ЕДОМ, ИЗРАИЛ, РУДНИЦИ ЦАРА СОЛОМОНА И ЕКОЛОШКА КАТАСТРОФА ДРЕВНОГ СВЕТА – поука за савремени свет?

Почело је борбом два брата, борбом која је започела још у утроби мајке која је била уверена да се у њој боре два народа, и да ће већи служити мањем. Завршило се еколошком катастрофом. Раскош и богатство су довели до ширења пустиње. Какве нам истоирјске и еколошке лекције долазе из нових налаза библијске археологије? 

Родили су се близанци, Јаков (варалица) и старији му брат Едом и… борба се наставила, борба надмудривања, преваре и освете… Борба у којој је некако увек млађи, виспренији, промишљенији и преварији склонији брат успевао да надигра старијег, помало дивљашњег, неукротивог и стихијског старијег брата црвеног (=едом) Исава. Ипак, Јаковљева победа је била пирова. Две деценије је провео у изгнанству и сада, када се враћа у земљу обећања као предводник скромног номадског клана сусрео се са претњом старијег и осветнички настројеног брата који је у међувремену постао вођа 400 оружаних бораца, поглавар клана. Ипак, старији брат се показао одговорним. Уместо освете понудио је загрљај и праштање, а Јаков је у лицу брата који га је помиловао био способан да препозна лице Божије (https://bkcentar.rs/sr/blog/kultura-fascinacije-ljudskim-licem-i-njeni-religijski-koreni).

Овај моменат је често занемарен. Ситуација сукоба и напетости обично је последица другачијег перципирања или реаговања на сличне и исте ситуације. Да би се прича успешно закључила потребно је разрешење те напетости. У Јаков-циклусу Израил је детаљно представљен и његова трансформација је препознатљива, док је лик Исава обавијен тишином. Он са сцене нестаје одлучивши да убије брата, а на њу се враћа грлећи га. Шта га је променило? Да лије то и даље импулсивни, лакомислени ловац, подложан манипулацији егоистичког и саможивог млађег брата или човек који се научио самоконтроли, коначно способан да преузме позицију старијег са одговорношћу и спремношћу да опрости?

Несумњиво је да је Исав прошао кроз искуство каиновског мењања лица. И он је, попут првог неизабраног (Каина), осећао да је неправедно заобиђен и због тога је био гневан. За разлику од Каина, Исав је нашао начин да победи грех који му је био склупчан крај врата. Он постаје брат и узор гостопримства, па чак и слика божанског праштања. Као онај који моделира божански лик, Исав је још један неочекивани заокрет у израилској причи као слици сложене природе људског друштва, пречесто одређеног страхом и личним интересима. Исав чак не спомиње Јаковљеве поступке. Топла добродошлица коју указује изражена је реторичком градацијом: загрљај, падање о врат, пољубац, суза. Он се уздигао изнад Каина који је у благослову брата видео само свој губитак. Исав се уздигао над стварном или умишљеном неправдом и остварио је сопствену благословеност поставши средство пројављивања божанске наклоности. Исав примером показује млађем брату да статус Божјег изабраника не ослобађа одговорности у односу према другима јер је други истовремено и посредник божанских благослова и онај коме тај благослов треба да буде посредован. Није чудо што се стога, пре него се говори о Јаковљевој причи и његовој деци наводи списак краљева који настају од Едом-Исава (Пост 36:31). Иако није потпуни учесник у авраамовским благословима и не баштини обећану земљу он добија своје наслеђе, одмах поред ње и на неки начин јесте носилац благослова. 

Исав постаје Едом (црвен). То је можда био и његов надимак од самог рођења (Пост 25:25), али можда је и повезан такође може имати неке везе са црвеном нијансом спектакуларног пејзажа у пешчарским планинама јужног Јордана. То већ показује да склопљени мир није био потпун. Не могу да деле исту територију.  Остала је извесна доза напетости и неповерења међу њима и она је можда узрок због кога краљеви Едома, вековима касније, нису дозволили Израилцима које је предводио Мојсеј на путу из Египта ка Обећаној земљи прелазак преко сопствене територије (Бр 20:17.20-21).

Оно што се поставља као археолошки проблем је то што су археолози сумњали да је у то време постојало организовано едомско краљевство. Штавише, довођено је у питање и историчност ратова царева Давида и Соломона против едомског краљевства (1Сам 14:47; 2Сам 8:13–14; 1Цар 11:14). Египатски извори из времена фараона Мернептаха спомињу Едомце као бедуине. Дуго сматрало да су Едомци били заиста само група бедуинско-номадских племена која су лутала са својим стадима у потрази за пашњацима, али не и довољно сложено друштво које би имало организовано војску. То је поткопавало и веровање да је Израил (и Јудеја) уопште била развијена од едомског, амонског или моавског племенског савеза. Давид заправо није био цар већ племнски поглавица. Ипак, новија ископавања у области Кхирбат ен-Нахасу (равничарски регион Едома у јужном Јордану, око 50 км од Мртвог мора) можда сугеришу другачију стварност. Откривен је степен друштвене сложености у земљи Едома који се супротставља схватањима да то није била држава са сложеним системом управљања (https://www.biblicalarchaeology.org/daily/ancient-cultures/ancient-israel/king-davids-nomadic-kingdom/). Истраживања су за циљ имала да истраже улогу раног рударства и металургије у друштвеној еволуцији од почетака пољопривреде и седелачког сеоског живота од периода пре грнчарског неолита до гвозденог доба (8500 пре Хр–500. хр. ере), али је пронађено нешто што је научнике бацило у само средиште дебате библијске археологије. Едом заузима територију јужног Јордана . Већ у Постанку сазнајемо да је Исав, Јаковљев брат близанац, предак Едомаца; текст додаје да се Едом налази у брдовитом крају Сеир (Пост 36:9). Египатски текстови указују да се земља звала Сеир пре него што је постала Едом.

Значајан део едомске  висоравни је прекривен релативно богатим, црвено-браон медитеранским земљиштем са 200 до 600 мм просечних годишњих падавина, што га чини веома пожељним земљиштем погодним за суву пољопривреду – типично пољопривредно занимање Блиског истока као већ у периоду неолита. Изузетна промена се дешава у геологији, топографији, клими и вегетацији док се спуштамо са ове високе висоравни у низију. Велики вади, богате историје, дубоко секу кроз Едомску висораван. Док се висоравни могу похвалити уским коридором доброг пољопривредног земљишта на кршевитом платоу, низије садрже један од најбогатијих извора природне супстанце у источном Медитерану: руду бакра.

У недавним студијама о настанку краљевства Едома, нагласак је био фокусиран на Едомску висораван. Да бисмо разумели настанак Едомског краљевства, речено нам је, морамо погледати успон асирског царства у другој половини осмог до седмог века п.н.е. и трговину коју је олакшала, посебно трговину зачинима са Арабијом. Нажалост, научници често нису ценили улогу производње бакра и њене контроле. Наш рад у Кхирбат ен-Нахасу, међутим, показује да је контрола производње бакра била можда једини најважнији фактор у настанку Едомске државе, и да је настала знатно раније него што се раније мислило. Нема бољег места за проучавање подручја пуног бакарне руде од Кхирбат ен-Нахаса. Интензивна систематска истраживања  дуж вадија око локалитета идентификовала 13 раније непознатих рудника бакра из Гвозденог доба. Неке од галерија у овим рудницима продиру 65м у обронке. Многи имају ваздушне канале ископане више од 8м од површине како би довели ваздух у ове подземне мреже.

У два вадија у близини Кхирбат ен-Нахаса прођано јевише од 90 локалитета. Најчешћи археолошки период на овим локалитетима, на основу грнчарије, је Гвоздено доба. Најважнији периоди активности били током и убрзо након владавине краља Соломона. Најважнија грађевина Ископана у Кхирбат ен-Нахасу била је велика тврђава 73Х73 метра  са зидовима високим до 1,2 м. Ово чини Кхирбат ен-Нахас једном од највећих тврђава из Гвозденог доба у пустињама Јордана, Израела и Синаја. Ископавањима комплекса капије идентификовали смо седам одвојених слојева. Капија се у почетку састојала од типичне капије са четири коморе, попут оних пронађених на многим локалитетима из Гвозденог доба  (Мегидо, Вирсавеја и Асдод). Једини начин да се скупови материјалне културе Едома прецизно датирају било је високопрецизно радиокарбонско датирање. Такве анализе дале су потврду да се локалнитети овог периода датирају у 11-10. в. пре Хр, односно у време царева Давида и Соломона. Чак и пре оснивања капије и зидина утврђења, значајне металуршке активности су се одвијале на овом подручју у периоду 12-11. в. Пре Хр. Ово датовање потврђују египатски скарабеји из наведеног периода. Библијско сећање на Едом, од времена праотаца, преко доба Мојсеја и затим монархије, највероватније одражава историјски процес – наиме да се комплексно друштво или нека врста архаичне државе развила у Едому пре него што је постојало у древном Израилу. Археологија то више не спори.

Антрополози, археолози и историчари су се снажно борили да дефинишу и идентификују на основу археолошких остатака шта чини друштво на државном нивоу. Они упорно траже лакмусов тест који ће разликовати државу од поглавара. Када Библија помиње краља, склони смо да претпоставимо да знамо како је владао, колико је територије контролисао и да ли је могао да постави војску. Међутим, није тако једноставно. У ствари, антрополошки запис нас учи да друштва у којима су функционисали поглавари и краљеви падају дуж континуума сложености који се не може лако поделити у уредне категорије. Дакле, линија поделе између сложеног поглавара и ситног краљевства није јасна.  Што се тиче Едомаца за које Библија каже да се Давид борио и комуницирао са њима, као и Давидове улоге као цара древног Израила, питање није да ли су Едом или Израил били држава или поглаварство, већ да ли су, на основу археолошких доказа, ова друштва су имала нивое друштвене сложености који су били потребни за вођење војске, изградњу монументалних грађевина и обављање технолошки интензивне индустријске активности. У овим терминима, релативно је неважно да ли је друштво супер поглавица или ситно краљевство. Оно што се чини јасним је да је, барем до почетка гвозденог доба, Едом био сложено друштво са способношћу да гради велике грађевине, брани се јаким утврђењима и ствара технолошки софистицирану организацију за извлачење бакра из руде, а затим за производњу предмета с тим. Ако би то могао да уради, нема разлога за сумњу да би могао да постави и војску.

Едом је увек био нека врста племенског друштва, чак и у свом најнапреднијем периоду. Али то је такође било сложено друштво прилично рано у Гвозденом добу. Гледајући шире платно, када је центар источномедитеранске производње бакра на Кипру пропао, заједно са остатком цивилизације, крајем касног Бронзаног доба, Едомова производња бакра—која је раније цветала током раног Бронзаног доба  је васкрсла. Контрола производње бакра у равничарском Едому на почетку Гвозденог доба дала је катализатор за појаву Едома као супер поглавства, ако не и као државе коју подржава сложени апарат за вађење и прераду бакра.

Тимна, знаменити рудници цара Соломона у долини Арава, 12 миља северно од залива Акаба и унутар најсушнијег региона целе пустиње Негев. Коришћени од периода халколита (4500-3300. год. пре Хр). Ови рудници били су су били један од најважнијих извора бакра у антици.Недавно је Тимна област знаменитих радника цара Соломона подарила значајан дар археолозима. Наиме, Никад није пронађен текстил на локацијама ископавања као што су Јерусалим, Мегидо и Хазор, тако да ово пружа јединствен прозор у читав аспект живота из којег никада раније нисмо имали физичке доказе. Међутим, у Тимна рудницима који су припадали едомском краљевству које је најчешће било вазално краљевство великих сила као што су Египат, Асирија, Вавилонија, и у једном периоду Јудео-израилско царство Давида и Соломона, недавно је откривена гомила фрагмената тканине старих 3.000 година.

Колекција тканина је огромна и разнолика, са различитим узорцима ткања, бојама и украсима. Текстил датира из десетог века пре нове ере, што означава први пут да је тканина пронађена из Давидовог и Соломоновог времена. Пронађени су делови текстила који потичу од торби, одеће, шатора, ужади и гајтана. Нарочиту пажњу привукла је пурпурна тканина царског квалитета, очигледно бојена врхунском феничанском бојом (https://bkcentar.rs/sr/blog/arheoloski-prodor-pronadjena-carska-purpurna-tkanina-cara-solomona-judy-siegel-itzkovich?fbclid=IwAR33OA140yWKiXeJfGR3FcXtSzBmlpgq4Cu8CP0wStlAxjBfECSnnFCIvm4).

Ово откриће баца светло на ране Едомце, народе за које се верује да су управљали древним рудницима у долини Тимне у време цара Соломона. У древним рудницима су биле присутне две класе: они који су копали бакар и они који су га топили.

Сматра се да су на самом копању руде радили робови и ратни заробљеници. Међутим, робови нису били једини радници на овом подручју, ако се то претпостављало у првој половини 20.в., већ веште занатлије.Анализирајући остатке припитомљених животиња на локацијама за производњу бакра у долини Тимне, научници су приметили да су боље комаде меса добијали они који су радили у индустријским комплексима, где су се топиле руде бакра.Неко се веома потрудио да људима који раде у пећима пружи најбоље од свега.Уживали су и у риби, која је сигурно донета са Медитерана стотинама километара даље. Ово није била исхрана робова.

Људи који су се бавили топљењем су заправо били висококвалификовани занатлије и као такви су и третирани. Ово фундаментално запажање произилази из инхерентне сложености технологије која је захтевала и створила идиосинкратичну класу радника.Сушни услови долине Аравах у којој се налазе рудници бакра омогућавају одлично очување органских материјала, који би се иначе временом распали. Уз колекцију тканина, археолози су из рудника пронашли и складиште семена које припада библијским „седам врста“ (Пнз 8:7–8).

Хиљадама година богати минералима рудници Тимна на подручју јужног Израела давале су велике количине бакра. Временом се све више јављала потреба за овим металом као и његовом обрадом, а топионице руде и употреба горива у њима коначно је довела до еколошког колапса чији су ефекти и данас видљиви. Наиме, прекомерна употреба грма беле метле и еколошког багремовог дрвета била је толико значајна да је дестабилизовала локални екосистем и довела до изненадног заустављања рударских операција у овој области. То се догодило у 9. в. пре Хр, и готово хиљаду година на подручју није било значајније активности.

Раније теорије о заустављању производње бакра углавном фокусирале на спољне факторе, као што је Хазаелова освајања у Ханану. Нова студија тима Универзитета у Тел Авиву поставља другачију идеју — да прекомерна експлоатација ионако лош екосистем Тимне довео је до екстремне деградације животне средине. То је заузврат учинило наставак рударења финансијски неодрживим. Еколошки ефекти овог догађаја још увек се могу видети у околини Тимне, где скоро да потпуно нема багрема и друге пустињске флоре.

Тимна је доживела драматичан пораст производње бакра од 13. до 9. в. због нових техника рударства и топљења и већег нивоа организације. Под контролом Египта у раним фазама овог развоја, Тимна је постала кључна економска компонента раног Едомског краљевства. Након колапса  цивилизација Бронзаног доба и повлачења Египта аа јужног Леванта приход који су едмоски краљеви имали од ових рудника утицао је на снажење саме краљевине. Рудници Тимне достигли су свој зенит око 10. в. пре Хр. током периода библијског царства Давида и Соломона . Само век касније, међутим, ова производња је потпуно нестала.

Током истраживања овог изненадног напуштања рудника, научници су испитали огромну количину шљаке и индустријског отпада у Тимни. Посебно је коришћен дрвени угаљ, који као истрошени материјал се годинама одлагао на гомилу остављајући слојевит низ који се може проучавати слично као археолошка хумка. Научници су успели да одреди специфичне врсте горива које се користе у процесу топљења. Закључено је да је током већег дела 11-10. в. пре Хр. главни извори горива били багремово дрвеће и грмље беле метле (90%). И једно и друго расте широм региона (Изл 25:10). Најважнији квалитет багрема и беле метле је њихова калоријска густина, која омогућава да њихов угаљ гори много топлије. То их је чинило далеко ефикаснијим за топљење.  Ово масовно топљење би захтевало много веће количине багрема и беле метле него што је област око Тимне могла да произведе. До 10. в. извори горива се брзо мењају у мање ефикасне изворе као што су урмене палме, али се најближа оаза оваквих палми налазила миљама далеко од рудника. Баргрем и бела метла су истребљени и то није утицало само на финансијску одрживост рудника, већ и на саму животну средину.

Дрво багрема је кључна биљка у пустињском екосистему Негева. Бројне друге биљке и животиње ослањају се на дрво багрема јер оно пружа хлад, храну и задржава велике количине воде унутар екосистема која би иначе била изгубљена. Као резултат тога, разноликост врста унутар Негева може бити директно повезана са бројем стабала багрема. Ова дуговечна стабла су невероватно рањивим на прекомерну сечу. То су веома издржљиве биљке, које могу да преживе екстремне температуре, со у седименту и суше, али када једном додате људски елемент у ову једначину и имате људе који индустријски уклањају вегетацију за топљење горива, кување, изградњу шатора и храњење животиња, ви пореметите систем који је већ крх.

Израчунавајући произведену количину бакра, количину потребног горива и проценте сваке биљке која се користи за гориво, научници су закључили да је у периоду 11-10. в исечено ско 10.000 стабала баргема и стотине жбунова беле метле. Ово је био узрок колапса целог еко система и биолошка разноликост у овој области је нагло опала. Изненадни недостатак адекватних количина горива у тој области учинио је руднике Тимна финансијски неодрживим. Што је још горе, последице те еколошке катастрофе биле су толико штетне по регион, да се и данас могу приметити у области око рудника где је биолошка разноврсност и даље приметно нижа него у другим областима долине Араве.

 

Да ли је ово лекција коју ћемо успети да научимо? Да ли ћемо показати лице старијег, одговорног брата у свету који нам је подарен?