%d0%bf%d0%b0%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%80 %d0%b8 %d0%b4%d0%be%d0%bc%d0%b0%d1%9b%d0%b8%d0%bd

ОД ГОСПОДА КАО ПАСТИРА ДО ГОСПОДА КАО ДОМАЋИНА (занемарене димензије најпознатијег псалма) – хијастичко читање Пс 23 1. део

14 May 2020

Пс 23 је један од најлепших и најпознатијих библијских псалама, богате асоцијације које он буди враћају нас на значајне догађаје историје спасења израилског народа. За хришћане, он буди и месијанске асиоцијације које у свест дозивају Христове параболе и говоре. Па, ипак, неке од димензија овог псалма нам и данас измичу, често и због тога што му приступамо са богатим предзнањем која нас спречава да му приступимо читајући га као песму обликовану по обрасцима древнооријенталне поезије која је била узор за бројне библијске писце, укључујући аутора овог псалма. Међутим, тек приступајући псалму из ове перспективе откривамо његове бездане дубине.


За разлику од наше поезије у којој се, макар до новијег времена, тежило остваривању риме у смислу звучности последњих слогова стихова, библијске поете су тежиле да остваре риму мисли, кроз изражавање одређене идеје у једном стиху, да би ту идеју поновили другим речима у наредном стиху, разрађујући је у мисаоном или уметничком смислу. Овакав песнички облик назива се синтетички паралелизам, нпр.:
или уметничком смислу. Овакав песнички облик назива се синтетички паралелизам, нпр.:
А Небеса казују славу Господњу
А' И о делима руку његових говори свод небески
Б Дан дану доказује
Б' Ноћ ноћи јавља
В Нема језика
В' Нити има говора (наречја)
Г где се не би чуо глас њихов
Г' по свој земљи иде казивање њихово
Г' по свој земљи иде казивање њихово
Пс 19: 1-4
Уколико се, међутим, паралелизмом не изражава иста мисао на различите начине, говори се о антитетичком паралелизму. Један од најлепших примера овог поетског облика у Светом Писму је Соломонова песма о времену која се, после уводог синтетичког паралелизма
 
А Свему има време
 Аʼ и сваком послу под небом има време,
 
развија у величанственим поетским антитезама:
 
Б има време кад се рађа
 Бʼ и време кад се умире
 В време кад се сади
 Вʼ и време кад се чупа посађено
 Г време кад се убија
 Гʼ и време кад се исцељује
 Д време кад се разваљује
 Дʼ и време кад се гради
 Ђ време плачу
 Ђʼ и време смеху
 Е време ридању
 Еʼ и време игрању
 Ж време кад се размеће камење
 Жʼ и време кад се сакупља камење
 З време кад се грли
 Зʼ и време кад се оставља грљење
 И време ка се стиче
Иʼ и време кад се губи
 Ј време кад се чува
 Јʼ и време кад се баца
 К време кад се цепа
 Кʼ и време кад се шије
 Л време кад се ћити
 Лʼ и време кад се говори
 Љ време кад се љуби
 Љʼ и време кад се мрзи
 М време рату
 Мʼ и време миру
Проповедник 3:1-8
Паралелизми се јављају у још неким облицима, али најкомплекснији, и истовремено најиспиративнији песнички облик који су употребљавали библијски писци је тзв. обрнути паралелизам или хијазам. Ради се о песничкој структури у којој први стих песме паралелу има у последњем, други у претпоследњем, итд. На тај начин се добија песничка структа у облику грчког (и ћириличног) слова Х, одакле и потиче назив песничке форме Хијазам.
Обично је главна мисао овакве поетске структуре изражава у средишњим стиховим.
 Иако изгледа компликовано није тако, а лепота вог поетског облика је у томе што можемо да да читамо редоследом који је написан, као и структурално, односно да читамо стихове који су међусобно паралелни, баш као што смо то учинили у наводећи први и последњи стих Пс 23, једног од најлепших примера бибијске поезије, израженог управо у обрасцу хијазма.
Таквим читањем можемо да уочимо нијансе које су нам промицале приликом линеарног читања, нпр. то да Псалам почиње идејом о Богу као Пастиру, а завршава се идејом о Богу као домаћину. Све оно између ове две, почетне и крајње идеје, устварi описује процес преображаја који нас од од слугу (пастве) Господње води ка позицији пријатеља односно оних који седе за његовом Трпезом.
Овде треба примети да су обе слике које псалмопојац употребљава изузетно снажне и присутне не само убиблијској књижевности, већ и у ванбиблијским изворима древног Оријента. Слика Бога као пастира честа је метафора коју у својим наптписима користе древнооријентални владари када говоре о својим божанским патронима, представљајући и себе као пастире народа (и тиме истичући своју божанско порекло или макар божански избор). 
Ова општа слика преузета од стране библијских писаца који су као номадски народ током значајног дела своје историје били управо пастири. Праоци израилског народа Авраам, Исаак, Јаков, као и његови синови – родозачетници израилских племена – били су управо пастири. Они су добро знали у којој мери је посао пастира мукотрпно, опасно и захтевно и управо зато и одговарајуће у смислу предсстављања божанске бриге за човека. Није чудно да је ова слика, стога, једна од онних најранијих са којима се сусрећемо у библијском предању (Пост 49:24).
Избавитељ израилског народа из вековног ропства у Египту, Мојсеј током првих деценија свог живота стекао је (као усвојејеник египатског двора) знања и вештине које су му засигурно користиле у периоду када је у име Божије деловао на ослобођењу својих саплеменика.  Било је, међутим, потребно да високо дворско образовање египатског племића надогради животним искуством пастира које га је припремило да, по величнаственом ослобођењу из Египта, поведе бутновна племена Израила ка зеленим пашама Ханана кроз негостољубиву пустињу Синаја. Управо национално искуство Израила постало је формативно како за сам народ, тако и за народни доживљај Бога као великог Пастира који их води ка Обећаној земљи.
То национално искутво сада псалмопојац Давид препознаје на личном нивоу у сопственом животу. Он, који је и сам био пастир, посматрајући свој живот, бројне опасности, скретања на странпутице и лутања по пустињама живота, исповеда да је његов животни циљ постигнут захваљујући бризи небеског Пастира.  Метафора коју псалмиста преузима, дакле, није случајно изабрана. Њеном употребом псалмопојац буди снажне асоцијације својих слушатеља и читатеља. На префињен начин, псалмиста своје животно искуство изводи из националног искуства и своју смелост и поверење у Бога утемељује на великим делима божанског спасења у прошлости.
Прошлост, међутим, није оно на чему се задржава поглед и мисао псалмопојца. Он је, заправо, усмерен ка будућности и то је оно што нам открива хијастичко читање овог псалма, јер нам повезивање његове прве стих линије Господ је пастир мој са последњом и ја ћу наставати у дому Господњем задуго открива другу слику намењену будућности.
Псалмиста у тој будућности више не види задивљујуће зелене паше Ханана, ни примаљиве тихе воде Обећане земље. Пред њим се открива величанствена визија дома Господњег као коначног одредишта. Атмосфера која се обликује култна, јер у древнооријенталној књижевности укључујући и Светом писмо израз дом  у вези са именом божанства или самим појмом Бог, увек је означавао храм. Не треба, међутим, губити из вида ни владарске асоцијације, јер су храмови заправо схватани као божанске царске палате које су копије њихових космичких дворова. 
Повезујући ове асоцијације, библијски песник слику пастира преображава у слику божанског цар-домаћина који версне доводи за своју трпезу. На тај начин псалмиста, мисао својих читатеља и слушитеља узводи од садашњег искуства усресређеног на уживање у Богом даних земаљских благослова, преко богослужбеног приступања храмовној трпези до космичког благодарења есхатона. 
Јован Благојевић
Преостала хијастичка читања Пс 23:
https://bkcentar.rs/sr/blog/bozanska-briga-u-retrospektivi-i-perspektivi-hijasticko-citanje-ps-23-2-deo
https://bkcentar.rs/sr/blog/zelena-pasa-milost-i-dobrota-hijasticko-citanje-ps-23-3-deo
https://bkcentar.rs/sr/blog/tiha-voda-i-casa-spasenja-hijasticko-citanje-ps-23-4-deo
https://bkcentar.rs/sr/blog/ulje-pomazanja-hijasticko-citanje-ps-23-5-deo
https://bkcentar.rs/sr/blog/prave-staze-i-obed-pred-neprijateljima-hijasticko-citanje-ps-23-6-deo
https://bkcentar.rs/sr/blog/da-li-sredisnji-paralelizam-psamla-23-moze-da-se-shvati-kao-velicanstveno-prorostvo-hijasticko-citanje-ps-23-7-deo