Жртва

Приповест о Каину и Авељу једна је од најпознатијих и најдраматичнијих библијских приповести. Својом формом и основним мотивима, подсећа на митове древног Средњег Оријента, али њени архетипски обрасци се препознају и европским митовима и легендама, као и бројним историјским догађајима каснијих периода. Библијски текст је изузетно сажет, психолошки слојевит и набијен, упечатљив и развија се у изврсну приповест која расте на изреченим и полуизреченим симболима. Он покреће емоције читалаца и води их ка интуитивним закључцима, али и недумицама. Приповест о Каину и Авељу заједничка авраамовским религијама, али своје корене и снагу црпи из дубље, архетипске прошлости и свести човечанства, из једног увек присутног и препознатљивог мотива – братоубиства. Приповест о првој браћи не само да се изнова препричава у сваком покољењу, већ се се изнова одиграва кроз нараштаје. Упркос томе, њене флуидне поруке, некако увек измичу и као да њено читање често намеће више питања него што пружа одговора. Разлог за својеврсну сталну отвореност и недовршеност ове библијске приповести лежи колико у мултиспектарности њеног карактера који измиче једнозначном одређењу, толико и у проблемима њене контекстуализације.

Крст је средиште хришћанске вере. На крсти нам се откривају истине. То су страшне истине о греху, мржњи и злу човека, али и величанствене истине о правди, милости и љубави Бога. Шта се десило на Крсту? И зашто? На који начин се то дотиче нашег свакодневног живота?

Зашто је Христос распет? На који начин разумети његову смрт у светлости историјског тренутка и по чему је његово распеће другачије и значајније од распећа десетина хиљада људи који су распети током римске доминације античким светом? На који начин нам старозаветни жртвени култ осветљава заступничку и откупљујућу смрт Исуса Христа? У чему је снага и симболика крста, позната далеко пре него су га јришћани присвојили као сопствено знамење? Како се разуме смисао Крста и распећа у хришћанству уопштено, и специфично на хришћанском Истоку, односно на хришћанском Западу? Ово су теме о којима разговарамо са ма Јованом Јовићем.

Нарочито празновани дани у години познати су у свим религијама. Библијска религија није изузетак. Пасха, Сенице, Педесетнице, Субота... Тосу празници древног Израила који представљају модификацију постојећих аграрних празника познатих из ванбиблијског древнооријенталног култа. Њихова демитологизација и монотеизацију у Старом завету, међутим, представља само део њиховог преображавања које се наставља у Новом завету и Цркву. Можемо на неки начин рећи да је јудаизма био обрезање паганства, те да је Нови завет његово крштење, а Црква његово причешће и сједињење са Богом.

Акведах предање – приповест о жртвовању Исаака утемељено је на једном од најтежих библијских одеља. О овом одељку разговарамо са др. Радишом Антићем покушавајући да га сместимо у његов историјски, културолошки и религијски контекст. Истовремено, покушаћемо да уочимо и његове егзистенцијалне поруке које нам се откривају у овом тексту.

Један од најтежих и свакако најдраматичнијих текстова Старог Завета је библијска приповест о Авраамовом жртвовању Исаака. У социолошком смислу она представља темељ за удаљавање од опште праксе жртвоприношења деце присутне широм древног света, а нарочито на подручју библијског Оријента. У религијском смислу она је преображај идеје о богу коме се жртвује човек ка поимању Бога који се жртвује за човека. Писац Посланице Јеврејима, међутим, у њој види и пророчку праслику Христовог васкрсења, праслику победе над смрћу