Др Јаел Абади-Реис (Dr. Yael Abadi-Reiss), кодиректорка ископавања халколитске локације у Agamim (јевр. језера или рибњак) у Ашекелону, и др Даниел Варга (Dr. Daniel Varga) рекли су: Ово јединствено откриће је дугачко 6,5см и широко 4см, а његове велике димензије га чине погодним за лов на ајкуле величине 2-3м или туне, велике рибе. Раније пронађене старије удице биле су прављене од кости и биле су много мање од ове, каже он додајући: употреба бакра је почела у периоду халколита и фасцинантно је открити да је ова технолошка иновација примењивана у антици за производњу удица за рибаре дуж обале Средоземног мора. Др Абади-Реис је додала да је јединствена и необична удица била толико добро очувана да није могла да верује да је аутентична све док јој истраживачи нису показали где је откопана, а лабораторијски тестови су потврдили да је направљена од бакра из тог доба и представља један од првих металних предмета које су људи створили у региону. Иако су најстарији познати докази о пецању ајкула на Блиском истоку откривени на месту оазе Азрак у Јордану, где је пећинска слика из мезолита која приказује ловца који копљем убија ајкулу датована око 10.000-5.000 год. пре Хр., ово је најстарији познати пример таквог лова који укључује бакар.

Занимљиво је да се у Писму обрада метала повезује са Ламеховим сином (Пост 4:22). Свакако, Пост 4 је један архетипски текст који у веома набијеном сажетку представља вероватно миленијуме људске историје. Ипак, занимљиво је да се обрада метала ставља као закључни моменат овог најранијег периода који почиње описом ратара и сточара. Наиме, на локалитету су пронађени докази ратарства тј. узгоја пшенице, јечма и махунарки и воћа као и узгоја оваца, коза и говеда. Ашкелон је приморски град, а откриће помаже да се расветле навике заједнице раних популација.

Људи су тамо живели најмање 600 година у кућама које су биле груписане око три велике камене зграде, које су вероватно биле верске зграде, а неколико стотина метара изван села налазио се простор за обраду бакра где је вероватно направљена ова удица. Археолози су нашли још артефаката из бакарног доба на овом налазишту, па чак и место за прераду бакра. Захваљујући томе, откривено је да нису познавали само један начин топљења бакра, већ два. Тако су неке алате правили од чистог бакра, а неке од његове легуре. Ипак, и у то доба, метали су били веома скупи, па су нађени и алати направљени од камена. Абади-Реис истиче: То значи да је то било довољно велико село да издржава људе који се не баве пољопривредом, али су специјалисти за ствари попут металургије. Бакар је био нова иновација тог доба... то је први пут да људи користе металургију за стварање алата. Свакодневни живот је био заиста пољопривредни, али с времена на време замишљам да се сви младићи организују заједно, можда недељама причају о томе, да оду на море.

Археолози не верују да је пецање био велики део свакодневног живота, јер у одлагалиштима има мало рибљих костију, а анализа керамичких посуда није открила никакве остатке рибе. Хватање и једење ајкуле вероватно је била ретка, али посебна прилика, а верооватноо да су они који су их ловили уживали нарочиту част. Претходни археолошки докази прикупљени са обалних израелских локалитета сугеришу да су ајкуле ловљене због меса, коже исл. Прикази ајкула могу се наћи у древној уметности и артефактима, укључујући грнчарију и мозаике, што сугерише да је животиња била значајан део културног и уметничког наслеђа древних приморских заједница. У прилог овој тврдњи у древним гробовима у древном граду Ашкелону пронађени су зуби ајкула, који су коришћени за украшавање покојника. У једном случају, археолози су у Ашкелону ископали гробницу из 5. века пре Хр. у којој је тело младе жене било украшено огрлицом од зуба ајкуле.

О прехрамбеним навикама људи који су овде живели пре 6.000 година сазнајемо из остатака животињских костију пронађених у древним ђубриштима, из спаљених зрна пшенице пронађених у пећима, као и из извађених алатки за лов, кување и прераду хране, укључујући кремене српове и разне грнчарске посуде које су служиле за складиштење, кување и конзервацију хране ферментацијом и сољењем. Већина доказа које смо пронашли је да су тамо имали стоку, да су јели хлеб и маслиново уље и хумус и сочиво. Видимо, међутим, да су знали да пецају, не само у плитким водама, већ су знали и како да иду у дубоке воде и да су имали опрему [за веће рибе или ајкуле]. Ретка удица прича причу о сеоским рибарима који су испловили на море у својим чамцима и бацили новоизмишљену бакарну удицу у воду, надајући се да ће јеловнику додати приобалне ајкуле, каже др Абади-Реис додајући: облик и величина удице су типични за [мање] ајкуле, такође и за веће туне, али на израелској обали и источном Медитерану туна није тако честа као у јужном Медитерану.

Ове мање ајкуле припадају вероватно врстама Carcharhinus obscurus и Carcharhinus plumbeus које и данас посећују израелско приобаље у периоду новембар-мај. Археолошки докази говоре да су мештани овог прастарог насеља били веома зависни од морских плодова. Међутим, сматрало се да су главни начини доласка до њих били ловљење копљем, берба шкољки или скупљање угинулих риба које вода избаци, док је риболов удицом на отвореном мору био много сложенији за људе који су живели у то време.

Имамо више од 30.000 археолошких налазишта у Израелу и не можемо све да сачувамо, али можемо да сачувамо податке, рекла је Абади-Рајс додавши: Знам да људи морају негде да живе. За неколико година, надам се да ће имати место у друштвеном центру где можемо да им дамо артефакте да их представе, тако да ће и они знати шта је било пре њих.

Др Јотам Асчер (Dr. Yotam Asscher, IAA) и Магда Батиашвили (Magda Batiashvilli) настављају са истраживањем бакарне удице. Чекамо нова открића о овом фасцинантном артефакту. Напредне технологије доступне су данашњим научницима, отварајући свет нових питања на која се раније није могло одговорити. Вредни артефакт је откривен 2018. год. у тадашњим ископавањима, али се од тада проучавао тако да је јавност за њега сазнала ове године и по први пут је изложен на 48./ Археолошком конгресу IAA, Израелског истраживачког друштва (Israel Exploration Society) и Израелског археолошког удружења ( Israeli Archaeological Association) који је одржан 3. априла 2023.

У вези са поменутим дођагађајем Ели Ескусидо, директор IAA је изјавио: Веома смо узбуђени што ће IAA угостити учеснике Конгреса у новом дому израелске археологије – националном кампусу Jay and Jeanie Schottenstein National Campus for the Archaeology of Israel in Givat Ram, Jerusalem. Биће отворен модерни центар за посетиоце и за ширу јавност, који ће омогућити увид „иза кулиса“ обимних археолошких активности у Израелу и поглед на нека од дивних блага која излазе на видело.