Грех

Приповест о Каину и Авељу једна је од најпознатијих и најдраматичнијих библијских приповести. Својом формом и основним мотивима, подсећа на митове древног Средњег Оријента, али њени архетипски обрасци се препознају и европским митовима и легендама, као и бројним историјским догађајима каснијих периода. Библијски текст је изузетно сажет, психолошки слојевит и набијен, упечатљив и развија се у изврсну приповест која расте на изреченим и полуизреченим симболима. Он покреће емоције читалаца и води их ка интуитивним закључцима, али и недумицама. Приповест о Каину и Авељу заједничка авраамовским религијама, али своје корене и снагу црпи из дубље, архетипске прошлости и свести човечанства, из једног увек присутног и препознатљивог мотива – братоубиства. Приповест о првој браћи не само да се изнова препричава у сваком покољењу, већ се се изнова одиграва кроз нараштаје. Упркос томе, њене флуидне поруке, некако увек измичу и као да њено читање често намеће више питања него што пружа одговора. Разлог за својеврсну сталну отвореност и недовршеност ове библијске приповести лежи колико у мултиспектарности њеног карактера који измиче једнозначном одређењу, толико и у проблемима њене контекстуализације.

Аутор се усресређује на кључне делове свете историје, распеће и васкрсење Господње приступајући им из богословске перспективе, односно указујући на њихов сотириолошки значај. Значајно је да богословски приступ наведеним темама аутор изводи из литургијског контекста Православне Цркве. Наведене догађаје он препознаје као највеличанственије исказе божанске љубави према човеку. Указујући на недокучивост смисла распећа, аутор критикује "јурудичко схватање" оправдања и продор оваквог схватања у православно богословље, указујући да постоје и прихватљиви моменти овог богословског схватања...