„ЗВЕЗДАНЕ СТАЗЕ“ МИНОЈСКИХ МОРЕПЛОВАЦА - цивилизације Бронзаног доба су можда користиле „небеске“ навигацисјке технике

Термин Минојска цивилизација је чисто модерног порекла из 19. в. Приписује се британском археологу Артуру Евансу (Arthur Evans) који је заслужан за поновно откривање древне критске цивилизације у модерној ери. Ипак, израз је пре Еванса користио немачки историчар и филолог Карл Хоецк (Karl Hoeck). Хоецк формулацију користио у митолошком, а не у археолошком контексту, не слутећи да је древни Крит, који је поново откривен тек у 20. в., заиста постојао. Европска цивилизација Бронзаног доба, потврђена писаним документима, зачета је на Криту и повезана је са средишњим местом које ово острво заузима на подручју Средземља, што је подстакло његово активно учешће у економском и културном процвату Бронзаног доба. Минојска цивилизација је цветала од 2600. до 1100. године пре Хр. Израз Минојац изводи се из митског краља Кнососа, Миноса. Митски син Зевса и феничанске принцезе Европе повезан се са легендом о Минотауром, лавиринтом и Тезејем. Острво Крит, највеће на Егејском мору, лежи на безбедној удаљености од обала три континента док се налази на раскрсници морских путева између Хелеспонта, Мале Азије, Леванта и делте Нила те је геополитичка локација острва дала му прилику да учествује у калеидоскопу локалних култура, лабораторији цивилизације, наводи Алесандар Берио (AlessandroBerio) археолог неба (skyscapearchaeologist), амерички истраживач са Универзитета у Велсу (UniversityofWales) подсећајући да је усвајање наутичких технологија као што је једро, које је настало негде између делте Нила и Леванта у 3. миленијуму преХр., омогућило велики транспорт усева и терета, надмашујући претходне мреже кануа које су преовлађивале на Егејском мору и тиме је олакшало је међурегионалну трговину и омогућило елити стицање престижне робе.

Поморска доминација претпоставља контролу, будност и одбрану трговачких путева. Заштита морских путева од пиратерије омогућила би минојским трговцима да пређу Медитеран и стигну до Еуфрата или да плове према делти Нила. То сведочи да су минојсци формирали транс-регионалну елитну мрежу. 

Критска контрола над морским путевима и мрежама трговине на велике удаљености опстала је све до уништења минојских држава на крају касноминојског периода. У Историји пелепонеског рата Тукидид је описао чувену критску таласократију, али научници његов опис различито оцењују. Једни сматрају да тврдња о минојском поморском царству мора бити контекстуализована оквиром поморског империјализма демократске Атине. Други, пак, други сматрају да је минојска таласократије и уједињена државе под контролом Кнососа постојала неопалацијалног периода. 

Дебата остаје отворена, али оно што је јасно јесте да археолошки запис пружа доказе постојања поморско-трговачке мреже Бронтаног доба која је сезала од удаљених области Месопотамије до минојског  током протопалацијалног и неопалацијалног периода. Веште занатлије Крита украшавали су палате обала Медитерана минојским живописним фрескама. Археолози су открили мурале у минојском стилу осликане на зидовима разних палата. Минојска чаша ископана у Сидону сугерише да је трговина између Крита и Сидона била оставрена у протопалатијалном периоду. Докази о минојском контакту са левантском Катаном (градом који је почетком 2. Миленијума пре Хр постао регионална престоница сиријског трговачког краљевства) датирају из неопалацијског периода. Палата Катане има минојске фреске које се ретко налазе изван Егејског мора. Датирање у отприлике 1650-1550. год. пре Хр.; приказују типичне минојске мотиве као што су палме, реке, спирале и делфин. Постоје, осим тога, писани трагови помињања критских званичника поред краљева Катане и Хазора, што сугерише да су Минојци можда учествовали у циклусима размене поклона са елитом ових левантинских државама. Локално сиријско краљевство било је позиционирано на раскрсници путева између Анадолије и Египта и путева који су повезивали са Месопотамијом. Век пре окончања протопалатијалног периода, Катанин краљ Иши-Аду настанио се у Кадешу, једном од главних градова краљевства, да би угушио локалну побуну.

Мегидо је био један од најзначајнијих градова Ханана током већег дела Бронзаног доба. Заједно са оближњим мањим средиштима (луке Нахарија и Ако, трговачка чворишта Тел Кабриј, Јафа и Хазор исл) пружају податаке о конктактима са минојским Критом. Плажа оближња плажа, Тел Нами, открила је четири егејске посуде за складиштење које датирају најкасније 1750. год. пре Хр. Пронађени су ретки фрагменти минојских фресака, а могу се препознати и трагови у митским предањима. Мит о Андромеди је приказан на новчићима из града Јафе, а име града може бити етимолошки повезано са Касиопејом, Андромедином мајком, кроз јеврејско значење  имена (лепота). У луци Јафа, стена обележава место где је Андромеда била окована, спремна да је прождере морско чудовиште Кетус пре него ју је  спасао Персеј, који је је био један од главних хероја оближње луке Ако, што се може закључити на основу археолошко-нумизматичких доказа. Порекло мита о Андромеди/Кефеју/ Касиопеји можда је било на реци Белус у Акоу. Ту је можда спојена са предањем о Белусу, оцем краља Кефеја. Алалах је још једнан од древних оријенталних градова у којем су откривени фрагменти минојских фресака.Тарзус на анатолској обали био је место укрштања неколико трговачких путева који су повезивали Анадолију и Сирију. Локација је била важна станица на путу од источног Медитерана до Егеј. и острву Тера, где су откривене фреске у минојском стилу. 

Докази о контакту Егеја и Египта током Бронзаног доба су опсежни. На гробовима племића из Тебе, који датирају из времена владавине Хатшепсут и Тутмоса III, приказана је поворка која са Кфтив (Крит), острва усред мора доноси китњасте и краљевске поклоне. Постоје и текстуални докази о контакту између каснијих Микенаца и древног Египта. Пелусијум, најисточнији већи град Доњег Египта, функционисао је као регионални центар за копнену и поморску трговину са Левантом. Историјски и археолошки записи сугеришу да је Пелусијум основан између Средњег краљевства у раном 2. миленијуму пре Хр. Можда је служио као навигационо чвориште из најмање 18. и 19. династије Новог царства. Пелузијум је био ужурбан  град, веза између Египта и остатка античког света. У њему је постојао значајан број јонских насељеника, што потврђује присуство егзотичних богова и култова. Страни трговци који би стигли до Пелусијума крстарили би узводно до војне испоставе Тјару или до Авариса, престонице Хикса. Минојци који су пловили пелузијачким рукавцем Нила на крају би стигли до Авариса, где су пронађени докази о минојским фрескама. Постоје докази да су Минојци примали краљевске поклоне од фараона Авариса (нпр. поклопац вазе од алабастра са исписаним Кхјановом картушом). Такође, шест бакарних ингота и слоновске кљове пронађене на западном крилу палате Като Закро на Криту сугеришу да је град био значајно средиште поморског саобраћаја са Блиски исток и Египат. Са друге стране мора, Марса Матруха лука на око 240 км западно од Александрије у Египту открила је два минојска и три микенска уломка.

Библос, град непрекидно насељен још од неолита, био је главни извозник кедра и моћан трговачки центар Бронзаног доба. Најранији увози са Крита у Библос датирају се на крај 3. миленијума пре Хр. Преглед минојке прикупљен на Леванту открива да је више од половине ископано у Библосу, Угариту и Алалаху, који су сви функционисали као стални трговачки центри током Бронзаног доба. Крит и Библост повезани су и преко једног музичког иструмента, лире. Лира је била симбол повезан са Библосом преко кипарског културног хероја и харфисте, Кинариса, који је, према Страбону, владао у Библосу. Кинарис је можда био еквивалент мањем угаритском божанству, Кинару, обожењу лире. Примамљиво је повезати оновремено обожење лире на Леванту са небеским навигационим путевима повезаним са сазвежђем Делфина и лири.

Овакво повезивање, међутим, захтевало би да се прихвати да су древни минојски морепловци познавали звездану навигацију, те да нису путовали само током дана и у сигурности коју пружа обала која се види са пучине, већ  на отвореном мору. Бројни антички аутори (Силије Италикус, Херодот, Ксенофонт, Тукидид, Овидије и други) говоре о ноћним пловидбама. Међутим, њихови извештаји су доста позни у односу на минојску цивилизацију, а и говоре о пост-минојском периоду. Сматра се да је Одисеја први историјски сигнал небеске навигације. Ново истраживање, међутим, сугерише да се небеска навигација користила хиљаду година пре првих историјских помена у Хомеровој Одисеји, односно да треба да изнова напишемо историју и померимо временску линију људског развоја. Одисеј управља бродом гледајући Плејаде и... Медведа,... кружи тамо где је и држи на оку Ориона... (Хомер,  5.269). Аполонијева епска песма, Аргонаутица, описује како су морнари на мору са својих бродова гледали према Хелици и звездама Ориона (Аполоније,  276-277).

Берио је у студији MinoanStarSaliors: LinkingPalaceOrientationswithMaritimeTradeRoutesandCelestailNavigation указао на нове доказе о древним наутичким технологијама које је развила минојска цивилизација. У чланку објављеном у MediterraneanArchaeologyandArchaeometryVol. 22, No 3, 2022, аутор је изнео схватање да су наутичке вештине коришћене какoби се успешније развијала међународна поморска трговина повезана са богатством и ширењем културе широм Медитерана. Како је минојска цивилизација била острвског типа, ослањање на пловидбу отвореним морем и међународне трговинске односе чинили су срж минојске културе.Предмет истраживања је оријентација осовина неопалатиалних централних дворова Кнососа, Като Закроа, Феста, Малије, Галатаса, Гурније и Сисија. У студији је развијена методологија која анализира поморске руте, симулације неба, археолошко датирање, обрасце ветра и материјалне доказе о минојским циклусима размене на мору.

До неопалатиалног периода, како су архитектура и писање били стандардизовани, трговина са Блиским истоком се повећала, како би се стекао друштвени престиж драгуља и робе у расутом стању, као што су бакaрни инготи, воловске коже и ханаанске посуде.Све ово је утицало да се сама природа минојског политичког ауторитета обликује као  идеолошка и теократска, заснована на корпоративном или хетерархичном систему, где је спољна трговина легитимисала почетну палацијску елиту. Штавише, чини се да је још протопалатиални Крит произашао из „рангираних лоза“ великих племенских група, као „преговарана перифалност“ са Блиским истоком, Кипром, Египтом и Анадолијом, тврди Берио. 

Током снимања Кнососа, Малије, Фестоса, Като Закроа, Гурније, Галатаса и Сисија, мерења in situ различитих зидова централних дворова вршена су професионалним компасом и клинометром, са тачношћу од ±(1/3 )°. Вредности мерења су сумиране, усредњене и затим прилагођене за магнетну деклинацију. У истраживању је коришћен open-source planetarium software Stellarium (v0.20.1) који омогућава виртуелно истраживање археоастрономије и румб линија, или локсодромских растојања, између две удаљене тачке. У обзир су узети обрасци ветра, на основу 30-годишњих историјских података о ветру које је прикупила NOAA. Софтвер је омогућавао визуелизацију изласка и заласка звезда велике магнитуде на њиховим азимутима на Криту из Бронзаног доба. Рад на терену је започет у октобру 2020. године, а настављен је накнадно у мају 2022. и августу 2022. С обзиром на то да су палате можда првобитно грађене имајући у виду краћу осу исток-запад, акценат је стављен на оријентације ка локацијама на истоку. Анализа се заснива на принципу да само ако се појави конзистентан образац, резултати се могу сматрати задовољавајућим.

 

Подаци показују да постоји поклапање са главним трговачким чвориштима на источном Медитерану и Египту, од којих многи имају трагове минојских артефаката. Оријентација је била повезана са класичним сазвежђима и њиховим положајем у тренутку изградње палата: 

Кносос је насељен током раног неолита (почетак 6. миленијума пре Хр.). У 4. миленијуму је имао популацију од 50.000-70.000 становника. Средишње двориште тамошње палате чини монументални отворени четвороугао димензија готово 54Х28м. Неопалатијска оса исток-запад централног двора Кнососа била je оријентисана на азимут звезде Спика (αVirginis) и можда ка брду Алијас на којем је је пронађено минојско гробље. Оријентација је навигатору омогућавала да плови ка левантинској луци Сидон посматрајући α Вир. Пловидба отвореним морем у дужини од 500 наутичких миља, често без копна на видику, била би дуга и напорна, али уз ову методу била би знатно сигурнија. Пошто се Кносос налази на северу острва, путовање за прелазак Средоземног мора започело би са источне обале Крита, вероватно од Като Закроа. Приметимо да се мит о Зевсовој териоморфној трансформацији у бика и отмици тирске принцезе Европе повезује са плажама Сидона. Зевс и Европа зачели су краља Миноса, утемељивача минојске цивилизације. Мит, тумачен као представљање раних помораца који кормиларују на запад, чест је мотив у древним новчићима из града. С обзиром на вероватноћу да су Минојци практиковали неки облик обожавања предака, може се претпоставити да је оријентација Кнососа према Сидону можда обележена каснијим митом о Европи и краљу Миносу, митском владару града.

Фестос је друга по значају критска палата током Бронзаног доба. Израђена на великом јужном рту, гледала је. Окружена је двориштем 27Х63м. Сматра се да је оса изградње била усклађена са врховима планине Ида и тамошњем пећинском храму, али уз знатно одступање које отвара и друге могућности. Оријентација је можда указивала на залазак Алдебарана (αTauri) и успон Шератана (βAri). Ово би могло бити једнократно поравнање које би морнаре усмерило према истоку, ка Кипру. Рута би кружила око острва пролазећи поред Хала Султан Теке, где су пронађени бројни примерци минојске керамике из касноминојског периода који  представља највидљивији траг контаката између Крита и Кипра. Настављајући овом звезданом путањом, минојски трговци су могли да стигну до левантинске обале и затим копненим путем до унутрашњег краљевства Катане. Оријентација је скоро тачно у правцу исток-запад дуж равнодневног изласка или заласка сунца, што би олакшало дневну навигацију. Неопалатиална централна дворска оријентација Феста има средњи азимут оријентисан ка растућем Маркабу (α Peg), Бетелгезе (α Ori)  уз подешавање према Хамала (α Ari). Дуж ових звезданих стаза, Неопалатиални централни двор је циљао ка сиријском граду Кадешу на извору реке Оронтес, где се краљ Катане настанио век пре тога. Навигатори су могли да одреде угао курса ка Кадешу путем звезде Маркаб од њеног хелијакалног успона почетком фебруара до краја јула. Бетелгезе је могао да се користи од седине јуна до краја године док је Менкалинан (β Aurigae) био прецизна звезда за одређивање потребне географске ширине.

Смештена око 37 км источно од Кнососа, Малија је била један од главних центара минојског Крита. Тамошња палата је изграђена на отвореном простору, неомећена географијом. Оријентација се укршта са азимутима путање звезде успона Орионовог појаса и заласка Мирача (βAnd). Раван тригонометријски угао између Малије и Мегида одступа за само 1,37° од оријентације централног суда. Звезда „лављег репа“, Денебола (βLeonis) била је звезда у зениту за Мегидо током неопалацијалног периода. Орионов појас је био идеалан навигациони водич до Мегида пошто се његов хелијакални успон десио почетком лета, када су дували ветрови Етезије, и могао се користити до његовог акронихалног успона средином децембра. Минојац би из Малије, такође, могао да путује савршеним ромбом дуж централне оријентације дворишта и стигне на обала Акоа и оближњег Тел Кабрија. ко је била највећа лука у региону и међународно поморско чвориште које се налазило у Галилеји, савременом Израелу, и урбанизовано је најмање почетком 2. миленијума пре Хр.  Староегипатски текстови проклињања из око 1800. пре Хр. и листа Тутмоса III бележе топоним за Акко. Лука на малом утврђеном месту Нахарија могла је да се користи од стране владара и трговаца Кабрија за обављање поморске трговине. Хазор је лежао 40 км источно од Кабрија.  Јафа, с обзиром на то да Мирах (β Andromedae), такође је могла да буде одредиште на које је упућивала оријентација двора са прецизношћу од 2°. Звезда у Андромеди уперена у овај град може имати неки културни значај. Звездана старза од Закроса до Јафе можда је сачувана у локалној легенди која је опстала до данас у модерном израелском граду. Најранији археолошки докази о насељу на овом локалитету датирају са почетка другог миленијума пре Хр. Могуће је размишљати о односу између навигацијске руте путање звезда, како је кодификовано оријентацијом Малије на централном двору према Акоу или Јафи, са Мирачем и локалним митологијама у вези са Андромедом.

Научници су сугерисали да је престона соба у Кнососу можда намерно поравната тако да сунчева светлост струји преко супротне гребена и осветљава просторију на одређене церемонијалне датуме или да је оријентисана ка хелијакалном успону Спике, те да је Фест био оријентисан на датуме који се односе на пролећну или јесењу равнодневицу, а да је Петрас био оријентисан на најсевернији излазак месеца. Међутим, уколико је оријентација према Сунцу и календару била водиља градитеља, могло би се очекивати да би палате биле доследно оријентисане унутар соларног домета што се показује нетачним у погледу средишњег дворишта палате Като Закро. Штавише, чини се да су оријентације сакралним врховима или пећинама секундарне (уколико су уопште постојале) и врло непрецизне. Истовремено, средишња дворска оријентација Като Закро усклађена је са значајним минојским трговинским контактом дуж традиционалних навигационих звезда и ветровима Етезије. Град је смештен на крајњој источној обали  и до неопалатијалног периода постао је aloci међународне трговине. Налази се у алувијалној равни у близини бројних гробних пећина минојског доба. У његову луку су стизале сировине и уопште терети са Блиског истока. Ако се прихвати хипотеза да су палате биле оријентисане према удаљеним трговачким средиштима на Блиском Истоку или у Египту, и с обзиром на близину Египта било разумно претпоставити да би  овдашња палата била оријентисана према Нилу. Румбова линија према Пелузијуму (Тел Фарама), на ушћу Пелузијачког огранка реке Нил, била је на константном азимуту, тачно усклађена са оријентацијом средишњег дворишта палате. Директан тригонометријски прорачун између координата KatoZakro и Пелусијума одступа за 5° од оријентације палате, што сугерише да је одредница критских морепловаца био Аварис.  Иако помало слаб, хелијакални излазак звезде Арнеб (αLeporum), у сазвежђу зеца, почетком лета би био најбоља помоћ за навигаторе да одреде угао курса,  док је Кастор је био корисна навигациона звезда од средине децембра до краја маја. Арктурус је, можда,  био навигациона звезда током неопалатиалног периода у времену од средине септембра до  краја фебруара. То би, међутим, подразумевало пловидбу током јесени и опасних зимских месеци, што може објаснити повезаност звезде са олујним временом у древним текстовима Хесиода и Вергилија.

Палата Галатаса, откривена 1992.има конзистентну средњу просечну оријентацију азимута чија рубна линија је усмерена Библосу. Галатас није лучки град. Минојци су могли да искористе исту линију румба тако што су кренули са источне обале Крита, у близини Като Закроа, како би одредили курс за Библос. Беллатрик (γ Orionis)  је од краја јуна до краја новембра била ефикасна звездана путања пошто се поклапа са ветровима Етезије. Мало сазвежђе Делфин би било идеално за постављање курса ка Библосу са Крита од краја јула до почетка јануара. Ово сазвежђе је било повезано са различитим митовима о навигацији у старој Грчкој, укључујући причу о Ариону Китаристи, једним од највећих харфиста свог времена. У миту су га од пирата спасили делфини који су касније постављени на небо као сазвежђе. Други мит је повезао сазвежђе са самим богом музике, који се трансформисао у делфина да би спасио морнаре. Према Бутсикасу, Аполонов храм у Делфима је наводно био повезан са Делфином, сазвежђем повезаним са звезданом навигацијом у грчкој митологији. Занимљиво је да се управо ови митови јављају и у вези са Библосом. 

Због архитектонских сличности са три велике палате Кносос, Малија и Фаистос, Гурнија се сматрала палатом и вероватном резиденцијом владајуће елитне породице. Теренска мерења за Гурнију показала су оријентација одговара поставци Антарес (αSco), унутар границе грешке. Источна линија дуж овог азимута би циљала ка Тарзусу трговинском средишту на путу од источног Медитерана до Егеја. Антаресов растући азимут био је видљив од почетка априла до средине новембра. Такође, оријентација дуж осе север-југ је унутар 2° usmerena Акротирију (острвo Тера). Звездана путања заласка Антареса могла је бити коришћена на линији ка Марса Матруху луки на око 240 км западно од Александрије у Египту. Друга могућност открива се у јединственој оријентацији западног зида дворишта усклађеној са Алтаиром (Aquilae) која је могла бити звездани водич ка Алалаху. Алтаир, позната навигациона звезда могла је служити Минојцима од почетка јуна до средине децембра.

Оријентација средишњег дворишта палате Сиси је јединствена. Дориште је неуједначеног облика и вероватно се састоји од неколико различитих грађевинских фаза. Мерења су показала да је азимут дворишта оријентисан према деклинацији Сиријуса и Ригела који се уздиже изнад планина на истоку. Чини се да ово одступа од обрасца поравнања према азимутима звезда на хоризонту на нивоу мора. Међутим, азимут за Сиријус који се уздиже на хоризонту нивоа мора поклапа се са рутом према моћном приобалном граду Ашкелону, у јужном Леванту, регионално најзначајнијој локацији јужног Леванта. Вредна пажње и анахрона коинциденција да је Сиријус у антици познат као псећа звезда указивао на Ашкелон, град који је имао највеће гробље паса на древном Леванту. Можда су градитељи одлучили да оријентишу своју палату према путу звезда Сиријус/Ригел када су звезде биле видљиве изнад планина, за разлику од других палата које су биле у складу са звезде као што би се дизале на хоризонту на нивоу мора. Успон Сиријуса се поклопио са летњим етесијским ветровима, од краја јуна до почетка јануара.

Чини се да су средишња дворишта палата била усмерена, важним звезданим стазама, ка удаљеним приобалним градовима-државама као што су Сидон, Тир, Библос. У многим од наведених градова постоје докази минојског присуства било да се ради о фрескопису или артефактима што Берио сматра додатном потврдом своје хипотезе да су Минојци користили звездане стазе тј линеарна сазвежђа како би задржали курс. Ово се поклапа и са зачињањем пловидбе посредством једрењака на јарболима

Памћењем звезда на истим деклинацијама памтиле су се звездане путање или линеарна сазвежђа која су представљала правце и олакшавала препознавање током ноћног путовања. Када се звезда подигла превише у висину, следећа звезда у сличном смеру је заузела њено место, стварајући тако линеарни низ звезда. Ова открића показују да су  можда постојале софистициране навигацијске способности Минојаца и доводи у питање опште прихваћено веровање о ограничењима пловидбе отвореним морем, математике и међурегионалне трговине у Бронзаном добу.

Не постоји ниједан недвосмислен поткрепљујући литерарни доказ о пловидби звезданим путевима, знање о небеским круговима било је веома древно, али је сасвим могуће да су посматрачи ноћног неба видели групе звезда на стазама или линијама које су биле дефинисане календарским догађајима на хоризонту, каже Борио. Ако је могуће претпоставити да су морнари из Бронзаног доба исцртали руте дуж звезданих путева до и од одредишта на Медитерану, онда би могло бити уверљиво да минојске концепције оријентације у архитектури могу отелотворити навигационих звезданих путања. Студија показује да су навигација на отвореном мору и математика били развијенији у цивилизацијама Бронзаног доба него што се раније веровало и да је међурегионална трговина вођена у далеко већем обиму.

Претпоставља се да је оријентација дворске архитектуре ка звезданим стазама и специфичним морским путевима могла симболизовати посебне односе између палата и различитих иностраних емпорија, а истовремено је представљала извор легитимизације моћи локалне елите која је контролисала идеолошке и технолошке оквире поморског знања, написао је Берио подсећајући да се лично схватање се појавило још 73. год. прошлог века, али је критиковано зато што таква теорија претпоставља, наравно, да су Минојци били толико вешти у астрономији и географији да су могли да направе такав прорачун, као и да су били прилично упознати са тачним положајима Кикладског копна и да су се бринули за њих.

Историчари су донедавно занемаривали могућност да су древни морепловци могли да прелазе пучину, а још мање да плове ноћу. Сматрало се да су древни народи  били осредњи морнари који су се толико плашили мора да су користили сваку могућу прилику да путују копном. Никада не би пловили ноћу осим ако апсолутно нису морали. Налази међутим, показују неолитски поморци су већ били храбри на ноћним морским путовањима око Егејског мора. Берио подсећа: истицање астронаутичких мотива  у минојској материјалној култури поклопио се са појавом једра у Егејском мору, подстакнут процватом поморске трговине током Бронзаног доба. ... Критски хијероглифски печати такође приказују оно што изгледа као пуни месец, лунарни полумесеци или плутајући дискови, који би потенцијално могли да буду звезде, изнад стрмине бродова... Обиље астронаутичке иконографије у егејској уметности сугерише да је трговинска експлозија из Бронзаног доба можда делимично била потиснута напретком у техникама ноћног једрења. Нажалост, наше почетно разумевање древних небеских навигационих техника омета чињеница да су елите из Бронзаног доба монополизовале и сакриле технолошко знање јер је поморско знање било вредно чувања као потенцијалног извора моћи и независности. У раним временима, они који су имали приступ удаљеним местима са својим егзотичним производима и езотеријским знањем поседовали су посебан, можда чак и мистичан статус. Директне руте ка удаљеним дестинацијама биле ефикасније од обалних путовања кружним итинерарима око Медитерана уз додатну корист избегавања подмуклих стеновитих обала или гусарских заседа.

Борио указује да је културни контекст оријентација је од суштинског значаја за разумевање њиховог основног значаја. Минојски центри су можда имали јединствене споразуме са различитим тржиштима у удаљеним земљама, осигуравајући ексклузивност одређених добара. Размена егзотичне робе и технолошког знања путем трговине на велике удаљености била је од суштинског значаја за минојску елиту односно добијање, консолидовање и легинимисање њене власти. Навигационо знање, стога, било је у рангу савремене државне тајне, а уграђивање навигационог знања дуж специфичног морског пута у оријентације палата могло је да симболизује извор моћи локалне елите која је вршила утицај на специфичне трговинске контакте.Може претпоставити да је прикривање и образовање ових звезданих оријентација можда било део идеолошке и теократске основе за политички ауторитет минојских држава. Свака палата је можда функционисала као специјализовани центри за обуку за одређени морски пут који је уграђен у њихову оријентацију.Класични текст из Кнососа помиње и свештенице у служби божанстава ветра што наглашава и важност метеоролошког знања за пловидбу морима.

Сличан архитектонски распоред и хармонијски дизајн три највеће палате – Кнососа, Малије и Фестоса – сугеришу да их је градила иста градитељска школа. Остале четири палате којима се аутор бавио су млађе (неопатијски период). Минојске палате су биле мултифункционални центри који су комбиновали верске, комерцијалне, производне, друштвене, политичке, церемонијалне функције као микрокосмос минојског света, истиче Берио додајући да би их, ипак, можда било погрешно називати их дворовима, јер нема чврстих доказа да су то биле резиденције – сталне или привремене – краљица, краљева, свештеника или других политичких или верских функционера.

Да би се у потпуности разумела веза између специфичних минојских палата и партнерских градова, као и небеских навигационих техника које је користила цивилизација потребна су даља истраживања, надамо се започета овом студијом која пружа фасцинантан увид у економско и поморско срце минојске културе и моћну улогу коју је небеска навигација играла у успону ове древне цивилизације. Академска дебата о мотивацији за распоред и оријентацију централних дворова минојске палате траје деценијама и легитимно је претпоставити да је оријентација палата симболизовала је посебан однос Крита са страним трговачким центрима и контролу коју су локалне елите имале над одређеним морским путевима.

Религије древног света, како оне на подручју средишњег Медитерана, тако и оне у области древног Оријента, препуне су митских момената. У њима богови пролазе кроз епске подвиге који се могу извести из реалног животног искуства родозачетника цивилизације. То су били људи који су у сећању својих потомака измештани у сферу легендарног (а тиме путеводитељског) и митског (а тиме и архетипског). Не треба занемарити да су и на подручју древног Оријента и на подручју средишњег Средоземља, та божанства уздизана у звезде, односно да су антички богови и богиње неретко повезивани са звездама и планетама дајући религији основу за образовање астралног култа добро познатог библијским писцима који су полемисали са његовим заговорницима. 

Да ли су можда ти богови, заправо били први посматрачи неба који су своје сазнање потом окушали у херојским путовањима која су им, кроз углед, трговину и богатство које из њих происходи, омогућила уздизање на трон, најпре земљаски, а потом и небески?

 

AlessandroBerioMinoanStarSaliors: LinkingPalaceOrientationswithMaritimeTradeRoutesandCelestailNavigation, Mediterranean Archaeology and Archaeometry Vol. 22, No 3, 2022