ТРАГОВИ КРАНИЈАЛНЕ ХИРУРГИЈЕ ПРОНАЂЕНИ У МЕГИДУ БРОНЗАНОГ ДОБА - доказ прецизне оперативне медицине и породичне брижљивости

На око 130км северно од Јерусалима, Мегидо био је напредан урбани центар са бројним палатама, утврђењима и храмовима. Током Бронзаног доба ханански град-држава, насељен семитском популацијом у региону Јужног Леванта био је значајан трговински центар на путу ка Кармелу у долини Језраел. Он је већ биo прилично утицајaн и моћaн у региону и имаo је веома космополитску популацију, рекла је Рајчел Калишер (Rachel Kalisher), биоархеолог и докторанд на Универзитету Браун Институту Јоуковски за археологију и антички свет (Brown University Joukowsky Institute for Archaeology and the Ancient World) додавши: То је једна од најважнијих локација на древном Блиском истоку јер се налази на раскрсници ових главних трговачких путева који су повезивали Исток и Запад. Са овим схватањем сагласан је и Израел Финкелштајн (Israel Finkelstein), директор Школе за археологију и поморске културе Универзитета у Хаифи (director of the University of Haifa’s School of Archaeology and Maritime Cultures који истиче да је град био део кључне копнене руте која је повезивала Египат, Сирију, Месопотамију и Анадолију. Он додаје: тешко је прецијенити културни и економски значај Мегида у касном бронзаном добу. Чак и раније истакнута локација насеља играла је важну улогу у његовом развоју као богатог урбаног центра током средњег и касног Бронзаног доба (око 1950–1130. пре Хр). Током ових периода, град је достигао свој врхунац величине, становништва и богатства, уз улагања у монументалну архитектуру укључујући палате, храмове, утврђења и капије. Као доказ његовог статуса, Мегидо је документован у царским писмима Амарне.

Градска палата из бронзаног доба ископана од стране тима Чикашког Универзитета 30-тих година прошлог века подигнута је на северозападу града у близини зграде која је вероватно била стамбени комплекс градских званичника. У њој је пронађена велика колекција увезене кипарске грнчарије, других финих предмета и драгоцених материјала.

Данас захваљујући новом проналаску знамо да је Мегидо био моћан, насељен ханански град довољно напредан да се у њему изводе ризичне операције мозга. Наиме, на локацији је недавно пронађена лобања одраслог мушкарца са доказима трефинације, односно хируршке интервенције у којој се буши или струже рупа у лобањи, а у циљу лечења здравствених проблема повезаних са интракранијалним болестима или ослобађање крви под притиском услед повреде. Рупа је квадратног облика и величине поштанске марке. Направљена је са великом пажњом да се не пробије слој ткива који штити мозак. Рупа је прорезана кроз лобању изнад обрва. Процедура укључује сечење власишта, коришћење инструмента са оштром закошеном ивицом за изрезивање четири линије које се укрштају у лобањи и коришћење полуге да се направи рупа у облику квадрата.

Скелети су пронађени 2016. год. у гробници која се налазила испод пода. Заправо пронађена су два контекста гробнице 50: царска гробница из средњег бронзаног доба III (1650–1550. пре Хр) у којој је сахрањено најмање седамнаест особа чија су тела, украшена златним, сребрним и бронзаним накитом, сахрањена са десетинама керамичких посуда, жртвеном храном и урезаним коштаним инлејима. Друга гробница, која се налази 1,75 м северно од гробнице 50 и датира се у касно Бронзано доба I (1550–1450. пре Хр). У њој су сахрањена два мушкарца са сличним пратећим материјалом.

Гробнице су одвојене и вертикално и хоризонтално, али се чини да је каснија инхумација намерно постављена у близину раније гробнице како би се потврдила веза са прошлошћу. Сахрањивање испод пода дома била је традиција започета у средњем Бронзаном добу и сматра се погребним обичајем заснованим на сродству. Пракса је окончана у касном Бронзаном добу IIА (од око 1400. пре Хр).

Изгледало је тако свеже и тако оштро и није личило на ништа што сам икада видела, рекла је Калишер.Боја и глатка искоса ивица отвора указују на то да је рез направљен у живу кост. Пронађена су два комада кости која су била извучена из лобање. То што лобања није зарасла сугерише да је мушкарац преминуо убрзо након медицинске процедуре, јер студије показују да се рани знаци зарастања микроскопски не могу уочити све до једне до две недеље након поступка, а макроскопске промене (као што су заокруживање ивица и спајање костију) не почињу од два до пет месеци након операције. Како ова особа није показала ни микро- ни макроскопске промене, предлажемо реконструкцију према којој је пацијент умро током или у року од недељу дана након захвата.

Два изрезана кранијална дела су идентификована током анализе; један је сакупљен са кранијалним фрагментима, а други је ускладиштен са коштаном варијантом из просејаног седимента. Сваки комад је исечен са најмање две стране, што указује да је трефинација урађена по комадима тако што се прво уклања преклоп коже, а затим се праве један до два почетна жлеба. Када су сви ужлебљени делови били углавном покретни, практичар је користио полугу да их све уклони одједном. Пример Мегида је добро објашњен овим општим моделом за угаоно зарезану трефинацију.

У нашој студији разматрамо да ли су изрезани комади костију поново уметнути у главу јер је практичар мислио да ће то олакшати зарастање истиче Калишер додајући да је могуће и да је то израз дихотомије лековито/магијско коју намећемо прошлости. Могуће је да су изрезане кости имале и неку другу, немедицинску намену... Нама је то једноставно неспознатљиво. Дакле, за сада, ова мистерија остаје нерешена.

Прецизност ове хируршке процедуре, барем мени, изгледа као нешто што би урадио професионалац, посебно ако говорите о елитном појединцу са средствима да стекне то искуство рекао је Тим ​​Малони (Tim Maloney) археолог са Универзитета Грифит (Griffith University). Он је налазе означио као фасцинантне и ужасне истакавши: Људска лобања је невероватно робустан део скелета. У најмању руку, морали су бити потребни сати да се створе ти зарези. Иако изгледа прилично грубо и изгледа као хорор филм из 80-их, поступак је био, у исто време, прилично прецизно спроведен од стране хирурга који су добро разумели да не продиру у слојеве меког ткива испод кости. 

Прегледом остатака утврђено је да лобања има неколико аномалија, укључујући додатни кутњак, сломљен нос, дефект на чеоним костима које нису правилно срасле. Ниједан од зуба нема зубни каријес, а већина максиларних зуба имала је наслаге зубног каменца. Кости човека су обележене лезијама које су у складу са заразном болешћу као што је туберкулоза или губа. Постоје докази о анемији или недостатку исхране у детињству. Поред гроба налази се још једна сахрана са сличним лезијама на костима, за коју је ДНК анализа показала да је у питању млађи брат оперисаног човека. Обимне патологије кранијалног и посткранијалног скелета сугеришу да је инфекција или друга стечена болест била системска. Сложене скелетне морфологије браће указују на присуство сличних развојних услова и указује на развојне поремећаја који су у складу са урођеним синдромским стањем. Могуће објашњење за обе урођене особине је клеидокранијска дисплазија (CCD), ретка аутозомна доминантна болест скелета.

Трећина скелета једног брата, а половина скелета другог брата, показује порозност, лезије и знаке претходне упале у мембрани која покрива кости – што заједно сугерише да су имали системске, трајне заразне болести, истакла јеКалишер. Скелети су првобитно пронађени закопани испод пода домаће структуре у Мегиду (традиционална пракса сахрањивања овог периода). Умрли су у различито време те њихова заједничка сахрана указује на то да је претходно преминули брат ископан и поново сахрањен са својом родбином. Једна особа је умрла или у тинејџерским или раним двадесетим годинама, а друга, негде између 21 и 46 година.

Можда су били предиспонирани да имају исте болести, сугерише Калишер додајући да је могуће да су можда живели заједно и један је од другог добио заразну болест те да су вероватно живели у близини палате Мегида као елитни чланови друштва или чак припадници краљевске породице. Сахрањени су са фином кипарском грнчариојом и вредностима које нису доступне већини грађана Мегида. Браћа су упркос раној смрти преживели дуже од оних који су имали сличне сметње, с обзиром на повлашћени статус који су уживали. Други који су боловали од сличних болести, а који су долазили из сиромашнијих породица, вероватно су умрли пре него што је болест имала прилику да утиче и утисне се на кости. 

Да ли је на пацијенту примењена анестезија или супстанца која мења ум? Или је био остављен да доживи операцију у страшном болу? И који су очајни тесници или последње наде довеле до тако екстремног корака? 

Иако остају многа питања о овим појединцима из Мегида, једно је сигурно: ослањали су се на тада врхунску медицину и медикаменте који су тада били доступни. Ако сте елита, можда не морате толико да радите. Ако сте елита, можда можете да једете посебну исхрану. Ако сте елита, можда ћете моћи дуже да преживите тешку болест јер имате приступ нези, закључује Калишер.

Колико год да су им кости изгледале неуредно, живели су довољно дуго да се све што се дешава одразило на [тим] костима. Без приступа посебној исхрани или било каквих старатеља, браћа би вероватно умрла пре него што је њихова болест напредовала до те мере да оставља лезије на њиховим костима, примећује Аја Ланс (AjaLans), биоархеолог са Универзитета Харвард (bioarchaeologistatHarvardUniversity) додавши да је ово истраживање заиста добар пример колаборативног рада који користи што је могуће више линија истраживања. И раде веома добар посао да га повежу са стварним историјским контекстом локације у бронзаном добу.

Трефинација лобање је рупа направљена хируршком процедуром током које се одстрањује комад лобање како би се смањио притисак на мозак. Поред лечења продорне трауме главе у то време коришћена је за покушај да се контролишу напади и други медицински проблеми. Трефинације имају доказане медицинске предности и најчешће се наводе у археолошкој литератури као лековите за трауму главе ослобађањем притиска у глави. Ипак, морате бити на прилично страшном месту да бисте имали рупу у глави. Имамо доказе да је трефинација била ова универзална, распрострањена врста операције хиљадама година, напомиње Калишер додајући да је таква операција је далеко ређа на древном Блиском истоку, а ово откриће представља најранији познати пример за овај регион (скелети који датирају око 1550–1450. пре Хр.). Такође, ово је најранији пример технике угаоног зареза у географском региону од најмање неколико векова. Данас се изводи слична процедура која се зове краниотомија користи за лечење тумора мозга, анеуризме и других проблема. На Блиском истоку то не виђамо тако често — постоји само десетак примера трефинације у целом региону. Надам се да ће додавање још примера у научну евиденцију продубити наше разумевање медицинске неге и културне динамике у древним градовима у овој области, каже Калишер признајући да остају питања о древној трефинацији, нпр. зашто су неке направљене коришћењем алата за прављење округлих рупа, док су друге квадратне или троугласте. У конкретном случају, чини се да је инструмент који се користио за процедуру био са оштром закошеном ивицом, остављајући чисте ивице.

Стил трефинације појединца Мегидо, дефинисан као угаоно-зарезан, још је ређи, потврђен је у само четири друга случаја јужног Леванта: једном из Гвозденог доба у Тимни и три из Гвозденог доба у Лахишу. Чини се да ниједан од пацијената није доживао постоперативно зарастање. Дакле, Мегидов случај је најранији те врсте у региону од најмање неколико векова и представљао је праксу коју су Израилци наследили од ранијих становника области. Није јасно зашто се поступак обично изводио, а спекулације се крећу од чистог сујеверја до релативно интуитивних намера да се смањи нагомилани притисак на мозак. Каква год била намера операције, она је у конкретном случају на крају била неуспешна. Ипак, тешко је рећи да ли је сваки појединац подлегао својој инфекцији, или чак да ли је то допринело потреби за операцијом лобање.

Емануела Бинело (Emanuela Binello) неурохирург са Универзитета у Бостону и истраживач трепанације (Boston University neurosurgeon and trepanation researcher) каже да је локација овог захвата, изнад венске структуре која се зове горњи сагитални синус, на посебно опасном месту на лобањи. То чини вероватније да пацијент није преживео процедуру. Ако угрозите ту вену, то ће изазвати обилно крварење, или ако је превише притиснете, то ће изазвати прекомерно отицање мозга и смрт. То је веома незгодно место чак и за нас данас, и то је област са којом треба поступати са изузетном пажњом. То је нагађање, али не бих се изненадио да су ушли у то и имали крварење које нису могли да контролишу.

Калишер даје још једно последње запажање. Није било знакова да су мушкарци били изопшени због хроничне болести или инвалидитета који су искусили. Склони смо да размишљамо о инвалидности или било којој врсти болести као о нечему што би вас натерало да избегнете. Чини се да то није случај у овом контексту. Уместо тога, каже она, они су почаствовани смрћу заједничким гробом, уз понуду хране и фину керамику. Мислим да то заиста илуструје хуманост онога ко их је сахранио. Обично када проучавате људске остатке, проучавате нагомилане промене које су они доживели током свог живота, али ово је био један тренутак ухваћен, рекла је Калишер додајући: Надам се да ће додавање још примера у научну евиденцију продубити наше разумевање медицинске неге у нашем пољу као и културној динамици у античким градовима на овим просторима.

Са овим је сагласан и др Малонеј који истиче: оно што мислим да је најзначајније код овог, као и код свих других раних случајева медицинских интервенција у нашој заједничкој људској причи, јесте да је то јак разлог за брижно друштво. Можда звучи једноставно размишљати о људима који брину о својој породици, својој браћи, својој деци, својој заједници, али ретко постоје директни археолошки докази за бригу о тој друштвеној заједници.

Анализа овог изузетног открића — објављенa је прошле у научном часопису PLOSONE. Осим поменутих аутора у истраживању су учествовали Мелиса Крадик (Melissa Cradic) са Универзитета у Албанију (University at Albany); Метју Адамс (Matthew Adams) из В.Ф. Олбрајт институт за археолошка истраживања у Јерусалиму (W.F. Albright Institute for Archaeological Research in Jerusalem) и Марио Мартин (Mario Martin) са Универзитета у Хаифи и Универзитета у Инсбруку (University of Haifa and University of Innsbruck). Ископавање повезано са студијом финансирала је Фондација породице Шмунис (Shmunis Family Foundation).

Захваљајући сарадњи ових научника и миленијумима удаљених хуманиста ови фрагменти кости су се коначно сами саставили у обрисе приче о људима који су живели - и умрли - давно. Та прича може да се покаже интригрантном причом о једној од најсмртоноснијих болести древног Оријента и западног Средоземља, губи. Познато је да је губу тешко идентификовати у археолошким фрагментираним остацима скелета због неспецифичне природе многих лезија. Губа се обично повезује са три остеолошке особине: 1) рино-максиларна ресорпција, 2) ресорпција метатарзалних костију и прстију и 3) периосталне лезије на тибији и фибули. Иако се обично сматра да губа доводи до дегенерације прстију, посебно шаке, то није неопходно за позитивну дијагнозу лепре. У биоархеолошким случајевима, зубни каменац и лоше орално здравље су такође често примећени код појединаца са узнапредовалим лезијама губавих костију, што се објашњава као последица смањене способности жвакања, практиковања зубне хигијене и дисања на нос.Иако је могуће да браћа можда нису оболела од исте заразне болести, обрасци патолошких лезија су изузетно слични међу њима. Они нису делили амо генетски профил, већ би и теоретски делили животни простор, што је чинило вероватним добијање исте заразне болести. Знаци који су у складу са лепром укључују деградацију назомаксиларног региона обе максиле. Ипак, ово није дефинитивно и, стога, следе даља истраживања.

Ако се покаже истинитим (кроз ДНК анализу бактериолошког материјала), ово би представљало један од најранијих примера лепре икада пронађених у свету. Ово испитивање се тренутно ради у сарадњи са истраживачима на немачком Институту Макс Планк за еволуциону антропологију на спровођењу ДНК анализе специфичних лезија на костима (Germany's Max Planck Institute for Evolutionary Anthropology to conduct DNA analyses of specific lesions in the bones).Значајно је да су адолесценти између 10 и 19 година најподложнији обољевању од лепре, а мушкарци имају двоструко веће шансе да се заразе него жене. Губа се може ширити унутар породичних јединица, не само због непосредне близине, већ и због тога што је ваша подложност болести под утицајем вашег генетског пејзажа. Губу је тешко идентификовати јер утиче на кости у фазама, што се можда неће десити истим редоследом или истом тежином код свих. Тешко нам је да са сигурношћу кажемо да ли су ова браћа имала лепру или неки друге заразне болести, рекла је Калишер у студији написаној у сарадњи са научницима из Њујорка, Аустрије и Израела, а објављеној у чланку у часописа PLOSONE. Калишер је рекла да се нада да њена анализа, такође, показује широј јавности да древна друштва нису нужно живела по принципима опстанка најспособнијих. У антици је било много више толеранције и много више пажње него што би људи могли да мисле, рекла је она истичући да имамо доказе буквално из времена неандерталаца да су људи бринули једни о другима, чак и у тешким околностима. Не покушавам да кажем да је све то била кумбаја – постојале су поделе на основу пола и класа. Али у прошлости, људи су још увек били људи.

Ово је значајно и за разумевање Библије у којој се губа представља као једна од болести са којима је Израил имао искуство у времену изласка и доцније (Лев 13-14; Пнз 24:8). Ипак, ово не говори неизставно да излазак треба датирати у овај период, како сугеришу неки заговорници раног датирања.