ИЗИДА-АФРОДИТА И МАРИЈА – нови фајумски портрети откривени у огромној погребној структури грчког Египта изнова покрећу питање историјског пута од ʼбогиње мајкеʼ до ʼмајке Божијеʼ

Основан у 3. в. пре Хр., на око 80км јужно од Каира, Герза је било средишње насеље у Фајуму. Основано је у оквиру пројекта пољопривредног развоја који је спроводио краљ Птоломеј II (309-246. пре Хр). Насељена и Египћанима и Грцима, Герза је био познат и као Филаделфија. Примарна функција била је производња и извоз залиха хране широм египатског краљевства грчко-римског доба. Према истраживачком раду из 2019. који је на Универзитету Бригам Јанг (Вrigham Young University) објавио професор Кери Мулештајн (Professor Kerry Muhlestein), мултинационално насеље Герза (Филаделфија) смештено је између локалних брда која омогућавају приступ из долине Нила. Насеље је било идеално позиционирано за насељавање најамника, трговину, дистрибуцију добара, заштиту Фајума и прикупљање пореза.

Почетком 4. в. хр. ере подигнута је војна тврђава за одбрану места, али ускоро дошло до опадања и колапса Герзе током друге половине 4. в. и почетка 5. в. хр. ере. након замућења и других оштећења Бахр Сеиле, која је била пољопривредна жила куцавица за заједнице североисточног Фајума. Села су напуштена, приче људи су завејане и прекривене песком времена и изгубљене. Проналазак портрета мумија je, стога, непроцењиво значајан за археологију. Они нам омогућавају да се суочимо лицем у лице са древним пољопривредницима и трговцима који живе ван мега-градова.

Елитни становници Герзе сахрањени су у огромној гробници дубоко испод пешчаних улица пољопривредне испоставе. Археолози су пронашли прашњава лица преминулих древних Египћана и ретке древне и задивљујуће реалистичне портрете мумифицираних покојника. Током ископавања на некрополи локалитета ископана су два комплетна портрета и неколико фрагментарних.

Др Мостафа Вазири (Dr. Mostafa Waziri), генерални секретар Врховног савета за антиквитете (Secretary General of the Supreme Council of Antiquities) истакао је да је  огромна погребна структура први пут идентификована 2016. год. Архитектура и артефакти који су у њој откривени датирају из древне египатске и грчке цивилизације. Јужно од обојеног пода од кречног малтера гробнице, који је био завршен замењивим плочицама, пронађена је просторија са стубовима и четири сломљена стуба.

Погребна зграда изграђена од камених блокова и  спуштена је неколико спратова у земљу. Висока засвођена камена врата воде до шест огромних гробница саграђених одопека од блата. Истраживачи су их описали описали као масовне гробнице у стилу катакомбе. У гробним коморама археолози су открили комплексно украшене дрвене ковчеге у које су уклесани древни грчки и египатски натписи. Најзначајније је откриће групе добро очуваних портрета мумија који нуде увид у животе давно преминулих древних Египћана, јер је  последње откриће портрета у Фајуму пре више од 115 година остварио енглески египтолог сер Вилијам Метју Флиндерс Петри (Sir William Matthew Flinders Petrie). Пљачкаши гробова пљачкали су древна гробља, укључујући и филаделфијско управо због ових портрета.

Гробље је опљачкано 1880-их због портрета римских мумија, од којих је већина продата бечком трговцу и колекционару Теодору Графу, рекла је Сузан Вокер (Susan Walker), почасни кустос Музеја Ешмол на Универзитету Оксфорд (honorary curator of the Ashmolean Museum at the University of Oxford), додавши: он је каталогизовао и организовао њихове изложбе широм света, тако да су портрети сада расути по музејским и приватним колекцијама, углавном широм Америке и Европе.

Током 90тих година прошлог века Британски музеј (British Museum) је организовао изложбу Древна лица: портрети мумија из римског Египта (Ancient faces: mummy portraits from Roman Egypt). Тада су представљена разумевања технологије и материјала сликања портрета мумија. Нови портрети ће омогућити компаративну анализу, откривајући још више о настанку ове уметности. С. Вокер истиче да нова открића могу бацити више светла на портрете египатских мумија, јер могу бити испитана савременим научним методама. Она закључује: као резултат нових ископавања, сигурно ћемо боље разумети гробље са којег потичу опљачкани портрети.

Др Адел Окаша (Dr. Adel Okasha), шеф Централног одељења за египатске антиквитете у средишњем Египту (Central Department of Egyptian Antiquities in Central Egypt), каже да су портрети мумија откопани током десете сезоне ископавања и да показују разноврсност и разлику у тачности и квалитету процеса балзамирања током птолемејског и римског доба. То значи да су тела преминулих припадника елите добили квалитетно балзамирање, док су нижи виши слојеви остављени да труну.

Басем Гехад (Basem Gehad), шеф мисије, рекао је да су истраживачи пронашли неколико различитих стилизованих ковчега. Неки од њих су имали антропоморфни облик, а друге у грчком облику са забатним поклопцем. Људи који су сахрањени у таквом контексту у Филаделфији су сигурно виша средња класа или елита да би могли да понуде својим рођацима [тако] скупе портрете који су идентични тој особи, истакао је додавши: портрете су насликали уметници који су вероватно били из Александрије, египатског града на обали Средоземног мора, рекао је Гехад.

Унутар једног од дрвених ковчега истраживачи су пронашли ретку статуу од теракоте богиње Изиде-Афродите, велике богиње плодности повезане са браком, порођајем и поновним рођењем. Штавише, папирусни записи писани демотским (https://www.bkcentar.rs/sr/blog/egipatska-pecatna-amajlija-pronadjena-u-anadoliji-rimskog-perioda) и грчким писмом откривају друштвене, економске и верске позиције становника региона.

По самоубиству Клеопатре, историја древног Египта као независне државе се окончала, а Октавијан Август прогласио га је за провинцију под непосредном влашћу римског императора. Нестало је не само владајуће династије, већ и елите египатског друштва, што је за тамошњу културу и уметност имало несагледиве последице. Стара веровања још су, додуше, истрајавала све до доласка хришћанства, задржани су и погребни обичаји, а у скромној мери чак и вештина мумификације – примећује др. Оливер Томић, историчар уметности и предавач на Академији техничких струковних студија у Београду и Факултету за уметност и дизајн и додаје: величанствене гробнице нису се више градиле, а тела покојника нису полагана у раскошно украшене саркофаге. Уместо на физичко тело преминулог, акценат је пренет на његово (или њено) лице, које је сликарском вештином ваљало овековечити и тиме обезбедити за онострани живот. Египћани су стога још за живота настојали да осигурају свој надгробни портрет, посебно прављен за ту прилику. Као да је та свест о сврси портрета док је настајао чак и забележена у изразима представљених, који као да нас, данас, посматрају сетно ʼса оне странеʼ. Неко је имао средстава да себи обезбеди најбољег мајстора и технику енкаустике, док су се други морали задовољити скромнијим сликарима и обичном јајчаном темпером. Као некада маске на величанственим саркофазима, сада су се портрети налазили на месту испод кога је била лобања покојника. Испод ʼфајумскихʼ портрета често су откриване кости старих људи и жена, али на портретима су њихова лица из најбољих година, неретко са златним листићима и насликаним накитом којима се истицао статус у друштву.

Значајно је и то што ови портрети подсећају, по  много чему, ови на хришћанске иконе и, у неком смислу, они то и јесу (не само што су им били подстицај, а Фајум није далеко од Синаја)... Примањем хришћанства, престала је потреба за овим портретима (као и за било којим обликом мумификације, односно поступака да се очува пропадљиво тело палог света), а уметници су своју вештину ставили у службу прослављања непропадљивих лица становника Царства Небеског – истиче проф Томић.

 

Изида је представљана је као лепа жена, соларни диск са крављим роговима, птица, шкорпион... Носила је титулу Око бога Ра и доводила се у везу са звездом пса (Сиријус). Једна је од најзначајнијих богиња древног Египта и кључна фигура мита о њеном божанском супругу Озирису и њиховом сину Хорусу. Иако мит, приповест има несумњиве историјске корене који се тичу драматичних борби око престола, које су биле честе током миленијумске египатске историје, али и психолошку дубину у опису породичних интеракција прожетих сензуалношћу, сексуалношћу, па чак и полном перверзијом. То је формативан мит египатске империје и сведочи да је сваки легитимни фараон оваплоћење Озириса коме прети узурпарор (Сет) и кога наслеђује легитимни владар (Хорус или млади Озирис) уз неизоставну помоћ краљице - Изиде. Базична прича је једноставна.  Говори о митском божанском краљу, сину примодијалног божанског пара Нут и Геба, небеског бога који му је предао сопсотвени трон. Озирис  висок, витак, богат, изразито црне косе освојио је срце своје сестре Изиди и она је постала његова краљица. Научио је Египћане да се одрекну канибализма, дао им је законе, знање о пољопривреди и музици. У неким приповестима благослови његове владавине су се ширили на Европу и Азију, што рефлектује египатско схватање да су својом периодичном колонијалистичком политиком цивилизовали остатак древног света. Као мудар и моћни владар, Озирис је био поштован и вољен од свог народа, али и омрзнут од љубоморног Сета, божанског брата који га је  убио, тело затворио у ковчег, запечатио оловом и бацио у Нил.

Изида је пронашла ковчег, али њен супруг је већ био мртав. Могла је само да сакрије посмртне остатке супруга и обави погребне ритуале омогућивши му прелазак у загробни (вечни) живот. У томе ју је спречио Сет ракомадавши Озирисово тело и разбацавши га по читавом Египту. 

Издида се затим претворила у птицу оштрог вида и дала у потрагу за супруговим телом, доспевши чак и до Феникије (према неким митовима). Ту је узела људско обличје и открила да је дрво тарамиса које је обавило Озирисов ковчег уграђено у феничанску краљевску палату. Искористивши своја знања постала је једна од дворјанки краљице Иштар (име вавилонске богиње која има сличне карактеристике као и Изида) поучавајући друге улепшавању и медицини, и бринући се за феничанског краљевића учинивши га, својим магијским знањима, бесмртним. Коначно, откривши божанско порекло краљици, Изида је затражила и добила Озирисов ковчег и вратила се у Египат. Ова верзија мита, открива тежњу Египта да нагласи да је порекло феничанских и можда месопотамских богова изведено од старијих, египатских, божанстава.

Изида је уз помоћ богова Нептис, Тот и Анубис који су пажљиво саставили комаде Озирисовог тела постепено их обавијајући тракама и стварајући мумију. Коначно, цело тело је било комплетирано изузев пениса. Наводно, рибе су појеле Озирисове гениталије. Када је и тај проблем превазиђен Озирис је оживео и у полном чину је зачео сина, Хоруса. Неке верзије мита говоре да је због овога Изида заточена, али је са сином побегла уз помоћ Анубиса.

Хорус је био легитимни престолонаследник и зато му је био угрожен живот. Са мајком се крије у неприступачним и мочварним областима Делте пролазећи кроз различите невоље (нападе звери, угриз шкорпиона исл). Предања вероватно одражава историјско искуство политичких дисидената који су се крили у наведеним областима. Друга предања сведоче да Хорус одраста на двору кријући порекло и стичући ратничке вештине, а трећа да је Изида пристала на помирење са Сетом како би заштитила сина. Помирење, ипак, није  успело. Прикривена напетост резултирала је Сетовим покушајем да напаствује Хоруса, који му за узврат семеном течношћу обележава храну. Хорус у различитим искушењима побеђује или надмудрује Сета и тиме се он легитимише, и пред самим боговима, као владар и нови Озирис, односно легитимни и зрели владар Египта. Искушења, заправо, представљају његов процес сазревања на путу ка трону. У свим предањима, Хорус на крају побеђује Сета и узима престо, али по цену губитка ока које доцније постаје моћан магијски симбол (Хорусово око).[1] У неким предањима, Хорусова победа је укључивала снажан војни сукоб и прогонство Сета и његових следбеника, после чега је Египат је изнова постао плодан. Хорус је успоставио лозу из које потичу египатски фараони. 

У својим бројним варијацијама, прича о Озирису, Сету и Хорусу није само мит о  краљевствима, већ и објашњење и оправдање космичког и друштвеног поретка, својеврсна историзација мита о стварању и поретка (маʼат), са једне стране и општег древнооријенталног мита о божанствима плодности, њиховој смрти и васкрсењу, са друге. Египатска историјазација мита је, свакако, делимична и није повезана са конкретним и непоновљивим историјским догађајем, већ са типским догађајима који су се у различитим варијацијама понављали. Историја се не повезује само са космичким поретком, већ и свакодневним животом тј. годишњима менама сушних периодима оскудице (током којих је Озирис мртав) и плодних периода када Нил наноси плодан муљ (када Озирис оживљава, зачиње и уздиже младог Озириса тј. Хоруса).

Плутарх пише да: ...мудрији од [египатских] свештеника не називају само Нил Озирисом..., већ једноставно дају име Озирис целом извору и способности стваралаштва влаге, верујући да је то узрок рађања и супстанца семена које ствара живот. Не само Нил, већ сваки облик влаге они називају једноставно Озирисовим изливом; а у њиховим светим обредима поворку предводи посуда за воду у част бога... Као што они сматрају Нил Озирисовим изливом, тако држе и верују да је земља тело Изиде, не све, већ онолико колико Нил покрива, оплођујући је и сједињујући се са њом. Из ове заједнице чине да се Хорус роди. Либративна течност (вода), дакле, је најсветија вода Нила и представља самог Озириса који побољшавају живот и омогућују преживљавање заслужног смртника у оностраном свету утаљујући жеђ душа.

Култ Изиде прилично рано се проширио дуж трговачких путева Леванта и Медитерана. Његово ширење је потпомогнуто чињеницом да је барем до 5. в. пре Хр Изида већ постала свебогиња чија је моћ увелико превазишла моћ оригиналног, строго египатског божанства. Апулеје је оставио опис поворке на главни празник Изиде који се слави у Кенхреају, источној луци Коринта:  један [свештеник] је носио у својим срећним недрима поштовани лик највишег божанства... изазивајући поштовање како својом вештом израдом тако и самом својом необичношћу... Био је то мода од блиставог злата у следећем облику: мала ваза то била највештије издубљена, са основом фино заобљеном, док је споља била украшена чудесним египатским фигурама.

Изидин култ је прво стекао упориште на западу, најпре лукама, а током Већ под тријумвирима и у Риму. Током Калигулине владавине се развија да би врхунац досегла под Флавијевцима. Култ богиње цветао је у Помпеји. Примери тога су тзв. Mensa Isiaca (Торино, Италија) купљена од кардинала Бембо 1527. год., као и Aula Isiaca, делимично очувана апсидална соба са фрескама, можда Августове виле на Палатину. Трагови Изидиног култа у Италији сведоче о неизоставном моменту либративних жртви.

 

Имена божанстава из  мита су често теофорични елемент имена и топонима познатих библијским писцима и широм древног Оријента. Неки  сугеришу да Ис 10:4 алудира на Озириса, премда то у преводима није уочљиво нити се уклапа у контекст целине. Хорус се може нпр. наслутити у бројним библијским одредницама, макар у изворнику. Најзначајнија паралела између формативног египатског мита и библијског текста огледа се у архетипском мотиву братоубиства које се јавља на првим страницама Светог писма (Пост 4) и прожима целу прву књигу Библије (Каин-Авељ; Исав-Јаков; браћа и Јосиф), али и касније наративе, нпр. онај о Соломоновом успону на трон уједињеног јудео-израилског царства. Према неким схватањима, у библијским описима бехемота (који се често поистовећује са нилским коњем, једном од животиња која се повезује са Сетом) постоје рефлексије на египатску митологију и самога Сета. Неки су чак сугерисали да се митска борба Сета и Хоруса рефлектује у библијском опису доминације Јахвеа над бехемотом (Јов 40:10-24).

 

Изида је једна од значајних личности мита, играч у позадини, али са кључном улогом што је често била стварна позиција великих вољених жена фараона (https://www.bkcentar.rs/sr/blog/vladarke-u-zemlji-nila-zene-na-tronu-egipta-i-iza-njega). Њено име је грчко читање египатског Асет или Есет у значењу трон. Нема референци на Изиду пре тзв. 5. Династије (2465–2325. пре Хр), али се често спомиње у пирамидалним текстовима (2350–2100. пре Хр.). Чини се да је у почетку била опскурна богиња без сопственог храма која је постепено стицала поштовање током миленијумске историје Египта док је свештеници Хелиополиса нису описали као кћер Геб и Нут и Озирисову сестру. Удата за краља, Изида је предана краљица. Подржава супруга и његову владавину, учи жене Египта вештини ткања и справљања пива. Користи свој утицај и памет да помогне супругу и заштити сина па је и богиња заштитиница. Она је оваплоћење савршене традиционалне египатске супруге и мајке. Често су је призивали у име болесних тражећи заштиту и исцељење, али је најчешће повезивана са магијом. Као ожалошћена, Изида постаје божанство повезано са заупокојненим обредима, она која умрлима дарује бесмртност, а живома исцељење. 

Римско освајање Египта урушило је три миленијума древни систем тамошњих храмова, али Изида-Озирис култ није нестао, напротив. Изида је у ранијим периодима интегрисала древне богиње Месопотамије (Иштар) и Ханана (Астарота, Ашера, Анат). У овом процесу она је изгубила ратнички карактер месопотамско-хананских богиња, а то је надомештено истицањем мајчинског идеала у комбинацији са сензуалношћу и сексуалношћу. Процес је настављен током грчког периода када се повезује  са Афродитом и Деметром богињама сличних карактеристика.[2] Овом је погодовао источњачки талас, односно популарност мистеријских религија радо прихваћених римским војницима и савремним неопаганаским и неогностичким покретима (https://bkcentar.rs/sr/blog/i-da-dobar-odgovor-damo-na-strasnom-ozirisovom-sudu-arheolozi-otkrili-mumije-sa-zlatnim-jezicima?fbclid=IwAR0QioONbMB_STbbT4A9oxNhnT7Qajiidbjfcm_J9mS2XEuiLnFODIcAEXE). Мистеријско тумачење Изида-Озирис култа води као преображају култа плодности (реке Нил која као персонификација Озириса оплођује земље Египта које персонификују Изиду) на лични ниво где се вода препознаје као животодавни елемент који утажује жеље заслужних покојника са оне стране смрти. У ванегипатским преставама култа Изида-Озирис, Озирис је све чешће представљен у облику необичног крчага. Те представе, занимљиво, врше повратни утицај на иконографију грчко-римског Египта што показују примери Теурисин-саркофага,[3] Татрес-саркофага,[4] Сакара-тунике[5]и Рас ел Соди-сцене.[6]

Апулејеве метаморфозе пружају су најбољи књижевни описа Изидиног култа. Он сведочи о литургијској опреми – либративној посуди (урнула). Постоје и визуелни докази за ову врсту врча. Бројне представе нарочито у северном Египту и у централној и јужној Италији документују варијанте облика. Упад необичних карактеристика у традиционалну египатску погребну иконографију, како су је формулисале јелино-римске заједнице изван Египта, сведочи о живој размени широм Римског царства. Врч који представља Озириса као хладну воду, неопходну за опстанак душе. Теирис и Дидима-саркофази, стога, рефлектују верзију култа Изиде који се практиковао у Риму и у повезаним градовима и представљају сведочанство да, колико год то било невероватно, чак и крајем 2. в. хр. ере, древна  религија није била окоштали апсурд, већ одржива вера на високо конкурентном тржишту.

Чини се да је Изида, ипак, постепено одлазила у заборав. Појава хришћанства је томе дала додатни подстрек, уз један изузетак. Храмови на речном острву Фила посвећени Изиди и Озирису опстајали су још пет векова, пре свега захваљујући јужним суседима Египта, Нубијцима. Фила, заправо, представља границу између древног Египта и Доње Нубије (Куш), неку врсту тампон али и транзитне зоне у којој се одвијао културни међуутицај. Египатски текстови рефлектују презир према Нубијцима, али у пракси Египћани и Нубијци су ступали у бракове и делили културне и верске обичаје.

Нубијска династија из престоне Мерое показује нарочито интересовање за Филе и тамошње храмове (300. пре Хр-300. год. хр. ере), нарочито онај посвећен Изиди. Нубијски краљеви су покровитељи тамошњих верских свечаности. Проучавања корпуса древних натписа са Филе почетком 20. в. која је спроводио британски египтолога Френсис Луелин Грифит (Francis Llewellyn Griffith) и скорија истраживања египтолога Јуџина Круз-Урибе (Eugene Cruz-Uribe) са Универзитета Источне Индијане (Indiana University East) показала су да натписи на зидовима тамошњих храмова најчешће представљају нубијске молитве боговима. Натписи су писани углавном грчким, демотским и мероитским (нубијским) писмом. Сматра се да су храмовни првосвештеници, финансијски администратори и званичници послани су у Филе као представници краља у Мероеу. Ти Нубијци су на крају имали власт у храмској администрацији - закључују истраживачи.

Данас је Филе потопљен због изградње Асуанске бране. Структуре комплекса, укључујући и главни храм посвећен Изиди, премештене су на виши терен острва Агилкиа Археолошка ископавања показала су да Фила није била главно египатско религиозно средиште попут Тебе или Мемфиса, али да је имало велики значај за Нубијце. Штавише, Нубијци су дали владаре 25.Династије који су Египтом владали током читавог века. Један од најмоћнијих фараона династије, Тахарко (вл. 690–664. пре Хр.), надгледао је изградњу нових храмова и оживљавање староегипатске културе у долини Нила.

Бројни постојећи мали храмови у предворју Изидиног храма били су посвећени нубијским боговима (Аренснуфису, локалном богу Доње Нубије који се често приказује као пустињски ловац и Изидин пратилац некада у обличју лава Тот-Пнубсу, соларном божанству Мандулису исл). Постоје све врсте нубијских религиозних активности које су се дешавале пре него што је подигнут храм Птолемејеве Изиде, закључују научници указујући и на масивне рељефе у острвским храмовима који приказују птолемејске фараоне и друге важне верске званичнике који приносе либације (воду и вино) Изиди, Озирису и Хорусу. Има, међутим, и приказа како се Озирису приноси либација млека што је била изразито нубијска пракса. Оно што видимо у овим храмовима је другачија врста либације, а то је да се излије млаз млека који иде преко жртава положених на сто за приношење, закључују истраживачи. Ритуали либације млеком су се изводили током годишњих погребних обреда за Озириса који су се вршили током месеца Хоиак, у рану јесен, када је поплава Нила достигла свој врхунац. Позлаћене статуе Изиде и Озириса пренете су из Изидиног храма до острва Бига, где се сматрало да је Озирис сахрањен.

Током побуне против Птолемеја у јужном Египту (205-186. пре Хр.), нубијски владари су преузели контролу над Доњом Нубијом, али по обнови птолемејске владавине су приморани су да плаћају годишњи данак свештеницима на острву. То им је омогућило да наставе да посећују острво како би богослужили у тамошњим храмовима. Ипак, молитвене натписе остављене на зидовима храмова током овог периода направили су грчки и египатски званичници и ходочасници, а не Нубијци. То се променило када су Римљани припојили Египат. Приходи храмова су почели да опадају, а у периоду 10. пре Хр.-57. хр. ере изнова се јављају натписи са нубијским именима и титулама које показују да су локални Нубијци постали култни лидери. Током овог периода, предњи део Изидиног храма је проширен, вероватно да би се примио број Нубијаца који су долазили као ходочасници. 

Група натписа (175-275. хр. ере) одражава врхунац нубијског утицаја. Многе натписе наручили су Нубијци који су до овог тренутка били активни као свештеници на врху верске хијерархије. Нубијци су носили највише религиозне титуле, као што су пророк или свештеник чистоте. Натписи су сведочанство о астрономском знању нубијских свештеника и имплицирају да су течно говорили египатски, грчки и мероитски. Често су сведочанство о обраћању Озирису и Изиде што показује, како примећује египтолог Џереми Попе (Jeremy Pope) са колеџа College of William and Mary, да поред тога што је било фокус искрене побожности, теолошке рефлексије и заједничких веза... обожавање Изиде је било и важно за елитне нубијске породице ... као занимање, ознака друштвеног статуса и дакле извор политичке моћи. У нубијским натписима се, с разлогом, може препознати извесна драматичност и театралност која сугерише религијску ревност као што показују речи ’савијам руку, зовем те, Изидо!

Нубијски утицај је растао зато што су тамошњи храмови опстајали управо захваљујући обилном покровитељству нубијских владара. Уздизање хришћанства у римско-ромејском царству са једне стране и пад Нубије под власт Аксумског (етиопског) царства, са друге, окончало је допринос Нубије обредима на Фили. Хришћани и присталице традиционалне египатско-нубијске религије наставили су да деле острво током наредног века, али натписи тог периода посвећени нубијско-египатским божанствима постају изоловани и маргинални. Један демотски натпис, на западном зиду Изидиног храма, говори о одвратној заповести, вероватно едикту цара Теодосија II из 435. год. који је позивао на уништење паганских храмова у царству. Последњи демотски натпис написан је 452. год., а четири године касније настао последњи грчки натпис. Нубијци су, ипак, наставили да практикују традиционалну религију све до забране коју је донео цар Јустинијан.

Иронијом судбине или промислом, управо је цар Јустинијан био велики поштовалац култа Богородице, изграђеног око библијског наратива о мајци Господњој. Изида је страствена и пожртвовавана љубавница, вољена супруга и супруга која безрезервно воли, али и мајка-заштитница. У хришћанској варијанти она губи сензуално-сексуалне атрибуте, али њен мајчински архетип се задржава, макар судећи према ликовним представама. 

Ово се, свакако, може посматрати на различите начине. И док се у извесним круговима протестаната узима као доказ паганских корена традиционалног хришћанства, може се посматрати и као сведочанство о способности хришћана да усвоје најплеменитије из предхришћанских религија укључујући и идеал мајке коју ће блаженом звати сви нараштаји, а који је представљен не само у еванђељима (Мт 1:18-25; Лк 1:26-56; 2:1-52; Гал 4:4), већ и у последњем библијском спису, Откривењу. То је спис који, користећи митске слике, раздваја сензуално-сексуални и ратнички аспект древних богиња (Отк 17:3-6) од материнско-заштитиничког (Отк 12:1-17). Писац Откривења је засигурно био добро упознат са митологијом древног Оријента, Рима и Грчке. Несумњиво је био свестан да његов опис из пог. 12 може (и треба?) да пробуди асоцијације на материнско-заштитничке сцене древних митова, али то га не спречава да обликује сцену унутар које сеже даље, ка првим страницама Светог писма где се најављује жена чије ће семе стати на главу змије (Пост 3:15), односно победити деструктивну силу греха и смрти. Он је свестан да је ова архетипска сцена мајке хероја и хероја победника током миленијума доживљавала бројне девијације, али га то не наводи да је одбаци, већ да је очисти од мрачних наслага и омогућијој да изнова заблиста обучена у Сунце и овенчана зведама (Отк 12:1). Чини се да је ово био образац који су следили хришћански иконографи првих векова који су неретко преузимали постојеће митолошке обрасце (у којима су препознавали чежњу за хришћанском истином) сугеришући да је у Христу та чежња доживела своје испуњење. Пример за такав поступак је паганско и хришћанско катакомбно сликарство Виминацијума. У конкретном случају Изида-Озирис мита, неки сматрају да су бројнепредставе Озириса приказан у форми либративних посуда инспирисале хришћанске уметнике да Христа представе путиром и тиме устврде да чаша бесмртности коју је наговештавао Озирис (изакојом су чезнули његови поклоници) уствари се даје Христом и у Христу.

[1]Хорус и Изида су се вратили у храм у којем је чувано Озирисово тело. Хорус  га је нахранио сопственим оком и тиме је помогао Озирис да оживи као истински бог и узнесе се на небо где су остали богови прогласили да је живео чистим и праведним животом, те да је оспособљен да суди душама умрлих.
[2]Пример за овакво повезивање и асимилацију различитих божанстава је култ Коре у Самарији-Севасти. Потврђен је натписима, статуама богиње, приказима на кованицама, и остацима храма грчко-римског периода. Посветни натпис Сарапису и Изиди из периода Птолемеја пронађен у близини темеља храма Коре открива да је овде постојало јелинистичко светиште, храм посвећенo египатским божанствима Изиде и Сараписуобнаваљeн у 1.в. пре Хр. На тој локацији Ирод Велики подигао храм богињи Кори (грчко-римски еквивалент Изиде) 30. год. пре Хр. Архитекстонски елементи ранијих светишта уграђени су у темеље храма Коре из 3. в. хр. ере. чији су остаци откривени током ископавања која је испред Универзитета Харвард (HarvardUniversity) водио Џон В. Кроуфут (JohnW. Crowfoot) 30тих година прошлог века на тзв. Карм ел-Тутех (арп. воћник дуда). Грађевина димензија 36Х15,5м била је подељена на малу источну просторију (трем или пронаос) и дужу западну просторију (наос или цела).  У западној страни темеља налази се доста поново коришћеног камена и архитектонских елемената. Камење које је сачињавало лица ових зидова имало је рубове обрубљене чешљама у иродијанском стилу и исклесане наставке. Испуна стилобата дала је пет јонских капитела, неколико постоља, блокове вијенаца, два камена украшена капама Диоскура.Темељи мале зграде источно од храма садржали су поново употребљену базу пиластра, постоља стубова, јонске капителе и друге архитектонске елементе.Грчки посветни натпис Изиди и Сарапису пронађен је у близини канала усеченог у стену. Он представља сигуран доказ за култ Изиде и Сараписа у Самарији. Пажљиво је исклесан на великој плочи од црног кречњака и гласи: Хегесандрос, Ксенархис и њихова деца Сарапису Изиди. Ту су керамичке зделе јелинистичког и раноримског периода са утиснути ознакама Изидиних круна или украсима за главу.Ко је била Коре, и како је њен култ повезан са култом Изиде и другим култним симболима пронађеним у Самарији-Себасти? Изида је била староегипатска богиња која је представљала живот.  Диоскури (Кастор и Полукс) Зевсови синови, поделили су бесмртност живећи половину живота испод земље, а другу половину на врху Олимпа. Сматрани су Изидиним посредницима и због своје повезаности са смрћу и бесмртношћу су, попут Деметре и Коре, били повезани са цикличним обнављањем. До 5. в. пре Хр.., Изида је асимилирана са грчком богињом Деметром, на шта указује Херодотова изјава да је Деметра Изида у Египту. Персефона/Кора је била Деметрина кћер, невољна супруга  Хада и  краљица подземног света. Кора се обично представља као млада жена са бакљом, стабљикама жита и маком. И Изида и Деметра су биле богиње мајке повезане са животом, плодношћу и усевом, и обе су биле заштитнице.Као и Кора, Изида је била жена супруга господара подземља.Докази за култове Изиде и Коре у Самарији-Себастеку могу се сажети на следећи начин. Култ Изиде и Сараписа је очигледно успостављен у Самарији током јелинистичког ( пре свега птолемејског) периода. Архитектонски елементи од меког кречњака уграђени у темеље храма Коре могу да потичу из Изидиног светишта.  Недостатак контекстуалног или натписног доказа, повезаност блокова меког кречњака са јелинистичким светиштем Изиде чини логичном (али не и доказивом) претпоставком. Међутим, пошто постоје добри докази да блокови од тврдог кречњака који су такође уграђени у темеље храма припадају грађевини Иродијанског датума, разумно је претпоставити да елементи меког кречњака потичу из ранијег светишта  Изиде и Сараписа.Иако се Изида често поистовећивала са Кором у Самарији-Себасти се не спомиње после 1. в. пре Хр. Чак и зделе са Изидиним крунама или украсима за главу постају ређе након 30. пре Хр и нестају након Августанове ере. Другим речима, у неком тренутку историје града, чини се да је култ Изиде потпуно превазиђен. а замењен је култом Коре. Нема референци ни на друга египатска божанства, већ само грчко-римска.
[3] Саркофаг из некрополе у Туна ел-Гебел која се налази у близини Хермополис Магна, данас део колекције Амстердамског музеја преузет из колекције немачког египтолога Фридриха Вилхелма Фрајхера фон Бисинга (Friedrich Wilhelm Freiherr von Bissing). Саркофаг се датира у другу половину 2. в. хр. ере. Представе на саркофагу рефлектују комбинацију фараонских и романо-египатских особина такође је очигледна у облику ковчега који повезује традиционални саркофаг мумије са каснијим портретом. У циклусу слика на зидовима саркофага покојница је представљена на староегипатски начин, као и богови Анубис, Тота, Хорус, Хорусови синови, Ра, Изида и Озирис. Ту је и анк-симбол. Ипак, осликан је и необични крчаг кратког врата са изузетно дугим спуштеним изливом и високом закривљеном дршком на којој се налази глава змије. Ова посуда није део инвентара староегипатског карактера.Теурисина глава је благо подигнута, а њен поглед је уперен, иза њених стопала у сандалама, или на Изиду која даје воду Ба-птицама. Жеђ душе умрлих је особина добро позната и из класичних извора. Изидино либирање подмлађује Ба-птице чије обличје често попримају умрли. Сложена веровања пренета су сажетим, али изражајним сликама и потврђена елегантним хијероглифским натписима. Утисак који стварају слике саркофага свакако није утисак атрофије и пропадања у египатским верским активностима.
[4]Саркофаг из музеја у Минији, недалеко од Хермополиса Магне  са грчким натписом: Дидима, позната и као Татрес, ћерка Фибиона. Датира се на почетак 2.в. хр. ере, а фигуриране сцене су ближе народној уметности него хијератском стилу. Основна иконографија, ипак, рефлектује, базични мит Анубис доводи васкрслу Дидиму пред  Изиду и Озириса. Међу боговима појављује загонетна фигура смртника у сандалама са застртим рукама и крчагом којим дарује оживљену Дидиму.
[5]Осликана платнена туника која се чува у Каиру. Потиче из познојелинског или римског периода и одражава сложену и иновативну мешавину египатске и класичне иконографије. На полеђини тунике у средини се налази густиш од папируса, који симболизује делту Нила, са Изидом која клечи у звезданој хаљини, која грли Озириса-Агатодајмона. Приказана су два стола са жртвама ослоњена на цветове лотоса који расту из воде. Сет-Тифон је убио, раскомадао и расејао Озириса, али је он је враћен у живот оданошћу своје сестре и супруге Изиде.
[6] Рас ел Соди, недалеко од Канопуса (предграђе Александрије) је мало Изидино светиште недалеко од Канопуса (предграђе Александрије) у коме су на широком постољу у капели пронађене, статуе Изиде, Анубиса, Харпократа, њеног сина, и од два Озириса у обличју либретивних посуда. Сарапис је име комбинација Озириса и светог бика Аписа, једног од аватара Озириса. Доброћудно хтонично божанство, углавном представљено као човек на јелински начин, - често са Изидом - владало је над подземним светом.

Elfriede Regina Knauer, Urnula Faberrime cavata, Observations on a Vessel used in the Cult of Isis.

Karel van der Toom, Bob Becking, Pieter W. van der Horst (eds.), Dictionary of Deities and Demons in the Bible

Jodi Magness, The Cults of Isis and Kore at Samaria-Sebaste in the Hellenistic and Roman Periodsin The Harvard Theological Review, Vol. 94, No. 2 (Apr., 2001).