ВАВИЛОН РЕТРОСПЕКТИВА – од Апокалипсе до вавилонске куле

Мотив Вавилона је једна од оних мотива који се провлаче кроз читаво Свето писмо, почев од првих страница Светог писма (библијске праисторије) све до  последњих страница Књиге Откривења или знамените Апокалипсе, која се у поп-култури често – нажалост не и правилно – перципира као књига пророштво о смаку света, а не како би требало – као књига наде. Разлог овог погрешно разумевања карактера Апокалипсе повезан је колико са спектакуларизмом поп-културе са једне стране и историјом тумачења са друге, толико и са специфичним изразом и стилом самог списа који користи снажне, архетипске, митолошке и историјске симболе каткад неразумљиве савременом човеку. Један од таквих симбола је управо Вавилон. Са њим се сусрећемо два пута.

У Отк 17 читамо опис Вавилона као жене која „беше обучена у скерлет и порфиру, и у руци имаше чашу златну“ (ст 4). Слика коју нам представља библијски писац је збуњујућа. Материјали који се повезују са одећом споменутом у овом стиху коришћени су за прављење одеће староазветних првосвештеника, чиме се читалац уводи у атмосферу старозаветног богослужења, а са друге стране јасно је да слика обликује антипод старозаветном култу (који је био рестриктиван према учешћу жене), али на такав начин да не умањује атрактивност и неку врсту привлачности описане жене.

Ово је утисак који се формира када се читалац фокусира на крупни план план којим је приказан један, средишњи, детаљ свеупупне сцене:

1И дође један од седам анђела који су имали седам здела, проговори са мном и рече: дођи да ти покажем суд над великом блудницом која седи на многим водама, 2с којом су цареви земаљски блудничили, а становници земље напише се њеног блудничког вина. 3И одведе ме у духу у пустињу. И видех жену где седи на црвеној звери која беше пуна богохулних имена и имаше седам глава и десет рогова.4 А жена беше обучена у порфиру и скерлет и позлаћена златом и драгим каменом и бисерима, држећи у својој руци златну чашу пуну гнусоба и нечистоте свога блуда, 5на челу јој пак беше написано име, тајна: велики Вавилон, мајка блудница и гнусоба земаљских. 6И видех жену како се опија крвљу светих и крвљу Исусових сведока. И зачудих се веома кад је видех

Снажна сцена у својој свеукупности није мање збуњујућа, не само за нас него и за самог писца који су је описао (ст 6). Ипак, колико год збуњујућа била ова сцена нам омогућује извесна сазнања. Сада можемо да увидимо да је Вавилон предастављен као антипод истинској религиозности, зато што је „вавилонски религијски систем“ корумпиран блудом са царевима (=политичким моћницима) земаљским која за последицу има насисиље над светима.

Овај „вавилонски менталитет“ представљен нам је једном сценом која представља алузију на асиро-вавилонску богињу чулне љубави и рата – Иштар. Она је осликавана као атрактивна жена која јаше на звери. Тиме је откриван њен контраверзни карактер који заправо персонификовао владарску идеологију вавилонске империје. Можда је најсликовитији приказ тог карактера и те идеологије дат у Епу о Гилгамешу у којем постоји сцена у којој Иштар уздиже огрлицу од људских лобања.

Овакав приказ Вавилона наредном, 18. пог. Откривења:

1После овога видех другога анђела како силази са неба, који је имао велику власт, и земља би обасјана његовом славом.2И повика снажним гласом говорећи: паде, паде велики Вавилон и поста демонско пребивалиште и склониште свих нечистих духова, и склониште свих нечистих птица, и склониште свих нечистих и мрских звери,3 јер су од страсног вина његовога разврата пили сви народи, и цареви земаљски су с њим блудничили, и трговци земаљски обогатише се од његове силне раскоши.4И чух други глас са неба како говори: изиђите из њега, народе мој, да не будете учесници у његовим гресима и да не примите од његових зала,5 јер греси његови допреше до неба и Бог се сети његових неправедних дела.

Сцену из ранијег описа у којој се Вавилон представља као „религијски систем“ корумпиран блудом са царевима (=политичким моћницима) земаљским, нови опис допуњује додајући овом поретку и укљученост економског (трговачког) елемента којим се ствар комплетира, да би се потом упутио позив народу Божијем да такав поредак, систем и образац живота напусте како не би били учесници у његовим гресима. Овај позив је повезан са враћањем на истоирјко поимање Вавилона као града, једног од најзначајнијих и највећих градова древног Оријента и токо извесног периода престонице највећег до тада познатог царства.

Шта, међутим, представља чин изласка из Вавилона?

Да ли је то противљење новом светском поретку, који по правилу препознајемо у поретку који покушавају да осмисле они други, или то има много личнији, па тиме и универзалнији значај?

Ова питања нас наводе да се вратимо првим страницама Светога писма на којима сусрећемо једну загонатну личност добро познату у предисторијском предању древног Оријента, а и шире. Неврод или Нимруд је митско-легендарни оснивача прото-сумерске цивилизације и њених великих престоница међу којима нарочито место заузима Вавилон. Познат је и у јелинским предањима која га наводе као претка деификованог критског краља Пикоса, названог и Зевс, који се уздигао на место поглавара грчког пантеона, а у арапским предањима је запамћен као силник без премца који је гвоуденом вољом и гвозденом руком господарио народима и градовима. Сажетак тих предања препознајемо и у библијском сведочанству (Пост 10) о овој личности:

8Хус роди и Неврода; а он први би силан на земљи; 9Беше добар ловац пред Господом; зато се каже: добар ловац пред Господом као Неврод. 10А почетак царству његову беше Вавилон и Орех и Архад и Халани у земљи Сенару. 11Из те земље изађе Асур, и сазида Ниневију и Ровот град и Халах.

Ово представљање Неврода као силника (велможе) вештог у употреби оружија на неки начин представља увод у последњу сцену библијске праисторије – знамениту приповест о изградњи вавилонске куле.

Пре него се усресредимо на сам библијски текст потребно је рећи да је историјска позадина овог наратива вероватно изградња зигурата, степенаство пирамидалних грађевина у форми заравњене пирамиде на чијем се врху начазио храм називан вавилу тј. божанска капија или капија бог(ов)а. То је било средишње место Вавилона и средишња тачка вавилонске државно-религијске идеологије, место кроз које су богосви силазили међу људе и место посредством кога су се људи (макар они изабрани тј. владари) уздизали  у свет богова тј. кроз који су припајани божанском пантеону.

У непрегледним месопотамским равницама, овакве грађевине су заиста изгледале величанствено, људима се чинило да сежу небу по облаке.  То је сцена коју препознајемо у првом делу библијског наратива (Пост 11):

1А беше на целој земљи један језик и једнаке речи. 2А кад отидоше од истока, нађоше равницу у земљи Сенарској, и населише се онде.

3Па рекоше међу собом: хајде да правимо плоче и да их у ватри печемо. И беху им опеке место камена и смола земљана место креча. 4Послије рекоше: хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи.

Ова људска перспектива, перспектива загледаности у своје дело и дивљења сопственим постигнућима Изненада је замњена божанском перспективом, чиме се средишњим текстом наратива обликује снажна иронија будћи да грађевина која изазива дивљење и понос човека, грађевина за коју човек мисли да се же до самог света богова и небеских висина, толико је висока да Господ мора да сиђене би ли могао да види град и кулу, што зидаху синови човјечији (Пост 11:5).

Коначни резулатат људских напора описних у првом делу библијског наратива представљен у у стиховима који следе:

7Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик да не разумеју један другога што говоре. 8Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града. 9Зато се прозва Вавилон, јер онде помете Господ језик целе земље, и оданде их расу Господ по свој земљи.

Наведени стихови говоре о вечитој недовршености људских стремљења да се уздигне у небеске висине и постане Бог. Такав покушај резултира својом супротношћу – говори приповест о изградњи вавилонске куле.

Који је, међутим, разлог оваквог божанског поступка?

Одговарајући на ово питање сетимо се уводних референци о оснивачу Вавилона и идејном покретачу изградње вавилонске куле – Невроду, силнику, ратнику и велможи. Није потребно много маште да би се схватило на које начине и  у каквим условима је грађена вавилонска кула. Уколико нам, ипак, треба дочарати ту атмосферу допустимо да то ураде древни ванбиблијски извори (Sefer Hajasar 22-31; Tanhuma Noje 18, 19) који сведоче:

„Кула се дизала седамдесет миља увис, са седам степеништа са истичне стране, по којима се успињаху радници носећи опеку и са седам степеништа са западне стране по којима су силазили. Аврам, Тарин син,  посматрао је рад на кули и проклео је градитеље у име Божије: јер ако би неком опека испала из руке и пукла, сви би оплакивали штету; али: ако би неки човек сам пао са куле и погинуо, они што су стајали до њега не би се ни осврнули.“

Наведени изворе можда не треба схватати као историјски (фактички) тачне, али засигурно представљају један снажан и архетипски опис онога што се дешава кадагод људи одлуче да име изградње зграде увек будуће среће човеченаства у њене темље уграде конкретног човека, дете или жену – као што читамо у знаменитој епској песми Зидање Скадра на Бојани. На бази оваквог увида можемо да закључимо да такви пројекти остају недовршени не толико због некакве божанске натпридоне интервенције, већ због своје унутрашње слабости. Та слабост је видљива, пре свега, недостатку саосећања за другог, у томе што нема разумевања, тако је вавил (божанска капија) постао збрка.

На бази оваквих увида можемо да уочимо радикално хуманистичку поруку библијске критике Вавилона. Божанска подела језика градитеља вавилонске куле (била она или не у складу са научнима сазнањима о настајању језика и језичких група) представља не толико спољашњу интервенцију колико верификацију дубоког унутрашњег неразумевања које је већ постојало.

Занимљиво је да наведено предање преноси да је оваквим стварима дубоко био огорчен Аврам, Тарин син, тј. онај исти Аврам који је у Светом писму представљен као онај који одговара  божански позив из Пост 12:

И рече Господ Авраму: иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати. 2И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов. 3Благословићу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи

Oвај позив је позив на напуштање нехуманог поректа Вавилона и успостављање другачијег друштвеног система вредности, успостављање друштва разумевања. Он као да свој ехо имао у позиву који су читали у Књизи Откривења, а начин на који је на њега одговорио Авраам је путоказ за нас који се сматрамо његових духовним потомством. 
О Авраамовом одговору и смислу ходочасничког путовања на које је кренуо вођен тим позивом види: https://bkcentar.rs/sr/blog/od-drevnog-vavilona-do-novog-jerusalima-vera-kao-hodocasce

О Асирији и Вавилону види и: https://bkcentar.rs/sr/blog/viseci-vrtovi-vavilona-u-asirskoj-ninivi-neuporedivi-senaheribovi-vrtovi
Јован Благојевић
Извор: Сајт ЧУДО