У ИРАКУ ОТКРИВЕН АРХЕОЛОШКИ ПАРК СА МОНУМЕНТАЛНИМ СКУЛПТУРАМА ИСКЛЕСАНИМ У КАМЕНУ

Бекас Брефкани (Bekas Brefkany), из одељења за антиквитете у Дохуку, у северном ирачком аутономном региону Курдистана, изразио је наду да ће можда у будућности бити откривени и други. Он истиче да је парк у Фаиди је један од пет за које се регионалне власти надају да ће их претворити у туристичку дестинацију која ће региону донети приходе. До открића је довело неколико археолошких открића која су вршена током протеклих године, а која су уз италијанске колеге вршили археолози Дирекције за антиквитете и наслеђе Губерније Духок у региону Курдистана (Directorate of Antiquities and Heritage of Duhok Governorate in the Kurdistan Region). Пројекат је покренут 2019. како би се спасио археолошки асирски комплекс у Фаиди.

Археолози из Курдистана и италијанског Универзитета у Удинама (University of Udine) били су део ових ископавања. Према Данијелу Моранди Бонацосију (Daniele Morandi Bonacossi), професору блискоистичне археологије на поменутом универзитету постоје и други стенски рељефи откопани у Ираку, ниједан није био тако огроман и монументалан.

Ирак, који је био дом бројних цивилизација, укључујући Асирце, Сумеране и Вавилоњане током протеклих година суочава се са проблемом кријумчарења антиквитета. У недељу 16. октобра на локацији је одржана церемонија инаугурације на којој су учествовали високи званичници из региона Курдистана, генерални конзул Италије Мичеле Камерота (Michele Camerota) и италијански амбасадор у Ираку Маурицио Греганти (Maurizio Greganti).

Истиче се да је током времена између 2014. и 2017. год. већ десетковане антиквитете уништавала је Исламска држава у циљу затирања предисламског блага, а уз употребу булдожера, пијука и експлозива. Исламска држава је и део својих акција финансирала од продаје антиквитета на црном тржишту. Неке земље полако враћају украдене ствари. Прошле године, Сједињене Државе су вратиле око 17.000 артефаката у Ирак, комада који углавном датирају из периода Сумера. Велика Британија је такође вратила 4.000 година стару сумерску плочу која је прокријумчарена и која је нашла пут до Британског музеја.

Откривени барељефи приказују процесију седам главних асирских божанства који су приказани у свом зооморфном облику. Они ходају у присуству владара који је приказан два пута, на левом и на десном крају сваког панела.

Ликови су приказани у профилу окренути налево и тако гледају у истом правцу као и струја која тече у каналу. Божанства се могу идентификовати као Асур, главни асирски бог, на змају и рогатом лаву, а његова жена Мулису седи на украшени трон који подржава лав, бог месеца Син на рогатом лаву, бог мудрости Набу на змају, бог сунца Шамаш на коњу, бог времена Адад на рогатом лаву и бику и Иштар, богиња љубави и рата, на лаву.

Набу/Нисаба је поштован као бог уметности, писања, мудрости и пророчишта. У неовавилонском царству је поштован као Мардуков син, ожењен акадском богињом Ташмет. Поштован је у Борсипиу и Вавилону и његова статуа је ритуално премештана из Борсипе у Вавилон сваке године. Јахао је на крилатом змају по имену Сируш, који је некада припадао његовом оцу.  Његов симбол био је писаљка на плочи, па су се због тога у његовим храмовима нудиле глинене плоче са калиграфским писмом. Приказује се како стоји са рукама у положају свештеника који носи капу са роговима. Довођен је у везу са Меркуром.

Иштар јемесопотамска богиња повезана са љубављу и ратом. Сматра се да је ово асиро-вавилонска богиња која је у себе интегрисала ранију сумерску богињу Инану и да је сродна многим другим богињама древног светата (Астарота/Анат/Ашера, Изида, Афродита, Артемида, Атина). У митовима Инана/Иштар је представљена антропоморфно. Она је млада атрактивна жена кћер лунарног бога Сина и богиње Нингал. Она је и астрално божанство повезано са Северњачком (Венером). Има значајно место у бројним митовима као што су Еп о Гилгамешу, Силазак Иштар у подземни свет исл. Најстарије песме у којима фигурира Иштар повезују се са именом првосвештенице Ура и кћери Саргона Великог, оснивача и првог владара месопотамског света – Акадског царства. Енхедуана је први, именом, познати писац древног света.

Иконографија повезана са богињом Иштар је веома богата. Богиња се каткада, најчешће у приказима силаска у подземни свет, приказује као нага жена са жезлом, прстеном, турбаном и огрлицом. Прате је сове, као значење смрти. Понекад су приказане и канџе и крила, које симболишу њен приказ враћања из подземља и жеље за осветом. Сумерска Инана често седи или стоји на лаву, као својој тотемској животињи. У свом небеском обличју, Инана/Иштар се приказује са осмокраком звездом која стоји поред сунчевог диска и полумесеца знамењима свог оца и брата (Шамаш и Син, сум. Нана). Осмокрака звезда, као симбол богиње, јавља се на цилиндричним печатима од раног династијског периода (2900-2300. год. пре Хр) све до неовавилонског периода. На печатима вавилонског периода уз богињу се сликају шкорпиони (што је алузија на неке описе Инанине борбе са огромном шкорпијом).  У неким случајевима Иштар се приказује заједно са владарем, како заједно учествују у верским ритуалима. Пример таквог приказа је Варка-ваза од алабастера пронађеној у Уруку. Богиња је приказана на дверима свог храма. Она дочекује процесију коју предводи краљ. Овај приказ, настао око 3.000. год. пре Хр. представља један од најстаријих познатих примера наративне рељефне скулптуре. Иштар се често приказује у вези са улогом судије, али и са иструментима што значи да се препознавала и као богиња музике.

Судијска улога Иштар вероватно је повезана са њеним митским пореклом, будући да је она представљана као кћер лунарног бога по имену Син (сумерски Нана) који је нарочито поштован, као један од најстаријих месопотамских богова, у Уру и Харану. Потомак је великих богова Енлил и Нинлил. Његова супруга Нингал називана је Узвишеном госпом. Син му је био Уту/Шамаш, бог Сунца, а Инана/Иштар, богиња љубави и рата кћер. У неким песмама Инана и Шамаш су представљени као близанци. Култ Уту/Шамаша постаје значајан са развојем пољопривреде, а први цар старовавилонског царства Хамураби га је сматрао својим покровитељем и оним од кога добија законе. Верује се да је Хамураби, вавилонски краљ, већину својих закона извео из Шамаша. Будући да је бог Сунца, савладао је зла таме, а када је ноћ завладала, био је један од неколико судија подземља. Познат је и као управитељ универзума и као такав се види како седи на престолу са штапом и прстеном у рукама као симбол праведности и правде.

Адад (етим. hdd, грмети) тј.Ишкур je сумеро-месопотамско божанство олује, муње и грома. Обично се представља како јаше бика машући муњама или како стоји поред бика уз лав-змаја. Повезивао се са различитим животворним и разорним особинама кише и поплава. Олује древног Оријента биле су благослов јер су доносиле преко потребну кишу и плодност, али и опасност по домове, усеве и сам живот. Њихова амбивалетност је постала кључна карактеристика и овог сумеро-акадског божанства које је на северу Месопотамије поштовано као благотворни доносилац кише, а на југу као ратоборна фигура. Сматран је невидљивим предводником акадских војсци, доносицом правде, исл.

Отац му је био бога Ану или Енлил, а мајка богиња Ураша. Са супругама Медимшаом/Шалаом изродио је божанстава која су постала део асирско-вавилонског и хуритско-лувијског пантеона. Поштован је у Вавилону где је имао два храма: дом великих олуја (é-u4-gal-gal(-la) и дом изобиља и Асуру где му је посвећен и дом који чује молитве. У Карнаку Ишкур/Адад је чак заузео место поглавара локалног пантеона, али је главно култно средиште овог божанства било у Курбаилу. Њему посвећени храмови пронађени су и у Калаху, Ниниви и многим другим градовима. Култ овог божанства се Месопотамијом шири са акадским освајањима, а битно место заузима и у асирском пантеону већ од 2. миленијума. Велики владари неоасирске империје оставили су сведочанство о обновама храмова посвећених овом божанству. Тиглат-Пилсера I нпр. каже да је зидове храма овог бога учинио блиставим, како и приличи, попут изласка звезда. У књижевним текстовима  се описује као творац и као разарач. Он је доносилац изобиља јер олујом чини да пшеница расте и на огољеној страни планине. Други текстови наглашавају његову насилну страну која се изражава грмљавином и земљотресом – последицама његовог хука са небеса (овде се Песме хвале за Шулгија донекле приближавају библијским песничким описима Јахвеа). Према Епу Атрахазис, Адад је изазвао сушу, глад, и потоп како би уништио човечанство. Истовремено, његове кише доносе обиље и зато му се често упућују молитве. У периоду Нововавилонског царства популарност и значај овог божанства опада, иако је и даље био поштован у већини верских центара чак и у хеленистичком добу.

Асур, у месопотамској религији, божански патрон истоименог града. Свој успон у пантеону започео је вероватно као локално божанство, али је већ око 1800. год. пре Хр. почео да се поистовећује са сумерским богом Енлилом (акад. Бел), док је у времену Саргона II поистовећен са Аншаром, оцем бога Ануа. Већ његов наследник Саргон је покушавао да Мардукове епитете и улогу (укључујући и прославу Нове године) повеже са Асуром. Град Асур почео као мали трговачки центар изграђен на месту раније заједнице коју је основао Саргон Велики (2334-2279 пре Хр.), али је процветао кроз трговину са Анадолијом и другим регионима Месопотамије да би постао главни град Асирије у време владавине асирског цара Шамаши Адада I (1813-1791 пре Хр) који је протерао Аморејце и обезбедио границе. Ипак, пораз који је претрпео од Хамурабија и даље је поштовање Асура ограничавало на сам град. У метежу по Хамурабијевој смрти Асир је био вазал хетитског и Митани царства све док цар Адад Нирари I (1307-1275. пре Хр), који је ујединио земље у Асирско царство. Цар је своју победу повезао са Асуровим благословом. Како божански патрон није имао сопствену историју јавља се теденција да се Асур асимилује са неким од главних божанстава сумерског и вавилонског пантеона.

Ова превирања рефлектују политичку конкуренцију Асирије и Вавилона. Чини се да лику Асура недостаје стварна препознатљивост и садржи мало тога што се не подразумева у његовој позицији као градског бога снажног и ратоборног града који је постао престоница царства. Асирци су веровали да је он дао власт над Асиријом и подржавао асирско оружје против непријатеља; чак су му достављени детаљни писани извештаји асирских царева о њиховим походима. Асур није имао сопствену стварну историју, попут оних створених за сумерске и вавилонске богове, али је позајмио из ових других митова да би створио врховно божанство чије је обожавање, на свом врхунцу, било готово монотеистичко. Асирски цар је уједно био и првосвештеник Асуровог култа, а име овог божанства било је често део имена царева. Обожавање Асура се састојало, као и код других месопотамских божанстава, од свештеника који су чували статуу бога у храму и бринули се о дужностима комплекса који га окружује. Иконографско представљање Асура често преузима решења сумерског представљања Ануа. Често представљен као бог-ратник који носи рогат шлем и носи лук и тоболац стрела. Носи кратку сукњу од перја и понекад је приказан у оквиру крилатог диска. Понекад се представља како стоји на змији-змају, што је мотив позајмљен из Мардук-иконографије.

Када је Асурнасирпал II (884-859. пре Хр.) престоницу је преселио Калху, али тиме моћ божанског патрона није умањена. Асирска култура је постајала све кохезивнија са ширењем царства, новим схватањем божанства и асимилацијом људи из освојених региона. Салманасар III (859-824 п.н.е.) је проширио царство дуж обале Средоземног мора и примао редовне хараче од богатих феничанских градова као што су Тир и Сидон. Тиглат-Пилесер III (745-727. пре Хр.) је уздигао Асурово име још више кроз задивљујуће победе које су обележиле његову владавину. Победе су изнова повезиване са божанским патроном, а како се територија Асирије ширила тако се ширило и обожавање њиховог врховног бога, а локална божанства покорених провинција су описивана као манифестације бога Асура. Јединство визије врховног божанства помагало је уједињењу региона царства. Асур је сада био врховни бог не само Асираца већ и свих оних људи који су били доведени под њихову власт. За Асирце је то, наравно, била идеална ситуација, али ово мишљење нису делиле све националности које су освојили, а када би им се указала прилика, они би своје фрустрације драматично испољили.

Неоасирско царство (912-612. пре Хр.) је последњи израз асирске политичке моћи у Месопотамији. Цареви овог периода су најпознатији, а томе је допринело и њихово спомињање у Библији. За покорене људе, Асирци су били виђени као омражени господари. Последњи велики цар Асирије био је Асурбанипал (668-627. пре Хр.). После њега, царство је почело да се распада. Било је много разлога за то, али, углавном, једноставно је постало превелико да би се могло управљати. Како је моћ централне владе постајала све мање способна да се носи, све више територија се отцепило од царства. Године 612. пре Хр., коалиција Вавилонаца, Миђана, Персијанаца и других устала је против асирских градова и уништила их. Пао је и Асур са тамошњим храмом. Асур је био персонификација Асираца, њихове војне победе и њихове политичке моћи, па је уништење овог симбола било од посебне важности за непријатеље Асирије. Обожавање Асура се наставило у асирским заједницама након пада царства, али више није било широко распрострањено и ниједан храм, светиња или статуа нису остали стајати у градовима и регионима који су се побунили. 

У раној хришћанској ери, схватање Асура као свемоћног божанства добро је функционисало за ране хришћанске мисионаре у региону који су асирски "скоро монотеизам" користили за развијање поруке о једном Богу и концепту сина овог Бога који долази на земљу због човечанства. Иако се Асуров син, Набу, никада није оваплотио нити се жртвовао за људе, сматрало се да је људима дао дар писане речи. Набу је и даље био поштован након пада царства. Асур је изгубио превласт, али је сећање на њега сачувано као лично и породично име у данашње време. Проналасци као што је овај низ барељефа откривених у Ираку подсећају на древна времена у којима је он поштован, а потенцијално могу да увећају наша сазнања о веровањима повезаним са поменутим божанствима, култу и начину на који су се та веровања и култ рефлектовали у интеракцији древне Асирије и библијског Израила. 

 

Извори: