ПРАОЦИ ИЗРАИЛА, опште богословске и културно-историјске претпоставке - осми део серијала Химна вере

Проблемом историјско-културолошке контекстуализације приповести о праоцима Израила је веома комплексан. Од великог значаја су подаци, све обимнији и актуелнији, које добијамо са ископавања на више локација древног Оријента. Први овакви подаци, премда доста штури, отворили су пут снажном оптимизму у погледу могућности сагледавања културно-историјске позадине библијских нарација. Ускоро су се, међутим, могли чути и гласови критичара. Они су сугерисали да приповести о праоцима не садрже доживљаје конкретних личности, већ друштвено (племенско) искуство које је персонификовано у митског (или легендарног) претка са циљем да се снажније утисне у свест будућих генерација религијска порука. Иако ово схватање несумњиво садржи извесне аспекте истине, његови заговорници нису успели да објасне постојање бројних, верски, политички, па и друштвено, ирелавантних сцена које свакако осликавају ралност амбијента древног Оријента. Ове сцене нам сугеришу да се у Пост 12-50 сусрећемо са историјом реалних личности. То не значи да у саме нарације није учитано и историјско искуство израилских племена, већ да приповести садрже реалан приказ свакодневног живота засновног на песничкој и родословној грађи усмених предања. 

 

Треба имати на уму да историчност у контексту древног Оријента није подразумевала историјску фактографију (као што је то данас често случај). Историја је тада схватана као континуитет предања којим се повезују генерације. Редактор је имао интересовање не само за описивање неког догађаја, у којем се препознаје база објашњења етничког порекла племена или народа, већ и за оправдање или разумевање садашњости и поруку за будућност. У древној свести историја није била одвојена од књижевности, предања и мита. Приповест о праоцима, егзодусу и освајању Ханана не може бити окарактерисана ни само као историја, ни само као књижевност, већ као један нераздвојив амалгам обе дисциплине, по форми близак ономе што бисмо могли назвати документарном драмом.

Најранија предања преношена су усмено у форми епске прозе, поезије или драме. Садржајно, ова нарација је или легендарна (уколико је у средишту интересовања човек са својим епским у егзистенцијалним трагањима) или митолошка (уколико су у средишту интересовања богови, односно космогонија и теогонија). Митови богове приказују антропоморфно (понекад до границе исмевања), док легенде неретко деификују великане прошлих времена. Понекад се у једном истом епском остварењу сусрећемо са митолошким приказом богова и легендарним приказима људи (као што је то случај са Епом о Гилгамшу).

Елементи оваквих форми су несумњиво препознатљиви или блиски нарацијама из периода библијске праисторије (Пост 1-11), али су страни Пост 12-50. Потоња нарација садржи описе реалних породичних сцена и раста породице у племенски савез кроз повезаност са племенским родозачетницима. У нарацији о праоцима Израила, нема много невероватних легендарних или, још мање, митолошких садржаја. У новијој нарацији се предлаже да се библијске нарације о праоцима називају сагама, у смислу породичног предања какво је било познато код других древних народа. Таква предања немају тачност историјске фактографије нити су у потпуности очишћења од легендарних, или чак митолошких, момената, али се базирају на историјски могућим и вероватним догађајима. Ти догађаји су у вековном предању народа сачувани не само понављањем, већ и актуелизацијом. То нарочито важни за нарацију о праоцима, пре свега стога, што је она увек прожета богословским усмерењем. 

 

Уколико се прихвати појам сага као одређење за нарацију о праоцима неопходно је прецизирати то одређење употребом формулације богословска сага. Наглашена богословска итенција Пост 12-50 је, међутим, узимана као основа критике историчности нарације о праоцима. Богословска тенденција, међутим, не значи немогућност досезања спознаје стварног дешавања и извитоперење историјских чињеница. Уколико се богословска намера текста схвати као калуп приповести, то још увек не значи да је богословска конструкција текст лишила свих других вредности. Религијски елемент је присутан у многим древним текстовима, али се не одбацује њихов историјски значај.

Приповест о праоцима није историграфија, нити је писана да буде историграфија, већ је настала као богословски исказ о деловању Бога који испуњава савезна обећања дата праоцима Израила. Доцније библијски редактори нису једноставни компилатори древних усмених и писаних предања, већ креативни богослови који стављају печат сопствених убеђења на оно што би требала да буде коначна интерпретација библијског текста. Богословска теденција, стога, је средство интерпретирања историје и појачавања историчности.

 

Приповести Постања не дају довољно материјала за историјску реконструкцију праотачког доба. Циљ и приповедача, међутим, није ни био да опише историјске оквире, већ да истакне значај религијског избора и посебности. Неопходно је, стога, да се нарација о праоцима сагледа у културолошком контексту древног Оријента који је знатним делом осветљен на основу археолошких открића, пре свега оних које се омогућила увид у велике библиотеке древног Оријента (Нузи-текстове, Угарит-текстове исл). Прва објављивања превода ових текстова била су довољна да укажу на на паралеле са библијским материјалом. Библијски приповедачи су нас, нажалост, лишили икаквог позивања на друге познате изворе, а ни други извори не спомињу приповести о праоцима. Та празнина се понекада узимана као доказ њихове неисторичности (иако би такав критеријум учинио неисторијским многе великане древног Оријента, нпр, Саргона).

Јасно је да су нарације о праоцима део живог религијског и културолошког предања које је могло имати извор сличан блиским предањима Вавилона, Ханана и Египта. Откриће древних Нузи-текстова писаних клинастим писмом и других, углавном сиро-месопотамских текстова из 2мил. пре Хр. нису доказали постојање Авраама и његових непосредних потомака. Њиховим открићем је, међутим, добијено довољно материјала који је показивао могућност шире контекстуализације праотаца у период 2. миленијума пре свега у контексту обичајног права (повезаног најчешће са породичним односима и праксама). Предлагане су бројне паралеле, али је тек неколицина њих издржала приговоре критике. Понекад су библијски редактори пред собом имали чињенице (описане праксе), али нису знали њихово значење. Оригинална друштвена позадина остала је замагљена у библијском тексту и потребан је ванбиблијски материјал да би се она осветлила. Библијски одељци су се, стога, прилагођавали непотпуним (фрагментарним) древним записима, а неретко се дешавало да се по детаљнијој реконструкцији текстова покаже да истинске паралеле нема.

Многи научници су, стога, закључили да блискоисточни друштвени обичаји у извесној мери помажу да се потврди јеврејско предање, али само унутар широких граница. Треба прихватити сугестије озбиљних научника који су указивали на ограничени значај ванбиблијског материја за контекстуализацију праотаца, као и оних који су сугерисали да би Стари завет морао да буде примарни извор за реконструцију Доба Праотаца (и да се поређење треба вршити пре свега у оквиру опуса Старог завета). Ипак, употреба обе групе материјала (ванбиблијске и библијске грађе) отвара више него плодоносан пут пажљивој контекстуализацији. Обичаји из Постања могу да буду веома добро смештени у општи древно-блискоисточни контекст породичних закона и поређење са таквом правном грађом је сасвим корисно за разумевање намере ових нарација. Информације о древном свету Оријента постојано расту и показају се ревалатнијима (не само у критици, већ у потврђивању историчности праотаца). Њихова употреба, ипак, захтева опрезност. Да би се поступак правилно извео потребно је најпре да се сваки ванбиблијски текст сагледа у контексту соптвених литерарних карактеристика, сврхе датума и географске позиције. 

Тако сагледан материјал може се повезати са сличним текстовима са различитих локација и периода древног Блиског Истока. Тек тада се тај материјал може на правилан начин употребити у контекстуализацији библијских приповести о праоцима, али тако да егзегезу старозаветних нарација не потчинимо успостављању, можда и непостојећих, паралела са ванбиблијским материјалом и са свешћу да сличност обичаја не може да се узима као апсолутни доказ датирања праотаца. Исход историчности путем проучавања друштвених обичаја најчешће је стварање опште историјске позадине, а не конкретно фокусирање на њен одређени део. Осим тога, археологија је жива наука која стално напредује како у количини материјала који јој постаје доступан, тако и у методологији њиховог проучавања. Управо тај напредак, понекад, доводи до одбацивања некада неприкосновених схватања, нарочито када је у питању датирање одређених периода и то важи и за датирање праотаца. То важи и за контекстуализацију приповести о праоцима посредством археолошког материјала. Један пример је веома речит. Међу бројним извештајима о праоцима, најупитнији су сматрани они који говоре о њиховој интеракцији са Хетитима. Хетити, наиме, су народ који је у време праотаца Израила изградио моћно краљевство на подручју Анадолије. То краљевство, које је било регионална сила, простирало се и у неким деловима Сирије. Ипак, не постоје (или до недавно нису постојали) ванбиблијски подаци који би Хетите повезали са облашћу Ханана нити током ере праотаца нити касније. Како су, онда, праоци Израила могли да се сусрећу са њима и тргују (праотац Авраам је гробну пећину за своју супругу себе и друге родозачетнике Израила купио управо од локалних Хетита) склапајући политичке савезе са њиховим краљевима? Нарочито, како схватити робно-новчану размену која се спомиње у вези са њиховим односима у ери када није постојала новчана валута?
Недавно су, међутим, у Ханану пронађени протосребрењаници који су датирани у време које се може повезати са период праоца Авраама. То нису биле лепо и прецизно израђене кованице. То су били комади сребра који су сечени тј. откидани од веће полуге. Такви сребрни комади су мерени и коришћени као средство плаћања. Овај проналазак се одлично уклапа у сцену која се описује у Постању, а у вези са Авраамовим куповањем гробне пећине и оближње њиве од локалног хетитског становништва (https://bkcentar.rs/sr/blog/protosrebrenjaci-pronadjenina-lokacijama-izraila-antidatiraju-upotrebu-novca-u-regionu-nova-otkrica-i-analize-kontekstualizuju-dugo-osporavanu-biblijsku-pripovest). Штавише, научници су истражили сребро тј. његове нарочите карактеристике утврдивши да је оно пореклом управо из области Анадолије која је у то време била под хетитском влашћу. Логично је, стога, закључити да је на подручју Ханана постојала једна или више хетитских колонија са којима су праоци могли успоставити интеракцију. Ово је само једно од више археолошких открића које нам не помаже толико у доказивању историчности праотаца колико нам открива да су наша сазнања о древном библијском Оријенту ограничена и истовремено нам помаже да боље разумемо свет библијских приповести контекстуализујући живот њихових главних јунака.

Пре шест или седам деценија било је опште прихваћено да праоце Израила треба датирати у рану фазу периода Средње Бронзе I (СБ I, 2000-1700.год. пре Хр). Мањи број научника су их смештали у период Средње Бронзе II (СБ II од 1700. до 1550. год. пре Хр), или еветуално Касне Бронзе (КБ од 1550 до 1200.год. пре Хр). Неколицина појединаца праоце смештала у средину 3.миленијума пре Хр или касније (LibraII, око 1400.год. пре Хр). Данас се у науци овај тзв. класичан период (1900-1700 пре Хр) датирања праотаца не сматра реалним. Истраживања су показала да градови који се спомињу у нарацији о праоцима у том периоду нису били насељени. Треба, ипак, уочити и разлику са којом библијски писци говоре о неким од тих локација. Тако нпр. у нарацији о Аврааму, Сихем је локација која се може препознати као град у настајању, док у нарацији о Јакову (око век, век и по касније) то је развијени град, са снажном структуром. Слично се може рећи и за Ветил, Хеврон исл. Некад се у нарацији Постања о локацијама говори као о култним местима, а не градовима (који су се касније формирали око тих култних места, нпр. Вирсавеја). Треба, осим тога, преиспитати неоспоривост повезивања одређених локација из нарације о праоцима Израила, са локацијама које ми препознајемо као такве (нпр. Салим се не може непобитно изједначавати са Јерусалимом, мада има значајан број података који дозвољавају ово повезивање).

Проблем датирања праотаца Израила није повезан само са ванбиблијским изворима и археолошким материјалом, већ и унутарбиблијском хронологијом. Датирање праотаца је, стога, неодвојиво повезано са датирањем изласка из Египта и датирањем освајања Ханана. Уколико се прихвати највероватније датирање изласка у средину 13.в. освајање Ханана би се сместило у последњу деценију 13.в. То би значило да су праоци живели између почетка 19.в. пре Хр (Средња Бронза I/ Средња Бронза II) и 17.в. пре Хр (Касна Ссредња Бронза II). Овакво тумечење се, међутим, заснива на разумевању да 400 или 430 година робовања и странствовања, о коме се говори у Постању, не укључује и живот самих праотаца, већ само период који су њихови потомци провели у Египту. Такво тумачење није неоспорно, штавише, вероватно је да су Израилци у Египту провели нешто више од 2.в. У том случају праоце Израила треба сместити у период између почетка 17.в. пре Хр (КСБ II) и прве четвртина 15.в. пре Хр (КБ I-II), што је становиште већине савремених научника.

 

Централна тема приповести о Аврааму, нит која се провлачи кроз све битне и описане догађаје његовог живота, заправо је тема о божанском обећању Аврааму и његово благосиљање Авраама. Приповест почиње овим темама које се развијају кроз три битна момента. То су: Аврамов значај (велико име пред народима који су у њему благословени), потомство и земља на којој ће се то потомство населити. Иако је стварни живот често стајао насупрот остварењу ових обећања, Јахве потврђује своје обећање (13:14-17) и оно почиње да се испуњава у животу праоца упркос (или можда посредством) бројних искушења и кризних ситуација. Ове теме се настављају у приповести о праоцу Исааку, а још више у нарацији о Јакову и Исаву, синовима Исааковим. Оно што је Јахве започео са Авраамом и савез који је са њим засновао, наставља се са Исааком, и то управо због оца његовог Авраама  и његове верности Јахвеу (26:3.5.24.28 упр. 21:22 и 28:15.20, 31:3.5.42; 35:3). Исаак тако постаје не само баштиник савеза, већ и онај који га преноси даље, на Јакова. Јаков у бива и лично осведочен (посредством величанствене теофаније) да је наследник савеза који је Јахве учинио са његовим оцима. Он је активно и свесно укључен у тај савез. Савезна обећања у Јаковљевом животу, упркос бројних промашаја, кризних ситуација и недоумица, добијају све јаснија испуњена. Пунина њиховог испуњења, ипак, остаје искуство за наредне генерације. То је основа на којој писац Химне вере гради реконструкцију њихове вере унутар које доминира усмерење ка есхатону. Док је св. Јован Златоусти указивао да се вера праотаца препознаје у њиховом ходу за обећањем Божијим св. Јефрем Сиријски, св. Атанасије Велики и Пахомије Велики су истицали да се таква вера праотаца надовезује на веру Авеља и Еноха, а наставља у вери Мојсеја, Раве, Павла и свим оних који траже Бога. 

Ово је значајна мисао која се тиче теме смисла божанског изабрања праотаца Израила и касније израилског народа. Детаљно разматрање ове теме излази изван оквира ове књиге, али сматрамо да је потпуније разумевање библијске приповести о праоцима Израила, па и касније свештене историје изабраног народа условљено размевањем чињенице да је Постање књижевно дело и да, као такво, почиње извесним мотивима који се у каснијој приповести разрађују. Та разрада разумљива једино у светлости темљених претпоставки о тим мотивима, претпоставки које су представљене на почетку списа. Тако, Постање не почиње са Израилом као изабраним народом, већ са стварањем света (Пост 1-2) и поделом народа и племена (Пост 5; 10-11). Ова почетка поглавља читаоцу омогућују сагледавање једног општег оквира унутар кога се касније развијају специфични мотиви и унутар кога се ти специфични мотиви повезују са изабраним човеком, породицом, народом...

Овај библијски екслузивизам, карктеристичан је, у већој или мањој мери, за Пост 12-50 и већи део касније библијске историје било да је она дефтерономистичка (Изл-2Цар) или хроничарско-светштеничка (1Дн-Нем). Њега је, ипак, на правилан начин могуће разумети искључиво у светлости библијског универзализма којим почиње књига Постања и који, провејавајући кроз читаву библијску историју). Бог је активан у животима све твари, а не само Израилаца. То је тема која провејава и у Пост 26:34–28:9 будући да Бог остаје активан не само у животу Јакова, већ и Исава (види и Пост 33; 36), не само Исаака, већ и Исмаила. У овом божанском присуству међу неизабранима открива се универзализам библијске приповести којим се настављају мотиви из библијске праисторије (Пост 1:22.28; 9:1). И више, од тога. Божанско изабрање појединца, његове, породице, потомства и народа (Пост 12:1–3, 7; 13:14–18; 15:4–5, 18–21) не подразумева искљученост неизабраних. Насупрот томе, изабрање је средство и начин ширења благослова на неизабране, а самим тим представља и позив неизабраним да постану учесници балгослова Авраамовог, Исааковог и Јаковљевог (Пост 26:3-4.24; 28:4.13-14; 35:10–12). 

Изабрање уколико се посматра на овакав начин, постаје за изабране не само предност него и одговорност,задатак. Тај задатак је могуће испунити у оном степену у којем изабрани прихвата своје изабрање и омогућује да благослови изабрања превазиђу границе које су тим изабрањем постављење. Изабрање, тако, и само постаје категорија универзалности будући да је први Божији избор био не избор, Јакова, Исаака или Авраама, већ избор да створи свет и човека и избор да учествује у животу и историји тог света и човека, чак и онда када је човек својим грехом покушао да га из тог света и свог живота истера. Сва потоња изабрања Божија колико год била чудна и необразложена (будући да су производ божанске слободе) уствари представљају последицу тог првог и коначног изабрања Божијег, и више од тога, она су средством којим Бог омогућује остварење свог првог изабрања, изабрања живота. На тај начин, изабрање Аврама и његове породице може да буде упоређено са давањем живота свету чиме се потврђује да Божија намера за свет и човека има космичке домете иако се остварује преко појединаца као што су Авраам, Исаак, Јаков... Кроз такав избор остварује се Божије обећање које се не односи само на Израил, већ на читав свет будући да се у њему испуњава обећање дато праоцу Ноју, обећање које је било повезано са читавом твари (Пост 9:8–17 уп. 8:21–22).

Овај и овакав библијски универзализам своје потпуно испуњење добија у новозаветним списима и хришћанској благовести. Није чудно, стога, што су Оци често старозаветне приповести из периода праотаца Израила сагледавали кроз образац христоцентричне типологије. То је било карактеристично за св. Јована Златоустог, св. Климента Александријског, св. Јована Дамаскина и многе друге оце Цркве, али и бројне савремене тумаче Писма.