НАЈСТАРИЈА ПОЗНАТА ПРИПОВЕДНА РЕЉЕФНА СЦЕНА –рељеф из 9. миленијума пре Хр. сведочанство предања првих седелачких заједница и путоказ разумевањa доцнијих предања библијског Оријента?

И док многи сматрају да је најстарије писано дело знаменити Еп о Гилгамемешу, истина је да је заправо асиро-вавилонска верзија епа пронађена у Асурбанипаловој библиотеци најстарији познати препис књижевног дела које потиче из 18. в. пре Хр. и које је у себе интегрисало старија предања (нпр. Еп Атрахазис или њихове делове) и чији корени сежу у многу дубљу прошлост до примитивних друштава која су изнедрила прве приче вековима их преносећи са нараштаја на нараштај, засигурно још од освитка неолитских заједница обликујући њигову самосвест. Усмено предање је описивало њихов доживљај света и универзума, и себе унутар њих, устројавајући истовремено и принципе функционисања заједница развијене најпре у обичајно а доцније и кодификовано право. 

Пре него су та усмена предања преточена у писане наративе, прозног или поетског облика, она су добили свој ликовни израз о чему сведочи пећинско сликарство чији примери (распростри од Океаније до Европе) сежу десетине миленијума пре Хр. Уследило је нешто млађе рељефно сликарство чији примери су препознати широм древног Оријента, а најзнаменитији су Гобекли Тепеа (GöbekliTepe), Карахан Тепеу (KarahanTepe), Невали Чорија (Nevali Çori)... Овим знаменитим местима недавно се придужио и праисторијски комплекс Сајбурч (Sayburç), налазиште на југоистоку Турске у провинцији Шанлиурфа (Şanlıurfa) удаљено отприлике 56км источно од Еуфрата и око 32км северно од границе са Сиријом. Ископавањима је утврђено да је ово подручје било насељено неолитском популацијом која је прелазила са животног стила номадских ловаца-сакупљача на полу-седелачки пољопривредни начин живота са дугорочним насељима. Године 2021. откривена су два засебна неолитска прегрнчарска појаса зграда. Стамбене зградсе су се налазиле на југу (односно југоисточном делу знатно доцнијег и мањег римског насеља), док је око 70м северније постојао комплекс тзв. комуниналних зграда тј. зграда заједниче намене. Оне су делимично откопане прошле године, а ове године је у рецензованом часопису Старине (Antiquity) објављено истраживање о тамошњим рељефним сценама на којима су, на два панела, преко око 11.000. година приказане резбарије људи и животиња што их чини најстаријим познатим наративним рељефним приказом.

Како, зар поменути рељефи Гобекли Тепеа, Карахан Тепеа и Невали Чорија нису древнији?

Ова зграда има све карактеристичне карактеристике комуналних структура у региону. У овој структури, као и у другим сличним, пронађене су слике животиња и људи. Међутим, овде карактеристичне фигуре тог периода коегзистирају и формирају сцену истиче Оздоган додајући да су приказани ликови били вероватно од значаја за ову рану заједницу, можда историјске или митске личности повезане са регионалним предањима која су предавана новим нараштијима у новим околностима. Такође је вероватно да су их поштовале новоформиране пољопривредне заједнице у региону, и да су можда могле играти улогу у жетви. Највећа разлика (у односу на раније приказе – при. аут.) је у томе што се пећинске слике праве на местима која нису доступна свима – скривене су и не виде их сви, истиче ауторка додајући да су неолитске слике сигурно служиле у просторијама за окупљање тако да сви могу да науче причу. Стога се они могу посматрати као први онтолошки наративи.

У погледу технике и израдеравне рељефне фигуре су такође упоредиве са другим предгрнчарским неолитским сликама у региону, каже Оздоган. Сличност постоји са приказима оближњег Гобекли Тепеа, познатог места светске баштине са најстаријим познатим мегалитима, масивним стубовима који су украшени животињама и људима. Ипак, специфичност новооткривених рељефа је у њиховом приповедном карактеру, јер панел има наративни интегритет и теме и приче и представља опис догађаја који су повезани, који причају причу, неку врсту одраза колективног сећања које је одржавало вредности своје заједнице живима, закључила је Оздоган додавши да на местима као што су Гобекли Тепе и Сајбурч постоји мушки свет и његови одрази — мушки грабежљивци, фалуси и мушки прикази. Слика одражава познате стилове и теме неолита са нагласком стављеним на предаторске и агресивне аспекте животињског света. Ауторка истиче и сличност са другим представама људи и животиња пронађеним у Турској, укључујући скулптуру људске фигуре која на леђима носи леопарда у Карахан Тепеу и скулптура из Невали Чорија где су смештени људи и животиње једни на друге. 

Новооткривена композиција је, међутим, представљена у хоризонталној оријентацији, стварајући другачији ефекат. Будући да је представљен на истом нивоу, упоредиви стас људи и животиња у сугерише новопризнату димензију у наративима људи из пре-грнчарског неолита.

Нови налаз није најстарији пример наративне уметности, али јесте најстарији пример такве уметности урађен као рељефна структура (0,9х3,7м) у просторији пречника 11м. Рељеф је уклесан у кречњачку подлогу на месту које је највероватније служило као место заједничких окупљања становника насеља. Велика грађевина дуж чијих зидова су постављене камене клупе дуж зидова била је жариште окупљања или ритуалних активности. Рељеф је пронађен на предњој страни једне од резбарених клупа. Клупа је висока отприлике и широка око 0,6м. На њој постоје бројне шупљине широке око 0,4м које се протежу дуж зида, што сугерише да је првобитно била преграђена стубовима. Слике уклесане на унутрашњој страни клупе, у комбинацији са величином и конструктивним карактеристикама зграде, сугеришу да је ово морало бити место за посебна окупљања. 

Овдашња сцена има наративни интегритет и теме и приче, за разлику од других истовремених слика, и представља најдетаљнији приказ неолитске приче до сада пронађене на Блиском истоку, приближавајући нас неолитским људима и њиховм свету. Гобеклитепе, са својим моћним симболима, је тумачен као нова тачка везе за сећање у свету који се мења. Рељефи Сајбурч се могу посматрати у сличном светлу: одраз колективног сећања које је одржавало вредности своје заједнице живима. Другим речима, посматрање раних прича може нам говорити о друштву које их је створило.

Зидни рељеф, који се састоји од пет фигура, две људске (мушке) и три животињске. Посебно су наглашени рогови бика и зуби леопарда, што служи за појачавање опасности у свакој сцени. Две одвојене сцене треба да се читају заједно, као наративно уметничко дело и то почев од леве стране где су смештене плитке резбарије бика и човека окренутих један према другом. Човек има фалусно проширење на стомаку, а његова подигнута, отворена лева рука има шест прстију, док десна држи змију или звечку. Фигура је представљена у благо чучећем положају, леђима окренута према фигурама друге сцене. Друга сцена укључује два леопарда (један са фалусом, а други без) - отворених уста, видљивих зуба, дугих репова савијених према телу - окренутих према човеку који је уклесан скоро у 3D. Више гледа у собу него у страну и десном руком држи фалус.Ове фигуре, угравиране заједно како би осликале наратив, су први познати примери такве холистичке сцене. Заобљене избочине на горњем крају ногу изгледају као да представљају колена, као да су савијена напред док седите, и пружају перспективу. Иако је глава оштећена, евидентно је округло лице, велике уши, испупчене очи и дебеле усне. Посебно је уочљива огрлица или трака у облику троугла, објаснила је др Еилем Оздоган (DrEylem Özdoğan), ауторка чланка и археолошкиња Универзитета у Истанбулу (IstanbulUniversity) додајући: ово је била слика прича које су формирале идеологију људи тог периода. Процес неолитизације донео је са собом суштинске промене у циклусу свакодневног живота, животним стратегијама и технологији, али можда најважније у друштвеним односима. То је кулминирало редефинисањем места човечанства у свету. Развој колективних активности и ритуала, као и изградња заједничких зграда са снажним симболичким елементима, били су инструментални у унапређењу овог новог начина живота – феномена о којем се нашироко расправља.

Археолошки записи пружају увид у праисторијску технологију и, самим тим, у свакодневни живот праисторијских народа и њихових друштава. У одређеним периодима, докази су видљивији и укључују уметничку димензију која преноси индивидуалне или друштвене идеологије. Један од најупечатљивијих периода у блискоисточној праисторији је неолит, у коме је човечанство прешло из миграторног живота у седелачки живот.

Ова револуција је један од најважнијих тренутака у историји човечанства које се током номадско-сакупљачко-ловачког периода борило за храну и преживљавање. Узгој биљних култура је становништву ненадано обезбедила приступ релативно поузданим залихама хране, и чак и вишак ресурса. То је водило формирању организованих политичких структура, густо насељених насеља, специјализоване радне снаге и напретка технологије и културе. Ипак, овај процес је мало познат због оскудних писаних извора те су археолошка открића попут овог веома значајна за упознавање раних пољопривредних друштава.

Седелачки начин живота подстицао је стварање графичких (сликарских и рељефних) приказа предања обликујућу нову тачку повезивања и сећања у свету који се мења. Догађаји и приче испричани путем резбарења били су одраз колективног сећања које је одржало вредности своје заједнице у животу, каже Оздоган истичући да на локацији има врло јасних доказа [и да она] има потенцијала да нам каже много тога о неолитском друштву... Археолошки докази могу пружити известан увид у традиције прошлих друштава, али јаснији докази ретко опстају, тако да је ово откриће узбудљиво. Даља истраживања могу открити више древних сцена, пошто је зграда само делимично откривена те можда постоји сцена или други елементи на супротној страни.

У ширем смислу, сцена одражава односе између људи и животиња док су прве прешле на седећи начин живота у неолитском периоду. Рељефи одговарају стилу и темама неолита. Фалуси су једини елементи који идентификују пол фигура, а нагласак је стављен на предаторске и агресивне аспекте животињског света, што је представљено приказом опасних особина, као што су зуби и рогови, што је примећено на другим локалитетима. Трака око врата троугластог облика, састављена од косих линија на горњем делу грудног коша фигуре високог рељефа, карактеристична је за скулптуру Јени Махале и Т-стубове из Гебеклитепеа. На Блиском истоку, главни доказ овог развоја су различите монументалне структуре као што су стубови, заједно са представама људи и животиња, специфичним обичајима сахрањивања и орнаментима.

Јенс Нотроф (JensNotroff), стручњак за неолитску археологију са Немачког археолошког института (GermanArchaeologicalInstitute) слаже се да приказ истиче мушкост тј. да сцена супротсављања демонстрације виталности и мужевности — презентације фалуса — с једне стране и опасности по живот — режања грабљивица са голим зубима — с друге стране, чини се овде посебно вредним пажње. Он додаје да би ово откриће могло помоћи археолозима да боље тумаче неолитску иконографију у Турској јер нажалост, иако је неолитски ловац можда лако препознао његову поруку мама још увек недостаје разумевање стварног наратива. Стога, он је одушевљен оним што би будућа ископавања могла да кажу археолозима о уметности и друштву у древној Турској. Ово откриће у Сајбурчу је фасцинантно ново откриће, рекао је он додајући да се радује што ће видети више резултата текућих истраживања и ископавања на другим раним неолитским локалитетима у региону и шире.

Ипак, нова открића остају за нове сезоне ископавања којима ће претходити рушење савремених стамбених објеката. До тада можемо да нагађамо, или макар наслућујемо на бази асоцијација које ове сцене могу да повежу са другим приказима у каснијем периоду ширег региона древног Оријента. Иако неки сугеришу да су наглашени фалусни моменти у приказима начин истицања пола, може се претпоставити и да су повезани са идејом плодности, нарочито битном у раном неолитском периоду. Уколико се, пак, предмет који држи један од ликова препозна као змија, та вероватноћа постаје још већа јер се у каснијој уметности Анадолије, Ханана, Месопотамије и Египта змија повезивала са приказима богиња плодности и то као фалусни симбол.

Овако сагледан приказ истиче улогу мушкарца у друштву и то као заштитиника који се суочава са опасностима (дивљим животињама које могу да означавају стварне животиње, непредвидиве природне стихије или чак људске, непријатељске, заједнице) које су угрожавале опстанак житељима насеља, али и као оног ко дарује плодност. Са друге стране, није занемарљиво да се у доцнијим митовима региона божанства плодности (Ваал, Зевс, Озирис, Хорус...) јављају како у антропоморфном обличју, тако и зооморфној форми бика, опасне животиње која симболише снагу, плодност, али и неукротивост и хировитост. Да ли се међу овим предањима може успоставити веза, и који су евентуално били путеви њиховог преношења остаје предмет будућих истраживања која, највероватније, неће дати одговор на сва питања. За истраживаче Библије, пак, значајан је моменат рецепције постојећих предања од стране библијских писаца који су, усвојивши архетипске аспекте митских предања и њихову симболику, успели да исту очисте од миленијумских политеистичких наслага и интегришу у богословску конструкцију величанственог монотеизма (нпр. симболика рога бика, види: https://www.bkcentar.rs/sr/blog/arheolozi-na-kritu-pronasli-glavu-zrtvovanog-bika-otkrice-koje-povezuje-mit-i-kultnu-praksu-minojsko-kritske-civilizacije-sa-verovanjima-i-istorijom-biblijskog-orijenta).