НОВО ЧИТАЊЕ ОФЕЛ-НАТПИСА ПОТВРЂУЈЕ НАРАТИВ О МОГУЋЕМ СУСРЕТУ КРАЉИЦЕ САВСКЕ И СОЛОМОНА – да ли оспорава уобичајно препознавање Етиопије као легендарног Савејског краљевства?

14 April 2023

Било је то 02. новембра 1930. год., у времену када је у значајном делу западног света и даље владала јасна расна сеграгација, а у Африци снажна доминација белих Африканера који су снажно, каткад и сурово, доминирали над црним становништвом у друштву које је и даље познавало ропство. Африка је у потпуности била колонизовани континент, и то од стране европских земаља Италије, Француске и Велике Британије. Две земље, хибриднo створена Либерија и древна Етиопија су биле две једине самосталне државе. Тог 02. новембра у једној од њих, древној Етиопији, окупили су се представници свих тих колонизаторских снага на једном посебном догађају, крунисању Рас Тафари Маконена. Рас Тафари Маконен наследио је прастрица краља Менелика II, али се није задвољио титулом коју је он има, већ се прогласио царем Африке и Азије. При ступању на престо променио је име у Хаиле (етиоп. снага) Селасије (Св. Тројица) односно, Снага Свете Тројице. Пуна титула је гласила: Његово Царско Величанство Хајле Селасије I, Цар Царева, Господар Господара, Освајачки Лав Јудејског Племена, Изабраник Божји, њој је 1965. год. после сазивања Конференције оријенталних праволасвних цркава, додато и звање заштитиника вере. Активизам Хајла Селасија, његова мировна посредовања и борба за права и емципацију црног становништва на афричком континенту (а и шире) снажно су му подигли углед на међународној сцени (иако је то водило успореним реформама у самој Етиопији и коначно пучу у којем је цар свргнут са власти), давши му чак и религијски смисао црног месије, па чак га учинивши и оснивачем религије (растафијанства) препознатљиве по вери да је Хаиле Селасије божанска инкарнација, одбацивању западног друштва, дредовима (и реге-звуку) и конзумирању канабиса у ритуалне сврхе. Селасије можда и није желео да оде тако далеко, али сама његова титула укључивала је јасне месијанске моменте. Цар царева, господар господара је несумњиво алузија на месијанску апокалиптичку титулу самога Христа повезану са Његовим другим доласком (Отк 19:16). Ништа мање индикативно је звање Освајачки Лав Јудејског Племена. Оно са једне стране изнова призива у сећање апокалиптичке сцене последњег новозаветног списа (Отк 5:5), а са друге се ослања на древно предање о етиопским владарима, веома живо у тамошњој јеврејској и хришћанској заједници, о давидистичко-соломоновском пореклу етиопских владара. Да ли је дешифровање тзв. sabaean inscription (савејског или шебског натписа) дефинитивно разбило легенду о Етиопији као легендарној Савеји (Шеби) из које је у посету Соломону дошла знаменита краљица савска (1Цар 10; 1Дн 9)?

Упркос снажно укорењеном предању о етиопском наслеђу давидистичко-соломоновске лозе, научници су током последњих година (можда и деценија) сугерисали да Етиопија можда заправо и није древна Савеја. Неки од њих су предлагали арапску област на крајњем југу која данас припада Јемену, као легендарну постојбину краљице која је вођена гласом о величанственој мудрости Соломона походила Јерусалим. Библија каже да је посетила Соломона да испита његову мудрост тако што му је поставила неколико загонетки, премда је вероватно ово била дипломатска мисија која је имала за циљ успостављање трговачких контаката будући да је савејско краљевство вековима доцније у Јерусалим и шири регион библијског света извозило најквалитетнији тамјан. Коранско и библијско предање описујући краљевску посету Јерусалиму спомињу још и драго камење, злато, зачине... И каснији јеврејски историчари, нпр. Јосиф Флавије, говоре о овој посети и даровима.

Треба имати на уму да је време јудео-израилских царева Давида и Сломона изузетно значајно у истрији библијског Израила. У вези са тим Елиезер Папо, нерезидентни рабин БиХ и проф.Бен Гурион универзитета у Негеву каже:Давид и Соломон су две стране једне те исте медаље. Медаља је иста, али су јој стране битно различите. Давид је спонтана, харизматична и узлазна страна те медаље. Соломн је фаза врхунца и почетка пада. Давид је имао различите љубавне и пријатељске везе, али најважнија Давидова веза свих времена је био Господ Бог. Давид је први библијски јунак након Аврама и Мојсија који има тако бурну везу са Царем Васељене. Утолико, Давид јесте један нови почетак, на исти онај начин на који су Аврам и Мојсије нови почеци.... Бог се Авраму поверава, као човек ближњему својему. Место у коме је сахрањен Аврам зове се Хеврон, од јеврејске речи хавер, пријатељ; Хеврон, Град Пријатеља Божијег. На арапском се град зове Балад ал Халил, Град Пријатеља. По истом том пријатељу (Пост 18:17-19). Писмо описује и ванредни однос Мојсијев са Богом. Тако се сведочи да са његовм сестром Маријом и братом Ароном само једном прича у свесном стању (без сна ноћнога или транса дневнога), онако како стално прича са Мојсијем, колико да би искуственим путем схватили оно што би се језиком народне песме рекло: 'ђе су они, а ђе је Мојсије.' Мојсије је описан као бехол бети нееман у (он је веран у свему дому мојему), што у овом контексту значи да су му поверени кључеви Дома Господњег, тако да сербез може ући у било коју просторију Горњег Јерусалима и Божијега Двора у њему (Бр 12:1-8). Настављајући Е. Папо уакзује да је такав днос премашен у случају цара Давида: У Давидовом случају (Бог – прим. аут.) благо је одустао од невезивања за простор, као знака апсолутне суверености, и Давиду за љубав везао се за Јерусалим и за лозу Давидовића, под условом да и Град Великог Цара и Високи Царски Дом врше вољу Господњу онако како ју је вршио прототип свих будућих месија (Псалам 132: 10-18).

Соломон (јевр. Шеломо, потпуни) представља задњих сто метара успона (градња Храма), деценије стагнације на том врху врхова и прве знаке пропадања, јер у његовом су животу у једном тренутку везе са незнабошкињама постале претежније од везе са Давидовим Штитом (једно од Божијих имена у јеврејској литургији). Соломон је описан као најмудрији од свих људи свога времена, и можда баш о њему говоре Писма: 'Опет видјех под сунцем да није до брзијех трка, ни рат до храбријех, ни хљеб до мудријех, ни богатство до разумнијех, ни добра воља до вјештијех, него да све стоји до времена и згоде' (Проп 9:11). Укратко, Бог је суверен и тако и ступа у везе и односе. Није на дугме, и ништа не мора. Чињеница да је неко јако мудар не значи да је аутоматски у дубокој вези с Богом. Истовремено, Давид је унаточ небројеним 'глупостима' својим Богу био посебно драг, чак и када је хљебове Храма Господњег јео као Прингелс. Штреберима се овај одговор вјероватно не свиђа, али зато Динарцима отвара врата ка пророштву.

Да ли је и краљица савска била једна од незбашкиња која је занела срце цара Сломона? Или је можда била једна (можда и једина) нејеврејка која је везивањем са царем Соломоном прихватила и веру израилског народа?

Одговор на ово питање измиче, макар поуздан. О самој краљици савској постоји мало података, али и поред тога (а можда и баш због тога) њен лик  испирисао је различита јудејска предања, а и предања средњевековног хришћанства у којима је постала персонификација божанске мудрости. Представљана је у персијском сликарству, турској уметности, Хендловом ораторијуму и холивудским филмовима. У вези са тим Е. Папо каже:

Нема ту никакве 'Свете шуме' (Холивуда), то је више једна 'Воловски газ' (Оксфорд) прича. Краљица од Шеве је фасцинирана Шеломином мудрошћу. Не његовим увојцима, стасом, гласом, јунаштвом, снагом или моћи. За то постоје друге краљице: од 'драмаквин' до 'сајзквин'. Краљица од Шеве, међутим је 'брејнквин'. Тако би некако звучало текстуално рабинско тумачење, но не лези враже. Постоји и контекст текста, место епизоде у структури наратива. Прича о краљици од Шеве појављује се1Цар 10, као увод у једанаесто поглавље исте Књиге, које је хришћански преводиоц резимирао сљедећим насловом: 'Жене, идолопоклонство, непријатељи и смрт Соломунова', а чији први стих гласи: 'Али цар Соломун љубљаше многе жене туђинке осим кћери Фараонове, Моавке, Амонке, Едомке, Сидонке и Хетејке'. Овде, заправо, почиње светошумски аспекат приче, након фасцинације Шеломом коју је Краљице од Шеве показала, Шеломо од штребер-цара са коцкастом кошуљом и дно од тегле наочарима постаје 'ом фатал' (мушки пандан 'фем фатал'), и као такав огреза у греху самољубља. По свему судећи, није Шеломо волио разне жене, него себе самога у очима разних жена. Допадао му се ефекат који је имао на жене. Као и свака друга жртва нарцисоидног поремећаја личности, и Шеломо је подценио ефекат који би на њега, Шелому, ломитеља женских срца и фасцинатора краљице од Шеве, могле да имају те исте жене, пуки објекти његовог самољубља. Све док га једна таква није завртила око малог прста и довела га до најниже замисливе тачке: активног идолопоклонства. Светошумље из времена у коме је Америка била културна суперсила умело би да направи нешто од овако прочитане приче. Ово данашње Профандрво, никло на крчевини Светошумља, би само од најбољег вина направило бозу, а боза на Песах није кашер.[1] 

О њој се и данас причају легенде широм Африке и Арабије, а збирка етиопских легенди о њој, Кебра Нагаст, стекла је статус свете књиге. Ово је једна од најстаријих љубавних прича на свету. Премда не потпуно срећна. Предања говоре да је Соломон њој испевао Песму над песмама у којој је описује као тамнопуту Сунамку коју је волео више од свих жена свог бројног харема и чијег сина је видео као свог наследника, али се у томе сучио са противљењем племићке и свештеничке олигархије која је на Давидовом трону желела чистокрвног Израелца. Она се, стога, враћа у своју отаџбину, а њен и Соломоновсин, Менелик постаје родозачетник лозе краљева Абисиније. Равински тумачи су, углавном одбацивали романсирање библијске приповести о посети краљице савске Соломону, нарочито идеју да је са њом добио дете.Они се углавном ограничавају на библијском наративу, краљица је била задивљена Соломоновом мудрошћу, величанством и храмом који је изградио. Изразила је своје дивљење и вратила се у своју отаџбину.

Пре једананаест година, у овој области у којима су већ почињали сукоби који и данас трају и односе десетине хиљада живота, британска археолошка експедиција открила је рудник злата, храмовни простор и трагове ратних разарања. Ископавања је водила археолошкиња Луиз Шофилд (Louise Schofield) и некадашњи кустос Британског музеја која је раније радила археолшка истраживања и на Гералта висоравни Етиопије. 

Једна од ствари које сам одувек волела код археологије је начин на који она може да се повеже са легендама и митовима. Чињеница да можда имамо руднике краљице од савске је изванредна, каже она.

Првобитни траг лежао је у каменој стели (или плочи) од 20 стопа уклесаној Сунцем и полумесецом, визит карти земље Савеје, рекла је Шофилд додавши: пузала сам испод камена – опрезна јер сам била упозорена да ту живи кобра дужа од 2,5м и суочила се лицем у лице са наптисом на савејском језику, језику краљице савске.

На оближњој хумци пронашла је делове стубова и фино исклесаних камених канала из закопаног храма за који се чини да је посвећен лунарном божанству, врховном божанству Савеје, цивилизације из 8. в. пре Хр. која је трајала 1.000 година. Трагови битке која се одиграла у близини потврдили су налази значајнег броја костију. Локално становништво и данас трага за златом у реци, али није било свесно постојања овог древног рудника чије је окно билоо закопано на брду, око 1,5м испод лешинарског станишта. У улазну осовину рудника, направљену савејским длетом, била је уграђена људска лобања. Шофилд каже да је јој било лако, док је стајала на древном локалитету, у стеновитом пејзажу кактуса и багрема,  замислити краљицу како стиже на камили, надгледајући робове и слонове који вуку камење из рудника. Тестови које је извршио трагач за златом који ју је упозорио на рудник, показују да је рудник велики, са одговарајућим окном и тунелом довољно великим да се њиме може ходати.

Исте године израелска архелошкиња др Ејлат Мазар (Dr. Eilat Mazar) и њене колеге ископали су остатке седам великих грнчарских врчева за складиштење (тзв. pithoi). Посуде су биле карактеристичног облика. Нису имла издужен врат, већ савијен обод.  Откривене су током ископавања у Офелу, тј. на подручју између тзв. Давидовог града на југу и Храмовне горе на северу. Њихово ископавање финансирали су Данијел Минц и Мередит Беркман (Daniel Mintz и Meredith Berkman) из Њујорка, Херберт В. Армстронг колеџ (Herbert W. Armstrong College), Оkлахома, САД и компанија за развој Источног Јерусалима.

Локалитет Офел у археолошком врту у подножју јужног зида, у области националног парка који окружује зидине Јерусалима, обухвата руту која пролази између 2000 година старих ритуалних купатила које су користили ходочасници пре уласка у простор храма. Миленијум раније, то је био административни центар Соломонове престонице.

Посуда је пронађена унутар зграде  типична за рано Гвоздено доба IIА. Врчеви су датирани 10. в. пре Хр. (рано Гвоздено доба) како од стране археолога који су их ископали, тако у недавним поновним анализама. На једном од њих остао је делимично сачуван натпис испод обода на врату врча, који је у поменутим новијим истражиањима датиран у период из којег посуда потиче. Глинени врч садржао је тамјан, а откривен је на мање од 300м од локације храма, односно 80м од јужног зида храмовне горе. Ово је у складу са библијским извештајем о вавилонској посети цару Језекији који спомиње да се у царској ризници, међу осталим благом, чувају мириси и скупоцено уље (2Цар 20: 12–13; Ис 39:1–2). Врч је обележен урезаним словима од којих је седам сачувано. Скоро десет истраживача понудило је своја читања натписа, али су тумачења била различита, а значење нејасно.

Заједнички именитељ досадашњих тумачења натписа је да је писмо (старо)хананско. Уместо тога, у свом новом чланку Incense from Sheba for the Jerusalem Temple објављеном у  часопису Института за археологију Јеврејског универзитета у Јерусалиму (Institute of Archaeology of the Hebrew University of Jerusalem) Jerusalem Journal of Archaeology, епиграфер др Данијел Вајнстуб (Dr. Daniel Vainstub) тврди да је натпис уствари дијалект јужноарапског језика са почетка 1. миленијума пре Хр. односно да се ради о савејском језику. Он сматра да натпис одговара писму које је је у то време коришћено на подручју крајњег југа Арапског полуострва, односно подручју које се поклапа са данашњим Јеменом.Тамошњи језик је био јужносемитски језик, а писмо је било блиско старохананском из којег се развило старојеврејско писмо које се користило у данима Првог храма. Закључак аутора је да је савејски званичник коме су поверене ароматичне компоненте тамјана био активан у Јерусалиму у време цара Соломона.

Сматра се да је Савејско краљевство у овом периоду цветало, између осталог, и због гајења и продаје мирисних и тамјанских биљака. Савеји су развили напредне методе брана и наводњавања поља где су узгајали жбуње од којих су производили мирисе и састојке за тамјан. Са друге стране, Библија сведочи да је цар Соломон контролисао трговачке путеве у Негеву кроз које су пролазили каравани камила из Савеје, натоварени мирисима и биљкама тамјана, на путу ка медитеранским лукама. Дипломатска посета краљице савске, стога, не само да је могућа него и вероватна, предма њени разлози можда нису били (само) интелектуални, већ и економски.

 

Палеографска анализа

Захваљујући интезивним археолошким открићима на подручју која су дала натписе који се мoгу стратиграфски датирати, успостављању  онлајн Корпуса јужноарапских натписа (Corpus of South Arabian Inscriptions, CSAI) и С-14 датирању стабљика палминог листа и дрвених штапића коришћених за исписивање натписа наше знање о АСА писму и језицима које говоре и пишу цивилизације које су се развиле у југозападном углу Арапског полуострва од краја 2. миленијума пре Хр. изузетно се проширило последњих деценија. Резултати ових анализа имали су значајан утицај на епиграфска истраживања јер су осветлила две гране јужноарапског писма и омогућиле хронолошко преуређење натписа на чврстој радиометријској основи, а не само на њиховом палеографском развоју. Ова последња тачка је од велике важности за ову студију, јер пре новијих истраживања већина јужноарапских натписа је датована у 8.в. пре Хр. Сада је постало јасно да су два огранка овог писма била у употреби на југозападу  Арапског полуострва још у 11. в. пре Хр. Натпис пронађен у Јерусалиму одговара најстаријим познатим фазама епиграфике јужноарапског писма. 

Осим "š", које има мању аномалију, сва сачувана слова натписа приказују став и карактеристичне карактеристике јужноарапског писма. Поменуто слово аномално је због додатног угла. Грешка је можда узрокована брзим цик-цак клизањем оловке у мекој глини, али се примери оваквог писања повремено сусрећу и у другим случајевима. У каснијим периодима, различити облици слова са више углова коришћени су у разним древним северноарапским писмима.

Последње слово на десној ивици уломка (L) је највероватније последње и једино преживело слово другог,  писаног реда. Чини се да гравер није појединачно копирао слова из другог извора, већ их је течно писао, изводећи сваки потез брзо и одлучно.  Због мекшег материјала, писмо нашег натписа је курзивније и нема правоугаоност монументалних натписа.

D прати класичну форму слова, осим што његови хоризонтални потези, који су уписани после вертикалних, вире са обе стране. Чини се да су ове избочине резултат течног карактера писања, при чему се оловка брзо и одлучно гура по мекој глини, као што се понекад примећује на грнчарским посудама уписаним пре печења.

Аутор, на крају палеографске анализе, примећује да је дешифровање овог писма представљало значајан изазов за научнике који су се бавили натписом јер  не одговара облику ниједног хананског писма. Међутим, оно се уклапају у типичан облик јужноарапског писма и, упркос делимичној очуваности, сачувани делови писма омогућавају поуздану реконструкцију.

 

Речник

Две реконструкције се могуће  у вези са ]šy. Према једној могућности реч ке део глагола у чијој основи је mšw/y, у перфекту плурала коме је претходило (несачувано) лично име. У неким случајевима овим глаголом се изражава радња узимања или вођења животиња на жртву или је била исписивана на пехарима за жртве леванице. Према другој могућности фрагмент је део именице или глагола у чијој је основи ršw са значењем (бити) свештеник. Знак ḫ у  ḫ(ms)/ḫ(mst) служи као уобичајена јужноарапска скраћеница за број чија је употреба позната у савејским монументалним натписима. Број изражава неку стандардну, уобичајену меру запремине, коју је било непотребно прецизирати. Ладанум (lḏn) је смола (Cistus ladaniferus) која се помиње у античким изворима широм овог подручја. Ladanum, написан са "ḏ"  је могуће читање фрагмента натписа уклесаног у камен из Суне. Појављује се и у другим јужноарапским натписима, али се пише са "d", а не "ḏ".  Ови натписи су редовно повезани са кадионицама на којима је натпис угравиран. На свакој страни ових кадионица угравирано је име још једне ароматике која сачињава запаљени тамјан.  Ове мешавине изгледају прилично уобичајене, а већина њихових састојака има добре паралеле у јеврејским изворима. Од осам ароматика чија су имена исписана на кадионицама горионицима  четири може идентификовати са њиховим јеврејским паралелама, ldny је вероватно библијски נה.

Присуство ладанума у арапској лексикографији посебно је значајно за наше проучавање због његове географске близине Јужној Арабији. Класични арапски лексикони и речници преводе термин са ḏ и сa "алифом" који представља дуго а после "лам". Каткад се повезује са лековитим својствима уз тврдњу да се у медицинске сврхе користи „на неким острвима у мору. Подаци указују на добро позната супстанца која није била пореклом из унутрашњости Арапског полуострва већ је произведена у суседном региону и тргована и транспортована кроз полуострво. Неки лексикони од 19. в. па надаље  реч пишу са d уместо ḏ (لادنة, لادن ). Ови лексикони, речју означавају је као смолу која се спаљује као тамјан или се користи као парфем. Важан допринос разјашњењу ове теме дају списи на арапском језику истакнутог персијског лекара Авицене (980–1037. хр. ере). Он открива постојање бројних варијанти ладанума, које потичу из различитих извора, што може бити разлог за разноврсну терминологију.

За разумевање значења израза значајна је уптреба сродних речи и арамејски, акадским и класичним (грчким и латинским) изворима. Арамејски користе израз у контексу oзначавања лека за кожну болест, док се у акадским извoрима паралелни израз користи за ароматичну супстанцу добијену од ароматичних и смоластих биљака. Израз (ληδανον, λαδανον, ladanum, ledanum) користе Херодот, Плиније Старији и Плутарх сведочећи да се сусптанца добија из биљака које су расле у различитим регионима, пре свега у Арабији и на медитеранским острвима. Често се сугерише да је ладанум смола која се користи за тамјан, лек или парфем. Употребу ладанума као тамјана у Арабији коју описује као најудаљенију од свих насељених земаља и једину земљу која производи тамјан (λιβανωτος) и смирну и касију и ласинданв (ληδανον).

Упадљиво је да ладанум није забележен ни у једном јеврејском извору у форми која је етимолошки повезана са његовим именом арабљанским именом. Поставља питање: да ли Библија користи јеврејско име изграђено на другом етимону за ароматично, и ако да, шта је ком?

Идентификација ароматика записаних у Библији је тежак задатак који је генерацијама заокупљао коментаторе, преводиоце и истраживаче. Нарочито су драгоцени средњовековни јеврејски егзегети Рав Саадиа Гаона (882–942) и Мајмонид (1138–1204). Они су, поред познавања Библије и њеног света, течно говорили арапски. У средњем веку и постсредњeвековном времену предложене су две идентификације за ладанум. Према једној од њих, израз треба идентификовати са לתח ש, другом компонентом тамјана према Изласку 30:34. Чини се да ову идентификају подражавају јерусалимски и вавилонски Талмуд (Кер. 6а; Јома, 4:5), таргуми Онкелос и Pseudo-Jonathan, Септуагинта и низ средњевековних и постсредњевековних јеврејских (али и хришћанских) егзегета. Мајмониду је, међутим, било познато и схватање по којем израз треба да се идентификује са трећим састојком тамјама наведеним у Изл 30:34 (ח ל ב  נה).

Чини се да је идентификација ладанума са јеврејским לתח ש највероватнија. Томе у прилог говори и чињеницада се корен речи у равинском јеврејском има релативно широко и добро утемељено семантичко значење које изражава радњу извлачења нечега из воде или неке врсте течности, филтрирања или капања. Исти је случај са арамејским језиком.Чини се да треба да је לתח   ש супстанца која је филтрирана, добијена из течности, ароматично средство различито од осталих компоненти тамјана који се користио у јерусалимском храму. Ладанум, који се иначе третирао вином са меда, али је у не и у Јерусалиму, због верских ограничења (Лев 2:11), третиран алтернативном врстом вина, процеђен, сушен, а затим додаван у тамјан. Можда се користило локално произведено вино, засновано на процедури развијеној на Кипру која је резултирала вином са високим нивоом алкохола и шећера, слично као вино од меда, али без адитива који би га дисквалификовали из служења у Храму.

Уколико се прихватаи идентификовање и читање Офел-натписа које предлажедр Вајнстуб, то значи да је он најстарији јужноарапски натпис пронађен у Израелу, али мало касније они постају све чешћи и – занимљиво - попут Офел-натписа налазе се на керамици локалне израде. Офел натпис је такође дао важан допринос нашем разумевању геополитике у региону у 10. веку пре нове ере. У овом веку су била у игри три кључна фактора.

Наиме, током владавине 21. династије (1069–945 пре Хр.), Египат, регионална сила, био је слаб и подељен и изгубио је контролу над комерцијалним путевима у региону. Соломон шири свој суверенитет на југ све до Еилатског залива и северног Синаја, преузимајући контролу над трговачким путевима који повезују Арапско полуострво са Медитераном преко Негева (1Цар 9:18, 26–28; 2Дн 8:17–18). Археологија потврђује библијске описе у вези са овим дешавањима која објашњавају разлог египатске одмазде пет година после Соломонове смрти (1Цар 14:25–28; 2Дн 12:1–12). Археологија, такође,сведочи да су се крајем 2. миленијума на југозападу Арапског полуострва појавиле нације са просперитетном економијом заснованом на узгоју мирисних и тамјанских биљака и могућношћу преласка пустиња са караванима камила. Током прве половине 1. миленијума пре Хр. међу њима је доминирало Савејско краљевство.

Комбинација ова три фактора не само да је омогућила однос између Савеје и Соломоновог царства, већ га је учинила суштинским и веома профитабилним за обоје. Ово и хронолшки уоквирује наш натпис у време између обимних грађевинских радова у Офелу (средина 10. в. пре Хр.) и освајачке акције новог египатског фараона 923. год. пре Хр., као terminus ad quem. Натпис даје важан допринос вековном питању вероватноће посете делегације са Јужног арапског полуострва цару Соломону и изнова  истиче питање истинитости библијског наратива, односно представља његову потврду и сугерише да је схватање према ком је у овом случају библијски наратив истријски тачан (а које јача током последње две деценије) исправан тренд.

Пре неколико година пронађени су докази о цимету у малим феничанским боцама откривеним на неколико локација у Израелу и датираним из 11.–10. в. пре Хр., вероватно чак и раније. Прошле године је потврђено да су јерусалимски владари користили вино зачињено ванилом (https://www.bkcentar.rs/sr/blog/biblijski-carevi-i-vanila-vino). Извор ових зачина — највероватније била јужна или југоисточна Азија што је изнова покренуло питање почетка трговине на велике удаљености између Индијског океана на истоку и Египта на западу и његових рута. Штавише, ова питања су се интензивирала пре четири године са открићем доказа о цимету у Тел Мегиду који датирају у средње Бронзано доба (1650–1550. пре Хр.), односно  шест векова пре претходних налаза. Треба узети у обзир и зрна бибера коришћена за мумификацију Рамзеса II (1213. пре Хр.), такође, пореклом из Јужне Азије. Предложени су многи могући путеви за трговину између југозападне Азије и Леванта од времена Бронзаног доба надаље. Један од њих је поморска рута, пловидба око Арапског полуострва и дуж Црвеног мора. Ово је валидна могућност и за трговачки пут између Савеје и Израела у 10. в. пре Хр. Могло се, дакле, путовати морем све до Еилата и наставити ка северу копном преко долине Арава у складу са библијским извештајем (1Цар 10 :11.22; 2Дн 9:10.21), а потом преко Негева и долине Арава.

Уколико је ова реконструкција тачна, Офел-натпис означава почетну тачку онога што је требало да буде дугачка линија снабдевања ароматичних материја од Савеје до Јерусалимског храма о чему говоре и библијски пророци. Занимљиво, библијски прорци, заправо, заузимају привидно амбивалентнупозицију у односу са саватејске миомирисе и њихову култну употребу и док прор. Јеремија у контексту верског формализма и култне изопачености критикује  приносеше савејског тамјана (Јер 6:20), пророк Исаија га види као знамење месијанског доба (Ис 60:6).

Дешифровање натписа на овом врчу учи нас не само о присуству говорника савејског у Израилу у време цара Соломона, већ и о систему геополитичких односа на нашим просторима у то време — посебно у светлу места где је откривена је посуда. То је област позната по томе што је била и административни центар за време цара Соломона, рекао је др Вајнстуб додајући да је то још један доказ опсежних трговинских и културних веза које су постојале између Израила под краљем Соломоном и краљевства Савејског краљевства. Према новом тумачењу, натпис на посуди гласи []šy ladanum 5, и  значи пет šǝḥēlet (оникс или каранфилић). Израз се односи на један од четири састојка која су према Библији потребна за мешавину тамјана (Изл 30:34). Šǝḥēlet је био суштински састојак тамјана који се палио у Првом и Другом храму и у равинској литератури се звао tziporen.
Сачувани су самофрагменти посуде, али и они су довољни да укажу да је читава посуда вероватно била запремине око 30 галона тј. 5 ефа, што је стандардна мера запремине у древној Јудеји. То сугерише да број 5 унутар натписа означава количину смоле коју је држала тегла.

Ово указује на јасну везу између Јерусалима из 10. в. пре Хр. (дани Соломоновог царства) и Савејског краљевства. Изгледа да је грнчарска посуда произведена око Јерусалима и да је натпис на њој угравиран пре него што је послат на печење од стране говорника савејског који је био укључен у снабдевање мирисним зачинима, рекао је др Вајнстуб. Чини се да је власник врча био становник древног града Аите (Aita) повезан са набавком тамјана.
Нису сви убеђени у исправност Вајнстубовог читања. Један од проблема је блиска сличност између савејског и и хананског писма. Јужноарапско писмо 1.  миленијума пре Хр. настало је из ранијег хананског писма. Дакле, иако је Ваинструбова интерпретација могућа, постоји мало начина да је епиграфи потврде са сигурношћу.Шта је вероватније, да у овом јерусалимском натпису имамо хананско писмо, које је добро посведочено у левантинском свету, или да имамо рано арапско писмо из 10. в.? пита Кристофер Ролстон, (Christopher Rollston) професор северозападних семитских језика и књижевности на Универзитету Џорџ Вашингтон (Professor of Northwest Semitic Languages and Literatures at George Washington University) додајући: предложио бих да чак и ако верујемо да се овај натпис односи на неки ароматични зачин, ипак има највише смисла једноставно рећи да је то био ханански натпис о ароматичном зачини. На крају крајева, левантски свет је свакако био заинтересован за тамјан, а овај комад грнчарије је посуда локалне производње!

Ваинстуба, међутим, критике не узнемиравају. Напротив, он управо полази од оваквог становишта као оног који је отежавао научницима који су раније покушали да дешифрују текст. Сви су мислили да је то ханански јер је пронађен у Јерусалиму, објашњава Вајнстуб. Писмо које су сви у то време користили у Израилу било је древно хананско и јеврејско. Нико није ни сањао да би [натпис] могао бити нешто друго.
Наиме, верује се да је први алфабетски систем писања на свету био прото-ханански. Према широко прихваћеном становишту развили су га синајско-хананки рудари који су радили у египатским рудницима и који су га осмислили упрошћавајући египатске хијероглифе и дајући им фнетски значај. Током векова, јеврејски, северноарапски, савејски (јужноарапски), па чак и критски су се развили из овог писма, као и каснији грчки и латински (све до савремене ћирилице и латинице). Данас многа од ових писама изгледају потпуно различито, али су се развили из истог корена. У раној фази развоја пјединачних система писања, нарочито код сродних (семитских) језика и сама форма слова је била сличнија и неретко је њихова варијабилност суприлна до непрепознатљивости, што отежава посао данашњим читачима.

Ваинстуб подсећа да су током десет година истраживачи безуспешно покушавали да натпис прочитају као кохерентан текст на хананском. По мом мишљењу, натпис се не може сматрати хананским истичући да је неколико слова је прилично тешко разумети као хананско, док једно слово (које означава број 5) ни у ком случају не може да се упореди ни са једним хананским словом, али тачно одговара древном јужноарапском.

На који начин ово утиче на разумевање библијске приповести?

Недостатак јасних археолошких или историјских доказа о раним трговинским или политичким везама између древне Јуде и Јужне Арабије навео је многе научнике да доводе у питање поузданост извештаја о посети савејске краљице Јерусалиму и цару Соломону. Ова студија и ново читање које је у њој предложено представља можда један непосредан доказ историчности библијског наратова (макар уколико се историчност схвати у широком смислу). Ако је Вајнстубова интерпретација тачна, мали натпис — откривен само 300 метара од претпостављене локације Соломоновог храма — могао би да понуди важан доказ раних трговачких веза између Јуде и Јужне Арабије и, стога, историчности библијске приче о Соломону и Савеји. Јеврејски Универзитет (Hebrew University), подсећајући на бројне налазе у вези са древном јеменском цивилизацијом до којих се дошло током последње деценије, истиче да је Савејско краљевство, са Ма'рибом као престоницом, током 10. в. пре Хр. досегло велики напредак као резултат узгоја и продаје биљака парфема и тамјана. Развили су напредне методе наводњавања за поља која узгајају биљке које се користе за прављење парфема и тамјана. 

Шон Кингсли (Sean Kingsley), археолог и аутор књиге Божије злато тврди: Где је краљица савска ископала своје златно богатство једна је од великих прича Старог завета. Тимна у пустињи Негев је лажно позната под именом 'Рудници краља Соломона.'

Иако је ово вероватно претерања тврдња будући да постојећа археолошка открића потврђују обимну активност Тимне у времену цара Соломона, док тамо пронађен остатак пурпурне тканине сведочи о царској управи над рудником, можемо да се сложимо са Кингслијем да је идеја да ће рушевине Савејског царства поново донети живот селима око Маикадоа је заиста поетска и прикладна. Учинити прошлост релевантном за садашњост је управо оно што би археолози требало да раде.

Како се, међутим, све ово уклапа са легендом о давидо-соломонском лозом етиопских-абисинских владара? Да ли идентификовање Савејског краљевства са облашћу савременог Јемена потпуно негативно одговара на могућу истинитост ове легенде? Летимичан поглед на мапу указаће нам да област јужне Арабије, односно савременог Јемена је уским прекокоморским појасом повезана са територијом Етиопије. Врло је могуће да је Савејско краљевство као регионална сила било двоконтинтенално, односно да је поред области савремног Јемена обихватало и прекоморске територије у савременој Етиопији и савременој Еритреји (појас који преко Аденског залива повезује Црвено и Арабљанско море). Уз мало маште није немогуће замислити да је је једно такво краљевство имало своју вице-престоницу управо у прекоморским областима, престоницу у коју су се савејски владари могли повући, због нама и за сада, непознатих околности носећи са собом предање о старој слави и свом давидистичком пореклу. Да ли је то предање, међутим, утемељено у чињеницама остаје изван могућности наше реконструкције древних догађаја и одговор мора да пронађен, на другом ниву, оном на којем обично разрешење добијају легенде и митови као медијуми архетипских истина. 

[1]Е. Папо је за Библијски културни центар говорио у време Пасхалних празника, тачније предпасхалних пресних хлебова. Последњи навод је заправо одговор на наше питање: Равинистичко предање није склоно да библијски наратив о сусрету царице савске и цара Соломона надограђује легендама о њиховој романси и потомству. Међутим, када би сте, ипак, узели у обзир да формулација и изнесе му све што јој је на срцу укључује и тај моменат како би га могли представити себи и нама? Као холивудску причу или...?

Извори:

https://www.theguardian.com/science/2012/feb/12/archaeologists-and-quest-for-sheba-goldmines

https://www.sci.news/archaeology/sabaean-inscription-11797.html

https://www.msn.com/en-us/news/world/archaeologists-finds-link-between-israel-kingdom-of-sheba-study/ar-AA19pWAA?fbclid=IwAR3-5Nq2-W-EUyQKn8d8bbZPSzrUr-NRlYKhkURNAUowMjug1hE_4wV9oqk

https://www.heritagedaily.com/2023/04/clay-jar-points-to-connection-between-israel-under-the-reign-of-king-solomon-and-the-kingdom-of-sheba/146751?fbclid=IwAR2jJXivGv43RcauJ26fYAQf_TCAEaf7x6GBQsUoNfdstbp4XfJRYNJ228s

https://arkeonews.net/archaeologists-deciphered-the-sabaean-inscription-on-a-clay-jar-finds-link-between-king-solomon-and-the-queen-of-sheba/
https://www.biblicalarchaeology.org/daily/ancient-cultures/ancient-israel/solomon-and-sheba-archaeological-evidence/?fbclid=IwAR3lopqvbJtm-L_iu0y96Xei_2BuZ2isXqWvMfHqvbFOiB4xCyE-4uymy6w
https://www.haaretz.com/archaeology/2023-04-03/ty-article/inscription-in-ancient-arabian-script-found-on-sherd-from-solomon-era-jerusalem/00000187-46e0-d9dd-a7a7-5ee749560000?fbclid=IwAR3dnoP4B1BwiOwdl7gJQT7DeA75PNoBmsENN1DrMoRaKwiW5sVvnbcEeis 

https://jjar.huji.ac.il/sites/default/files/jjar/files/jjar4_art-02_vainstub_2023-03-25_01_compressed.pdf