УВОД У ХИМНУ ВЕРЕ (Јевр 11) - други део циклуса

Тема вере прожима Посланицу Јеврејима. За писца Посланице вера се исказује кроз истрајност и смелост. Тако, после упозорења у Јевр 6:4–8, писац своје читаоце храбри да истрају у показивању дела љубави (Јевр 6:9–12). Исти образац се налази на крају пог 10, где је обликован као упозорење на последице одбијања Христа. Писац Посланице позива хришћане да сачувају истрајност и смелост у вери како би примили обећања (Јевр 10:26–39). Значајне личности Старог завета су, затим, представљени у Јеврејима 11 као пример особа које су живеле вером. Атмосфера присности карактеристична за читаву Посланицу у овом поглављу досеже врхунац. Чак и хришћанин који је у претходним поглављима наилазио на теме које су тешке за разумевање, може да се окрене овом поглављу како би пронашао охрабење и помоћ. Каталог величанствених сведока или хероја вере враћа читаоцу храброст и надахнуће који су неопходан предуслов за јачање истрајности у духовној борби.

Писац у Јевр 11:1 одређује веру и затим излаже тврдњу да су управо вером стари добили осведочење (Јевр 11:2), а затим у ст 3 почиње да наводи примере такве плодоносне вере ослањајући се на библијску историју. Почетак поглавља (Јевр 11:1-2), дакле, не би требало да се чита изоловано од целине која следи. Писац свој каталог сведока вере утемељује на претходној дефиницији вере. Подела на стихове овог поглавља је неопходна, али није део оригиналног Писма и стога се поглавље мора сагледати као целина која се наставља на раније стихове. Читаво поглавље заправо представља снажно образложење којим се указује на оно што се подразумева под вером и животом у вери.

У Јевр 11 вера је представљена као чврсто уверење да ће се божанска есхатолошка обећања испунити. То уверење омогућава истрајност у временима искушења (Јевр 10:32–39). Дефиниција вере, дата у ст 1-2, потврђује се каснијим примерима који се наводе у поглављу. Веровање у Бога као Створитеља света приказано је као основни елемент вере којим писац жели да охрабри своје читаоце. Пажљиво сажимајући старозаветну историју од Постања до ИНав, писац истиче улогу вере у животима личности које су се усредсређивале на испуњење Божијег плана (Јевр 11:4–31). Нарочита пажња посвећена је Аврааму и Сари (Јевр 11:8–19) и Мојсеју (Јевр 11:23–28). Одмах затим следи кратак приказ библијске историје у периоду од судија до макавејског устанка из 2.в.пре Хр(Јевр 11:32–38). У овој целини, нагласак је стављен на примере старозаветних великана који су показали потпуну верност Богу у искушењима. Искушења са којима су се они сусретали представљена су тако да додатно истакну верност описаних личности. Последња два стиха Химне упоређују положај старозаветних примера великана вере са хришћанима (Јевр 11:39–40). Ови стихови обликују мост ка следећем поглављу којим се досеже врхунац ретроспективног прегледа. Пажња читаоца се скреће са старозаветних великана и усмерава на Христа као началника и савршитеља вере (Јевр 12:2–3). Верници се позивају да поглед усмере ка облаку сведока и, изнад свега, ка Христy, како би истрајали у тегобама сваке врсте (Јевр 12:1–13). Јевр 11:1–40 je засебна целина, али је целина Јевр 12:1–13 чврсто повезана са њом. У Јевр 11 вера се повезује са истрајношћу (издрживљошћу) и тиме је постављенае основа за позив на издржаљивост у првом делу наредног поглавља (Јевр 12:1–13). 

У Химни вере су описани сведоци вере тако да њихови примери истичу опомену са краја претходног поглавља (Јевр 10:35-39). Целина почиње стихом 2 који говори о праоцима који у вери примише сведочанство и завршава у ст 39. Тај стих истиче да су они похваљени због своје вере. Глагол сведочити на који наилазимо у уводном тексту поглавља употребљен је у Посланици седам пута (Jeвр 7:8.17; 10:15; 11:2.4.5.39). Израз је сродан именици из Јевр 12:1, стиху којим се отвара целина која се природно надовезује на Јевр 11.

Литерарна форма Јевр 11 прати чест поступак историјске ретроспективе, у овом случају, библијске. Сличан поступак видимо и у Дап 7 (уп. 1Мак 2:49–69; ИсСир 44–50). Ретроспекива је образована по узору на похвалну биографију (панагирик). Тај стил су често користили антички проповедници етике који су желели да прикажу оваплоћену врлину кроз подсећање на великане свог доба или ранијих времена. Тако је и у Јевр 11 историја Божијег народа од доба стварања до времена макавејског устанка представљена као пример истинске врлине и истинске вере. Литерарни квалитет ове целине је неоспоран и она представља ремек-дело новозаветне књижевности. Према неким схватањима, Химна вере (Јевр 11) има форму хијазма. Заправо, могуће је да је читава Посланица Јеврејима обликована по хијастичком обрасцу[1] и да је Химна вере нека врста хијазма у хијазму. 

Овако сагледана структура Химне вере у свом средишту има најзначајнији моменат, односно подсећање на есхатолошки карактер вере, као једну од њенох основних карактеристика која прожима читаво поглавље. Та карактеристика, уз богослужбени карактер који се приписује вери, заједно са њеном делатношћу је моменат о којем сведочи већ уводни стих ове целине.

На крају, покушајмо још да схематски прикажемо хијастичку структуру поглавља:

[1] Појам хијазам подразумева поетску форму обрнутог паралелизма у којем је први мотив песме паралелан са последњим, други са претпоследњим... Таква структура у коначном смислу поетску структуру обликује у форми слова Х, одакле и потиче реч хијазам. Ово је била форма коју су често употребљавали писци древног Оријента, Старог и Новог завета. По правилу, назначајнија мисао, идеја или појам, налази се у центру хијастичке структуре.