно.

Шаке су смештене непосредно испред централне градске палате, јаме би биле видљиве из престоне собе, што сугерише да је фараон ценио руке - и подржава идеју да су то ратни трофеји, примећују истраживачи. Да је то била казна, шака би једноставно била бачена, каже Грески и истиче уместо тога, они су се заиста бринули о њима и лепо су их поставили. Налази сугеришу да су све депоноване у једном догађају или церемонији јер проналажење зглобних костију значи да су наслаге морале бити направљене веома брзо, а затим заштићене, каже Цревекоеур додајући: рука је још била месната када је била закопана - иначе би се распала.

Ритуал злато части/храбрости вероватно су у Египат донели Хикси, освајачи са истока Медитерана, можда семитског порекла који су северне области Египта освојили 1640. пре Хр. захваљујући употреби античких оклопних возила, двоколица, до тада потпуно непознатих египатској пешадијској војсци и бојним секирама. Власт су задржали током једног века. Фараон Ахмосе I, оснивач Новог царства Египта протерао је Хиксе и објединио Египат под својом влашћу, а једна зидна композиција храма Абидоса која приказује ову победу сведочи о гомили шака које су му донете. Штавише, извори откривају да је поменути владар после сваке битке са Хиксима примао војнике који су му доносили шаке непријатеља. На неким сценама из времена Новог царства су представе које приказују одсечене десне шаке које се пребројавају и стављају у гомилу. Пракса је присутна у ликовним сценама све до времена птоломеидског Египта. Током ране 18. династије појављује се специфичан нови хијероглиф са првим натписом о сечењу руку у рату у натпису Ахмосеа. То је врло реалистичан приказ испруженог длана, који показује пет раширених прстију. Овај нови пиктограм може означавати нову реч тј. идиом одсечена шака. У египатским натписима, који почињу од 19. династије (Меренптах), уведена је семитска позајмљена реч кп כף 'шака', 'длан' и односи се конкретно на одсечене шаке. У хијероглифским натписима царева из 20. династије, нова реч се односи само на одсечене шаке. Чини се могућим да је ова семитска позајмљеница ушла у војни језик већ у 18. династији.

Чини се, дакле, да је овај обред постао једно од ретких наслеђа Хикса у Египту. Обичај је истовремено одавао почаст фараону и кажњавао његове непријатеље у загробном животу будући да је нечије тело морало бити цело да би преминули нашао покој са оне стране реке. Зато је пракса била и део психолошког застрашивања фараонових противника који је, према схватању М. Биетака, заувек био лишен моћи. На тај начин показивана је потпуна доминација над противником.У овом политички структурираном оквиру, oдсечене шаке служе као симболична валута за стицање статуса у оквиру система вредности који слави рат и доминацију, као што тврде друге биоархеолошке студије у различитим геграфским контекстима, закључује се у студији. То је, дакле, био знак храбрости и ратне вештине египатских ратника.

Неки научници, међутим, сматрају да је ово била прехикска пракса Египта и да су је Хикси усвојили у Египту, будући да није пронађена у њиховој постојбини на северу Ханана. Ово је, ипак, упитно будући да управо Писмо сводочи о сличној пракси у вези са Давидом, премда је у његовом случају то била казна. Ипак, према ауторима студије, идеја да је обичај одсецања непријатељских руку настао на Блиском истоку може се лингвистички поткрепити. Штавише, ово није једини пример посморталног сакаћења непријатеља, пак ни једини познат библијским писцима. Печати са низовима могућих одсечених руку и глава, заједно са животињским главама, појављују се и у сиријској глиптичкој уметности средњег бронзаног доба. Коначни одговор на порекло праксе, стога, остаје отворено. Треба, ипак, напоменути да је телесно сакаћење непријатеља познато у Египту још од времена цара Нармера у раном династичком периоду. Иконографски извори са неколико археолошких налазишта у Египту пружају велики корпус доказа о пракси распарчавања и сакаћења тела, посебно везано за ратне контексте. Представа гомила одсечених глава, ушију и гениталија прати кодификовану и јавно препознатљиву етику насиља јер на крају преноси поруку политичке стабилности: фараон, који представља и персонификацију богова, одржава универзални поредак побеђујући силе хаоса које персонификују непријатељи. Ипак, одсецање шака се појављује у египатским записима тек после владавине Хикса, а најстарија позната потврда ове праксе датирана у царске гробнице са средине 17.в. пре Хр. (време Хикса) сведочи о томе да је прва могућност вероватнија.

Објашњавајући поступак др Грески је истакла: Руке су углавном проучаване визуелно. Рендгенски зраци нису били потребни јер смо могли лако да идентификујемо кости и без њих. Обично бисмо извадили све кости шаке и проучили их, али у овом случају налаз је толико посебан, да смо их држали у заштитном гипсу и тамо их проучавали.

Заправо, на месту ископавања, шаке су очвршћене лепком растворљивим у ацетону и похрањене у гипсани блок. У лабораторији су веома крхке кости остале у гипсу; само су површине пажљиво очишћене од прилепљеног песка. Танак слој кречњачких наслага покрио је неке површине. Ово се није могло уклонити јер би правилно чишћење довело до уништења површине. Кости су детаљно прегледане помоћу лупе. Површине свих костију, а посебно проксималне карпалне кости, прегледане су на трагове посекотина. Шаке су мерене insitu помоћу клизног мерила. Минимални број индивидуа (МНИ) израчунат је тако што су искључени елементи скелета који би могли припадати другим рукама. Процена старости је извршена на епифизном затварању метакарпала и прстију. Додатно, приликом прелома костију процењено је стање остеопорозе компактне и сунђерасте кости, а на зглобним површинама су процењене дегенеративне промене.

Положај шака у земљи довео је до јаке ерозије и пуцања коштаног ткива. Висока влажност и састав тла чине их меким и крхким и веома тешким за ископавање. На темељу квантитативног стање очуваности, шаке су груписане у три класе. Комплетно: најмање 75% костију шаке је присутно и зглобно; Скоро комплетно: 75–50% је присутно и артикулисано; Слабо очуване шаке или појединачне кости. Руке се не могу приписати одређеној етничкој или културној групи. Од једанаест комплетних десних шака, осам је постављено на длан и три на дорзалну површину. Прсти шест руку су били широко раширени; прсти четири руке лежали су близу један другом; а у једној руци није се могао одредити положај прстију. Нема корелације између положаја прстију и положаја на леђној или палмарној страни. Пошто су појединачни прсти можда били померени након постављања шака, информативна вредност њиховог положаја је ниска. Положај шака, углавном на длановима са раширеним прстима, могао је бити узрокован или тафономским разлозима, или је могао бити због њиховог намерног постављања. У првом случају, када би шаке биле бачене у јаме могло је доћи до искорачења прстију и хиперекстензије зглобова прстију. Ако претпоставимо намерно постављање, разлог би могла бити жеља да шаке изгледају импресивније, можда веће, и како би боље одговарале прототипу руке. На костима нема трагова животињског гризања. Стога се чини мало вероватним да су јаме остављена отворене током дужег времена.

Пронађено је шест остатака који нису припадали ниједном од других откривених удова, што сугерише да су руке које су припадале 18 различитих појединаца можда биле закопане у дворишту. Шаке су припадале одраслим али не и остарелим појединцима, што говори у прилог схватању да се ради о ратницима међу којима је било и жена, што у Египту није било нешто непознато. Шаке су биле без знакова дегенерације у вези са узрастом, процењено је да је горњи опсег старости испод 60 година. Жене и ратовање нису постојали у одвојеним световима. Напротив, били су нераскидиво повезани са политичком, друштвеном и верском сфером. Сходно томе, не можемо искључити да је конкретна шака потврђена у Телл Ел Даб’а припадала жени, рекла је Грески.

За читаоце библије приповест о Хиксима често је повезана са два кључна догађаја раноизраилске историје. Многи сматрају да су они били господари Египта који су омогућили уздизање Јосифа на позицију великог везира и насељавање његових (и својих, семитских) сродника у Гошему (Пост 46). Њихов пораз у Египту и уздизање новог цара (тј. династије) Новог царства Египта може да се повеже са Ахмосеом и његовим рамзесеидским наследницима који су у Израилцима препознали не само сараднике окупатора, већ и потенцијалну претњу, популацију која би могла да успостави контакт са протераним Хиксима и египатске снаге стави измеђеу две ватре. Дакле, говоримо и о догађајима пре изласка, као оним који су такође потенцијано повезани са Хиксима. У вези са овим конструкцијама историчари се у многим стварима не слажу. Неки сматрају да не постоји довољно доказа о израилској (или уопште семитској) дијаспори у Египту тог доба, док други сатрају да су постјећи докази о томе и више него довољни (https://bkcentar.rs/sr/blog/izlazak-cinjenica-ili-fikcija-dokazi-izrailskog-izlaska-iz-egipta-c768d421-6b08-4db4-aae8-8f98645e4a6e).