ХРАМ ПОСВЕЋЕН ВРХОВНОМ НАВУТЕЈСКОМ БОЖАНСТВУ ПРОНАЂЕН У БЛИЗИНИ НАПУЉА – показатељ културно-религијске размене у области древног света са краја прехришћанске и почетка хришћанске ере

Новопронађени храм је смештен у Поцуолију (Pozzuoli лат. Puteoli), на Флегрејском полуострву у италијанској регији Кампанија, у близини Напуља. Посвећен је поглавару навутејског пантеона, богу који се називао Dushara и који је сматран заштитником навутејског краљевства. Идентификацију храма омогућило је откриће два мермерна олтара,али археолози су већ током претходних векова наговештавали могућност да у региону постоји такво светиште, будући да су још од 18.в. на локалном археолошком градилишту проналажени навутејски артефакти са латинским посветним натписима поменутом божанству.

Подводне рушевине за које се верује да су припадале набатејском храму првобитно су примећене на фотографијама из ваздуха снимљеним 1970-их. Овим налазима укупан број навутејских олтарских плоча и олтарских база пронађених у овој области потонулог града износи пет од када је први откривен у 18. веку. Прве три — две базе и једна плоча — сада се налазе у колекцијама Националног археолошког музеја у Напуљу (National Archaeological Museum of Naples) и Археолошког парка Кампи Флегреи у замку Баиае (Archaeological Park of Campi Flegrei at the Castle of Baiae) саопштено је из министарства.

Тачна локација навутејског храма остала тајна до пре неколико дана. Puteoli био је у антици главно средиште за робу која се извозила из Кампаније. Археолошки тим је такође идентификовао путеве, складишта и административне зграде древне луке.Нејасно је када и да ли ће древне рушевине бити уклоњене са морског дна.

Сматра се да се храм налазио у средишту некадашњег града у тзв. vicus Lartidianus области тј. делу града где су се страни људи бавили трговином и пословањем. Ово откриће баца светло на изглед древне луке откривајући како су свете зграде навутејске заједнице биле у веома блиском контакту са дугим редовима складишта намењених за складиштење многе робе у транзиту у луци на којој се налази према Кампанији или преусмерен на Рим. Део града у којем се налазио храм потопљен је током 4-5. в. хр. ере услед сталног пораста вода Медитерана. Локација је смештена у Флегрејским пољима, активном и нестабилном вулканском региону, локална вулканска брадисеизмичка активност допринела је потапању.  

Древни Puteoli открива још једно своје благо, рекао је Ђенаро Санђиулијано (Gennaro Sangiulianо), министар културе додајући: [Ово откриће] сведочи о богатству и пространости комерцијалне, културне и верске размене у медитеранском басену у античком свету. Током првог века, Путеоли је био важан привредни центар и највећа трговачка лука на римском Медитерану. Навутејци, иако укорењени у модерном Јордану и северној Саудијској Арабији, имали су економске и трговинске интересе који су им омогућили присуство широм Медитерана, укључујући, као што сада знамо, трговачку енклаву Поцуоли близу Напуља.Ово је изванредан резултат и плод сарадње периферних органа Министарства културе, академских и научних [организација] у региону и подводног крака напуљских карабињера.

Навутејци су били арапска племенска група која је живела као лутајући номади у пустињама Арапског полуострва у првих неколико векова првог миленијума.  У 3.в. пре Хр., формирали су лабаву конфедерацију различитих група које су на крају постале Навутејско краљевство. Краљевство је напредовало кроз трговинске мреже које је створило у региону, проширујући своју контролу широм Арапског и Синајског полуострва и дубоко у Левант. Као препознатљив народ са напредном културом препознати су у периоду између 4-2. в. пре Хр. Ипак, подручје су насељавали и раније, о чему сведоче њихове интеракције са Вавилоњанима, па чак и Неоасирским царством. Живели су у негостољубивим областима заштићеним пустињом што им је омогућило да очувају независност у овом периоду. У 3. в. пре Хр. формурали су лабаву племенску конфедерацију која је, коначно,  постала Навутејско краљевство. Ово краљевство, које је напредовало кроз снажне трговинске мреже које је створило и неговало у региону, на крају је проширило свој опсег контроле и утицаја на арапско и Синајско полуострво и дубоко у Левант. Престоница Навутејаца, Петра, која се налази у данашњем јужном Јордану, прерасла је у велики регионални трговачки центар са популацијом од преко 20.000 становника.

Навутејци су били познати по својој жестини и одлучности да остану независни, и показали су се као тежак противник за пораз у борби. Иако су се у почетку сукобили са Римљанима, до 1.в. хр. ере формирали су снажан савез са Римским царством, што је повећало њихове комерцијалне изгледе и учинило их просперитетнијим него икад. Навутејско краљевство је служило као бедем између Рима и дивљих хорди пустиње. Римљани су се показали као издајнички савезник на дуге стазе.  Године 106. хр. ере, цар Трајан је послао војску да припоји све земље Навутејског краљевства, што му је успело јер су Навутејци постали мање ратоборни и номадски, а више насељени и фокусирани на пољопривредни и комерцијални развој. Први пут у 1.000 година, нису били независни. Њихове културне праксе су биле дубоко под утицајем римског утицаја од тог тренутка па надаље, тако да су прво напустили свој језик у корист грчког. 

Навутејци су стекли репутацију даровитог и талентованог народа, са богатом културом и вештинама неопходним за производњу обиља атрактивних добара за трговину. Њихова осликана керамичка грнчарија била је посебно цењена и дистрибуирана је широм региона дуж трговачких путева које су поставили. Чак и након што је њихову земљу заузео Трајан и њихово краљевство претворено у римску провинцију Арабију Петреју, Навутејци су наставили да доминирају трговином у региону. Са премештањем главног града провинције у Бостру, култ Душара,  постао је део империјалистичке идеје Римљана који су тражили подршку од арапског становништва провинције. Душара-ветил је постао омфалос својеврсно средиште универзума, а епитети Душара укључивали су аспекте Sol Invictus. У новој концепцији Душара је постао млади бог са кирасом, приказан на новчићу из Бостре. У каснијем периоду напустили су локални политеизам и прихватили хришћанство. Историчари сматрају да током царске ере Рима, Навутејско краљевство је успоставило базу операција на италској обали.

Археошки тим који је дошао до открића формиран је у сарадњи Универзитета Кампанија Ванвители (University of Campania Vanvitelli) и Скула Супериоре Меридионале (Scuola Superiore Meridionale), а уз подршку Надзорног одбора за фину археологију, и Пејзаж за Метрополитанску област Напуља (Superintendency of Archaeology, Fine Arts and Landscape for the Metropolitan Area of Naples).

 

Душара се уобичајено сматрао божанством планина, олује и вегетације. Ипак, имао је и обележја соларног божанства, а у Петри се поштоваокао врховни бог локалног пантеона, заштитник родова и династије. Истовремено, често је повезиван са божанствима која су други народи поштовали под другим именима. Навутејска племена су, у неком тренутку, као номадске скупине походиле области које су вековима насељавали Едомци, најближи сродници Израила. Едомци су постепено напуштали те области спуштајући се са планинских ланаца и висоравни у равније пределе Јудеје, која је значајним делом запустела услед вавилонских (раније и неоасирских) разарања. Навутејци су вероватно били у интеракцији и са Неоасирским, и са Вавилонским царством, као и са Едомитима.

Могуће је да су се са њима и мешали на различите начине, али ипак, њима је био непознат врховни едомитски бог Qaus и, стога, у првом сусрету са Едомским планинама у 5-4. в. пре Хр.,  импресионирани пејзажом, дивљином и плодношћу региона на падини између Едомске висоравни и Арабије стекли утисак да је сигурно постојао моћни бог као господар овог краја. Непознавање имена Qaus-а са којим су Едомци повезивали власт у региону довело је до тога да га неинтегришу у свој пантеон (док су интегрисали  божанства неких других народа, нпр. Ваал-шамина, Атаргатис и Изиду). Уместо тога, они су именовали ново божанство назвавши га Ду ал-Шара(т) тј. онај из планинског ланца Шарат. Ово планинско божанство, стога, у каснијим периодима је често повезивано са Зевсом. Према неким схватањима, међутим, Шара као део овог имена не означава планине већ место богато водом, дрвећем и дивљином. Плодна дивљина била је погодна да обликује химу, која је стављена под заштиту божанства. Уколико се прихвати ово схватање Ду-Шара би значио онај из луга и само божанство би било повезано са вегетацијом и плодношћу, а то је доцније омогућило синтезу овог божанства са Дионисом. Ове могућности нису међусобно исључиве.

Култ овог божанства био је повезан и са вет-илима тј. поштовањем сакралног камења које се уздизало и посвећивало као нека врста дома Божијег односно објекта божанског обитавања или посредовања. Трагови ове праксе присутни још од 7. миленијума у региону (https://bkcentar.rs/sr/blog/neolitska-svetista-i-hodocasca-saudijske-arabije-i-njihove-biblijske-refleksije), а која има рефлексије и у библијском тексту (Пост 28) препознатљива је и у Петри у виду исклесаних ниша у стенама и мотаба. Са култом Душара немогуће је повезати конкретни (засебни) тип вет-ила са и чини се да треба избегавати ограничавање представљања Душара само на један тип. Сваки тип вет-ила могао је да буде повезан са било којим навутејским или страним божанством. Натпис на вет-илу једини начин је да идентификујемо са којим божанством је повезан.

Душара као бог раних Навутејаца описан на уобичајен начин на који су Навутејци поштовали своја божанства у Северној Арабији. Приоритет у поштовању имао је једно одређено божанство, мушко или женско, у некој врсти хенолатизма. Поштовано је локални врховни бог и као такав Господар неба, који је био виши од бога сунца и бога месеца или је и сам могао да има соларне и лунарне карактеристик. Остала божанства су била придружена божанства. Аллат, навутејска лунарна богиња можда је сматрана његовом супругом.

Временом, Душара је постало лично божанско име, бога који је током 3. в. постепено постајао господар пантеона, а касније божанство чувар разних навутејских кланова који су живели у Петри и ван ње. Душара је постао божанство чувара династије Навутејаца, вероватно по настањивању владарске куће у Петри (2-1. в. пре Хр.). Најстарији датирани доказ за овај развој је чувени натпис Аслах у Петри из око. 96. пре Хр. Душарин култ се проширио на навутејско краљевство и изван Петре. На врхунцу Петре, током дуге владавине Арете IV, локални врховни бог Петра постао је својеврсни маркер идентитета.Рабел II je овај статус пропагирао након пада Јерусалима 70. год. хр. ере, када су се Навутејци страховали од римског заузимања Навутеје. Навутејски краљ је подржавао главна светилишта у Петри и ван ње, а малу групу божанстава је прогласио личним боговима како би омогућио свим Навутејцима да пронађу своја божанства међу њима. Успоставио је неку врсту пантеона неколико врховних божанстава у циљу превазилажења навутејског религијског партикуларизма односно уједињења навутејског друштва. Ипак, Душара је имао пресудни значај за овај програм, што одражава његове политичке аспекте, у заштити статуса Петра и опстанка династије. Поштовање Душаре настављено је и када је Навутеја постала провинција Римског царства.

Карактер Душара је дозвољавао повезивање са Зевсом, Дионисом и Хелиосом. Ове рефлектује суштинску разлику у семитском и грчком доживљају божанства. Док у грчком поимању божанства имају строго подељене улоге (и реоне), сваки од врховних богова код Семита био је прилично свемоћан (односно поштован је као божанства различитих функција). Јелинизација навутејске елите и, последично, реинтерпретација навутејских божанстава у грчком кључу била су позадина за приказивање навутејских божанстава у облику грчких типова од касног 1. в. хр. ере. 

Зевс је представљен на неколико навутејских рељефа Петре. Приказан је са дебелом брадом, овенчан ловоровим венцем са медаљоном, огрнут огртачем, који му покрива лево раме и груди, а иза левог рамена држи скиптар. Душара је приказиван на сличан начин, али чини се да не постају докази да је иакада постојао култ Душара-Зевса. Слично приказивање заправо указује на њихов статус врховних богова у религиозним системима Навутејаца и Грка. Слично се може рећи и за Хелиоса. Хелиос и друга соларна божанства (нпр. Ваал-Шамин) били су познати Навутејцима и њихови прикази су им користили за приказивање соларних карактеристика њиховог врхованог бога. Не постоји било шта што би потврдило да је Душара у Петри приказиван као Хелиос.

Душара је био локални Бог неба са соларним цртама. Страбонова опаска, да су Навутејци обожавали сунце, саградили олтар на врху храма, и свакодневно изливајући на њега узливе и палећи тамјан (Geographica 16.4.26), могла би бити погрешно схватање грчког посетиоца Петри. Култ се уклапа у природу Душара као Господара Неба и његове соларне особине. Треба рећи да Душара и Дионис, осим аспекта плодности, не деле ништа. Херодотово тврђење да  једини богови које [Арапи] признају су Дионис и Уранос... Дионис на њиховом језику је Оротал, а Уранос Алилат је вероватно погрешно. Два рељефа бисте који вероватно приказују Диониса ни један ни други контекст не подржавају претпоставку о повезивању ових биста са Душаром. Наглашена је дионизијска компонента скулптуралне декорације богатих вила и купатила на Ум ал Бијари.  Овај дионисијски украс присутан јеу навутејском периоду. Постоји приказ старог брадатог бога на стубу и бисте младог бога у тонду који носи стуб. Стари бог је вероватно Душара, а млади Дионис. Дакле, Душара сам није приказиван као Дионис.

 

Душара је представљен, највероватније у неким вет-илима и рељефима, каткад бистама и на кованицама. Не приказује као млади бог, осим када се приказује као господар клесара тј. младо божанство (дете), повезано са богињом Мајком која је приказана налик Афродити, Изиди или Венери. Фигурине се могуповезати са извештајем Епифанија Саламинског о томе да Навутеји верују да је Душара рођен од девице (Panarion II 51.22,11):

Описани празник повезан је са зимским солстициј 24. дец/6. јануара и слави се као мистерија у неколико култура. Између осталих можемо додати и рођење Митре исте ноћи. Претварање воде Нила у вино догодило се и током овог празника. Празник солстиција је био рођење светлости. Астралне компоненте фестивала су очигледне. Водене церемоније су изражавале плодност, поновно рађање вегетације. Непрекидно поновно рађање божанстава учинило их је бесмртним и водило је успостављању природног поретка и трајања храма, града, народа, династије и космоса. Вероватно је да је прослава рођења Душара у Петри и Елусеји била слична описаном догађају у Александрији, упркос неким варијацијама: окупљање у храму Душара,  боравак целе ноћи и певање химни уз пратњу флаута и бубњева. После толико сати, прва светлост, Јутарња звезда и излазак сунца најављују рођење и богојављење Душара, наговештено и откривањем вет-ила, који се затим седам пута носи у обиласку око храма да би се приказао свим поклоницима, објављујући богојављење. Рођење Душара могло би се упоредити са рођењем Исуса јер се прослава рођења Исуса Христа одвијала 6.јан/25.дец. Хришћани су, вероватно, изабрали најбоље аспекте паганског култа давши им ново значење, одвајајући се од култа природе и плодности и везујући се за историју и личност Исуса Христа. Проналазак овог храма значајно дорпиноси разумевању културне и религијске размере на подручју древног библијског Оријента и ширег басена Средоземља у периоду са краја прехришћанске и почетка хришћанске ере, са једне стране. Са друге стране, конкретан пример нам омогућује да увидимо начин на који су хришћани – дистанцирајући се од општег синкретизма свог времена, успевали да пронађу архетипске слике прехришћанског доба, да би асоцирајући на њих посредовали истину свог веровања.