Олга Михајловић Благојевић

Сажетак: Бранко Миљковић је песник који је своју реч градио на традицији (нео)симболизма и који је размишљања о тој врсти поезије изложио у есејима у којима доста простора посвећује ономе што назива „осамостаљеном“ песмом, песмом која добија свој живот независно од творца. У овом раду бавили смо се овим „животом“ песме након што јој је песник дао аутономију, односно, запитали смо се у којој мери нам је песник дао слободу да назремо у њој оно што нам аутор није изричито рекао, а да ипак при томе будемо верни смерницама које нам је дао. У том контексту смо се у другом делу рада дотакли хришћанске симболике коју песник користи у неким својим остварењима. Миљковић је песник великог метафизичког домета који је својом поетизованом филозофијом задирао у сфере које измичу чулној спознаји. Био је веран мотиву хераклитовске ватре чији пепео увек садржи могућност новог живота. На танкој линији између нихилизма и смрти, птице феникс и „анђела на зиду“ Миљковићева поетика наставља да говори својим јединственим језиком.

На првим страницама Светог Писма сусрећемо се са стваралачком Речју Божијом. Нови Завет говори о њеном оваплоћењу у личности Исуса Христа. На неки начин, историја од стварања до коначног оваплоћења Речи јесте историја поступшној и постепеног оваплоћавања те Речи. Један од аспеката тог оваплоћавања јесте и формирање свештених текстова познатих као Свето Писмо. Они су настали на јеврејском, арамејском и старогрчком језику, али су проширени на говорним језицима бројних народа. Који су изазови са којима се сусрећу преводиоци древних свештених текстова?