ВЕРА КАО СУСРЕТ ИСТОРИЈЕ И ЕСХАТОНА У БОГОСЛУЖЕЊУ - четврти део серија Химна вере

Вера је један од кључних појмова у Светом Писму и уопште у хришћанском животу. Зато је значајно да се она на правилан начин доживи и разуме. Једно од величанствених места Светог писма која о вери говоре на сликовит начин је 11. глава Посланице Јеврејима. Уколико 1Кор 13 представља величанствену Xимну љубави, наведено поглавље Посланице Јеврејима се засигурно може назвати Химном вере, ништа мање величанственом. Целина почиње објашњењем природе и квалитетa вере коју имају хришћани (Јевр 10:39). У Посланици се наглашава да вера хришћана није променљива и спорадична. Писац Посланице истиче да је потребно да они који су започели живот вере у њему и истрају до краја. Од нарочитог је значаја, стога, да се сам појам вере јасније представи читаоцима Посланице. То је управо оно што чини Писац Химне вере. Он своје излагање о вери прилагођава потребама заједнице којој упућује Посланицу и у Химни вере се ослања на раније представљен карактер вере која подразумева истрајност и спасоносно искуство (Jeвр 10:31.39) којим је могуће прихватити Божију Реч, стећи Његово одобравање и искусити Његову моћ.

Правилно разумевање Химне вере и снаге њене поруке захтева упознавање са основним оквирима у којима је она представљена. Неопходно је упознавање са самом Посланицом која је упућена јудео-хришћанима. Они су из различитих разлога били у искушењу да се одрекну хришћанске вере и њеног богослужења. Неки од њих су већ почели да изостају са богослужбених сабрања, ризикујући да одвајањем из заједнице одступе и од Бога живога и да постану део групе оних који свесно греше и после примљеног познања истине, учествујући у ружењу и распињању Сина Божијега (Јевр 3:12; 6:6; 10:26). Оваквој групи хришћана упућена је Посланица као реч утехе (Јевр 13:22) и охрабрења, као својеврстан позив, подстицај, као и молитва да њени читаоци не буду они који одступају (од хришћанске благовести и благодати-прим.аут), већ они који верују на спасење душе (Јевр 10:39).

Наведени стих је непосредни оквир Химне вере која је предмет нашег интересовања. Да би се боље појмила њена порука, потребно је да се укратко укаже на остала места у Посланици која такође говоре о вери.Са овим појмом се сусрећемо већ у 3:1: зато браћо света, заједничари горњега звања, познајте Посланика и Првосвештеника вере наше, коју исповедамо, Исуса Христа. Већ при овом првом спомињању вере, наилазимо на два битна момента који је карактеришу, а то су: 

1) култни тј. литургијски карактер вере будући да се вера повезује са Првосвештеником... Исусом Христом; 

2) есхатолошки карактер вере, јер је она искуство које деле заједничари горњега звања тј. они који су позвани у Царство Божије.

Прва карактеристика вере неретко се препознаје у историји. Вера оваплоћена у богослужењу и историји омогућује човеку да историју препозна не као пуки хронолошки ток времена. Руковођен вером човек историју препознаје као историју спасења која тежи ка есхатону као свом коначном циљу. Овај мотив присутан је и у Јевр 4:14 где читамо: Имајући, дакле, Првосвештеника великога који је прошао небеса, Исуса, Сина Божјега, треба да се чврсто држимо вере коју исповедамо. Наведени стих је, несумњиво, ослоњен на богослужбене обрасце који су били познати примаоцима Посланице.

Богослужбени мотив, међутим, није једини мотив који се препознаје у овом стиху будући, да се Христос описује као Велики Првосвештеник (богослужбени мотив) који је прошао небеса. Овај мотив је засигурно повезан са богословским сагледавањем догађаја Христовог васкрсења и вазнесења. За писца Посланице Јеврејима васкрсење и вазнесење Христово нису једноставно догађаји издвојени од других историјских догађаја тиме што су у чудесна знамења божанске моћи. Васкрсење и вазнесење су за писца Посланице, пре свега, есхатолошки догађаји. Есхатолошка стварност посредством Христа, и то пре свега у његовом васкрсењу и вазнесењу, улазе у историју. Захваљујући тим догађајима хришћани у тој историји имају предокус есхатона. У овом правцу писац Посланице усмерава мисли својих читаоца и када им пише: да не будете лењи, него да подражавате оне који вером и истрајношћу наслеђују обећања (Јевр 6:12).

Ове две карактеристике вере, т.ј. њен богослужбени карактер и есхатолошко усмерење налазимо у 10. глави Посл. Јеврејима, целини која представља непосредан увод у Химну вере. Значајно је приметити да је читава 10. глава богослужбеног карактера. У њој аутор Посл. Јеврејима пажњу посвећује симболизму старозаветног богослужења (са нарочитим нагласком на празник Дан очишћења - Јом Кипур). Писац Посланице указује на то да целокупни старозаветни обред остаје непотпун уколико испуњење свог символа не налази у Месији - Исусу Христу, као великом Првосвештенику који нас уводи непосредно пред престо благодати, у Небеску скинију. Писац Посланице ову главу завршава умесно употребљеним наводом Старозаветног пророчанства Књиге пророка Авакума: праведник ће од вере своје живети (Ав 2:4; Јевр 10:38). Веома је значајно уочити везу и значај ослањања писца Химне вере на старозаветно пророштво. Ово није једноставно навод, већ богословско ослањање на речи пророка и њихово егзистенцијално тумачење. Наиме, пророк Авакум пише у сумрак јудејске историје. Описује мрачне сцене моралног и верског урушавања јудејског царства које су претходиле вавилонским освајањима и расејању његових сународника. Он од Бога тражи (па чак и захтева) објашњење, одговор за дешавања око њега и мрачну будућност коју као пророк види. Одговор који добија и који га узводи и храбри су управо те речи: праведник ће од вере живети. Шта, међутим, ово значи за човека у тим и таквим околностима? То видимо на крају његовог кратког списа када у свом псалму каже: 

Описана сцена је мрачна и то чак и савремени читаоц може да препозна. Сигурно је знатно мрачније деловала античком читаоцу који је за своју егзистенцију био сасвим непосредно упућен на пољопривреду. Данас се већина људи у нашем непосредном окружењу изјашњава као верујућа, штавише себе одређују као хришћане. Вера, ако није схваћена баш као ствар културно-етнолошког наслеђа, онда је макар у значајној мери нешто готово популарно. Не треба, међутим заборавити да су први хришћани исповедање које је започето речима верујем плаћали губљењем иметка, пријатеља, породице, а каткад и самог живота. У многим деловима света и данас је слично. Њихово искуство је блиско искуству пророка који описује стање егзистенцијалне, животне угрожености, али затим каже:

                                    Авакум 3:17-19

Рано хришћанско верујем било је управо окретање ка Истоку, есхатолошкој страни ишчекивања Христовог повратка. То ишчекивање је обнављало поуздање изречено речима пророка сажето изражавано тим верујем... верујем које је подразумевало спремност на неизвесност егзистенције и то у околностима које нису били наклоњене ономе који се за такав ризик опредељује.

Навод из Старог завета, стога, није случајно узет као увод у Јеврејима 11. Заправо, Химна вере дата у овом поглављу илуструје на примерима старозаветне историје шта значи веровати, најчешће насупрот спољних околности које нагоне човека да од вере одустане. Оваквим уводом се поставља одлична основа за оно што се износи у поглављу које следи и које нас и интересује. Посл. Јеврејима 11 започиње знаменитим речима које се готово надовезују на раније прочитане стихове из 10. главе: а вера је основ свега чему се надамо, и потврда ствари невидљивих (Јевр 11:1). Наведене речи представљају увод који нас припрема за предивну панораму којом су представљени старозаветни великани вере. Наводе се Авељ, Енох, Ноје, Авраам, Сара, Исак, Јаков, Јосиф, Мојсеј, Исус Навин, Рава, Гедеон, Варак, Самсон, Јефтај Давид, Самуило и други пророци.

У опису вере свих наведених великана старозаветне историје препознатљива је намера писца да веру прикаже као активно деловање, а не као психолошко или идеолошко убеђење јер: Вером принесе Авељ бољу жртву... (ст 4), Вером беше Енох узнесен...пошто пре његовог узнесења беше потврђено да је угодио Богу (ст 5), вером Ноје би од Бога обавештен... и постаде наследник праведности по вери (ст 7), вером Аврам послуша кад би позван да пође у земљу у коју је имао да прими наследство и принесе Исака кад би кушан (ст 8.17.), вером и сама Сара прими моћ да зачне, и упркос дубокој старости она роди(11. стих), Вером у оно што ће доћи благослови Исаак Јакова и Исава (20. стих), вером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова (21. стих), вером Јосиф на самрти напомињаше о изласку и заповеди за кости своје (22. стих), вером су Мојсеја, пошто се роди, крили три месеца родитељи његови (23. стих), вером Мојсеј... одрече да се назове син кћери фараонове...и вером он остави Египат не побојавши се јарости фараонове и вером обави пасху и кропљење крви (Јевр 11:24.27.28).

Други и наведени примери из Посланице Јеврејима 11. главе сведоче о томе да се вера схватала као делатност, а не као идеолошко убеђење. Та делатност била је усмерена на богослужење, са једне стране и есхатон са друге. Богослужење и есхатон су, како смо већ показали, повезивани са вером и у другим деловима Посланице. То повезивање је, ипак, ванредно снажно истакнуто у примерима који су представљени у овом поглављу. Оно почиње подсећањем на Авеља који је вером принео бољу жртву. Писац говори и о праоцу Ноју, несумњиво подразумевајући да је он принео благодарне жртве на Арарату (Пост 8:20.21). Писац своје читаоце подсећа на чињеницу да је читав живот Авраама био величанствено ходочашће вере, док су иза њега потпут својеврсних крајпуташа остајали жртвеници које је подизао овај праотац (Пост 15:7-11). Они су били неми, али веома речити сведоци вере Авраамове која свој коначни и најснажнији исказ има у догађају који описује и сам писац Химне вере – у жртви Исаака. Жртвено ходочашће праоца Авраама настављено је ходочашћем његових потомака Исаака и Јакова. Сетимо се Јакова који посвећује камен у Ветилу када, у страху од могуће освете, бежи пут Харана (Пост 28:18.22) и Јакова који, по повратку у Ханан приноси благодарствене жртве (Пост 33:20). Писац Посланице нас подсећа и на Јакова који благосиља своје потомке, што је несумњиво сведочанство о богослужбеној вери која је водила и Мојсеја кога писац Посланице описује као оног који је вером обавио пасху и кропљење крвљу.

Са друге стране писац Химне Вере подсећа своје читаоце на то да је Енох вером узнесен тј. да је ушао у Царство Небеско. Према сведочанству Посланице, Авраам и његови сунаследници вером су живели као странци и дошљаци у земљи обећања јер очекиваше град који има темеље, коме је неимар и творац Бог (Јевр 11:10 уп. 11:13-16). Авраамово жртвовање Исака било је утемељено на нади у васкрсење (Јевр 11:19) тј. нади која је, у крајњем смислу, есхатолошког каракатера. Мојсејев чин одбијања египатског богатства био је мотивисан разумевањем да је оно привремена наслада која јенеупоредиво мањег значаја од вечног Царства небеског. Сагледана из ове есхатолошке перспективе, вера је заиста основ свега чему се надамо (Јевр 11:1а).

Писац о вери говори подсећајући читаоце на будућу награду. Тиме се надовезује на богословске идеје које је већ представио у Јевр 10:32–39. Он се ослања и на старозаветно разумевање унутар кога је нада увек представљана у контексту будућег, тј. есхатолошког, дана Господњег. Oва нада се конкретизује вери и у њој има свој најаснији облик и зато је вера истовремено и потврда ствари невидљивих (тј. још невиђених, односно будућих, есхатолошких, Јевр 11:1б). Вера је према писцу Посланице средство антиципације будућности и надилажења стања у којем се ослањамо само на видљиви физички простор. Она је окретање ка стварностима којима се надамо.У каснијим стиховима, писац Посланице представља примере оних који су живели животом вере тј. оних који нису живели само за садашњи тренутак и пролазне вредности. Он приказује живот ходочашћа оних који су, на један или други начин, путовали ка испуњењу будућих благослова, обећаним од Бога. Погрешно би, међутим, било закључити да је то бег из садашњости зарад имагинарне будућности.  Напротив, то је живот који је чврсто утемљен у постојећој (историјској) реалности. Личности чији су примери представљени у овом поглављу су, ипак, одлуке у историји доносиле на темељу будућег, есхатолошког циља.

За писца Посланице вера је искуство заједнице, а не појединца. У поглављу које следи, стога, старозаветни патријарси се приказују као „сведоци“ вере оних којима је Посланица упућена. Коначно, писац Посланице своје читаоце, ипак, упућује на „Исуса, начелника и савршитеља вере... који седе с десне стране Престола Божјега. Живот хришћана треба да буде усмерен ка есхатону и у односу на естаолошку створност они би требало да одређују начин живота у историји.

Према писцу Посланице вера представља позитивну оријентацију према Богу и Његовој речи обећања. Ову оријентацију су посведочили великани Старог завета које писац Посланице Јеврејима наводи у наставку овог поглавља. На тај начин, писац показује да вера има своје снажно историјско утемељење које је чини поузданим водичем за будућност, за есхатон.

Стога, пре него што се окрене конкретним примерима вере, којима је посвећено скоро цело поглавље, писац Посланице тежи да одреди сам карактер и природу вере истичући, пре свега, њено есхатолошко усресређење. Писац се усресређује на веру као средство којим човек може да сагледава (још) невиђене стварности, односно будуће испуњење божанских обећања. Тако сагледана вера постаје основа (потврда или утемељење) наде оних који се њоме руководе. Писац као да сугерише да стварности којима се надамо, посредством вере, постају доступне садашњем искуству. Он у искуству Божијег деловања у нашем животу препознаје предокус коначног испуњења божанских обећања. Вера је, стога, на неки начин, средство испитивања невидиљивих стварности као што је стварност Божијег постојања. Вером се препознаје Божија верност Његовој сопственој речи и Његовом промислу за наш свет и нас саме. Вера, дакле, према писацу Посланице, јесте потврда о праву власништва над вечним стварностима. Доказ да те стварности, мада невидљиве, могу бити жива и делотворна сила у животу верника.

Човек се у историји света увек, на неки начин, налазио у егзистенцијалном вакуму. Понекад се, нпр. код С. Кјеркегора, о вери говори као о егзистенцијалном скоку у празно. Такво одређење вере има значајну тежину будући да је њиме наглашена неопходност одлуке за веру. Чини се да је, у овом контексту, умесније подсетити на антрополошке увиде великог српског песника Ивана В. Лалића. Поменути песник је на човека гледао као на биће које је по природи стваралачко, поетско. Задатак човека као ствараоца (поете) стога је да се са хоризонталног узигне на вертикални план постојања. На том новом плану постојања човек доживљава усхићење боговиђења и то усхићење треба да одене у речи, као пророк. Лалић човека, дакле, разумева као ствараоца и пророка, при чему под појмом пророк Лалић не подразумева неког ко пророкује о будућности, већ оног ко само слути будуће, односно оног ко је оријентисан ка есхатону. Према схватању Лалића човек се на хоризонталном нивоу креће између индивидуализма и колективизма тражећи персоналност. Тај исти човек се, према схватању Лалића, на вертикалном нивоу креће између небеских висина и адских дубина. Лалић подсећа да се слутња будућности као есхатолошка оријентација, може лако заменити искушењем опсене маште вина.

Песник опомиње да се машта, неопрезна лако може претворити ко вино да се преломи у порок. Човек, према схватању Лалића, није и не може да буде статично биће, он је биће које дела, а то дело је или дело пророка или дело порока. Права димензија човекове егзистенције се, ипак, не открива ни у хоризонталној ни у вертикалној равни његовог постојања. Права димензија човековог постојања се открива у тачки пресека хоризонталне и вертикалне равни његове егзистенције. Управо ту, на месту на коме се секу те две димензије човековог и стваралачког бића, у тачки где се пресеца однос човека и Бога (који човека чини пророком или пороком) и односа човека са светом (који га чини индивидуалистом, колективистом или личношћу), открива се величина и трагика људске и стваралачке егзистенције, открива се човекова распетост и тиме, крстообразност постојања. Живот те крстобразности, тј. живот у вечитом знаку жртве јесте неопходан фактор поетског, па и свеколиког људског стваралаштва, а то само стваралаштво је према Лалићу иступљење из анонимности смрти, непостојања и ништавила. Лалић је сматрао да је живот човека кретање између два ништа, кретање између ништавила које претходи човековом рођењу, и ништавила које настаје смртним часом сваког човека. Тај и такав живот се, већ сам по себи, може сагледати као неизоставни – каткад и невољни - скок у празнину егзистенције, о којој је говорио Кјеркегор. У том и таквом скоку вера је стваралачки чин. Она се јавља као уже за које се човек хвата како би превазишао егзистенцијалну празнину и провалију и како би досегао иза другог ништа, како би досегао Царство Небеско и вечни живот. Вера, стога, има историјски карактер будући да се конкретизује и исказује у историји. Она, ипак, свој идентитет не изводи из историје већ из есхатона, из вакрсења Христовог које није само историјски догађај, већ почетак краја историје, почетак живота будућег века чије потпуно остварење још увек ишчекујемо.

Вера хришћанина усмерава према крају историје и према есхатолошком уздизању Христа. На тај начин ствари (још) невиђене (Јевр 11:1) повезују се са Оним који се не види (Јевр 11:27), са Божијим провиђењем, верношћу и силом (Јевр 11:6.11.19). Уздизање у Светињу над светињама, уздизање у непосредну присутност Божију за писца Посланице је коначна, мада још невиђена стварност. Оно што следи из наведеног одређења вере јесте да је она способност којом се невиђене ствари могу учинити видљивим.

У свету у коме се вера описује једноставно као прижељкивање нечега или се изједначава са религијским системима и ритуалима, потребно је подсетити се оних верника који су заиста угодили Богу. Посланица показује везу између вере, наде, послушности и истрајности. Наведене врлине описане у Химни Вере не могу се свести на религијске концепте и праксе (премда их подразумевају). Истинску веру писац Посланице препознаје као животно искуство човековог односа са Богом утемељено на божанским обећањима. То је искуство које човеку даје снагу у патњама и прогонствима ма који облик та прогонства имала и ма који били узроци те патње.