Праоци Израила

Савремена научна истраживања указују да невербална комуникација заузима много већи значај у комуникацији него вербална, те да највећи значај има тзв. фацијална експресија која подразумева слање поруке (готово увек несвесне) преко израза лица. Лице је, стога, од најранијих времена било схватано као синоним личности и њен израз. То је једна од велих тема библијске књижевности која се протеже од древне нарације о Каину и Авељу до њених последњих страница. Једна од снажних библијских приповести којој нам се даје порука о лицу и личности је свакако тајанствена библијска приповест о Јаковљевој превари,његовом „ рвању“ и сусрету са лицем брата...

Аутор у чланку истражује Развој библијског предања о Мелхиседеку. Он полази од новијих покушаја реконструкције „историјског“ Мелхиседека. У том циљу аутор најпре третира проблем целовитости Пост. 14, где се први пут сусрећемо са овом личношћу. Проблем одређивања области над којом је Мелхиседек имао царску и свештеничку јурисдикцију следећа је тема која се третира у чланку. Аутор се потом окреће старозаветном предању, најпре Пост. 14, а затим и Пс. 110. У склопу овог истраживања аутор се бави питањем значења имена (или титуле) Мелхиседек, затим његовим односом са Авраамом и, коначно, аутор разматра однос култног обрасца који је практиковао Авраам према култном обрасцу који је практиковао Мелхиседек. Потом се аутор окреће Пс. 110 и представља Могуће реконструкције амбијента (околности) у коме је овај псалам стваран, као и различите могућности датирања поменутог псалма. Коначно, аутор покушава да реконструише садржај Пс. 110 и да проникне у његову поруку истичући како историјски, тако и есхатолошко- месијански смисао библијског текста.

Аутор у чланку истражује Развој библијског предања о Мелхиседеку. Он полази од новијих покушаја реконструкције „историјског“ Мелхиседека. У том циљу аутор најпре третира проблем целовитости Пост. 14, где се први пут сусрећемо са овом личношћу. Проблем одређивања области над којом је Мелхиседек имао царску и свештеничку јурисдикцију следећа је тема која се третира у чланку. Аутор се потом окреће старозаветном предању, најпре Пост. 14, а затим и Пс. 110. У склопу овог истраживања аутор се бави питањем значења имена (или титуле) Мелхиседек, затим његовим односом са Авраамом и, коначно, аутор разматра однос култног обрасца који је практиковао Авраам према култном обрасцу који је практиковао Мелхиседек. Потом се аутор окреће Пс. 110 и представља Могуће реконструкције амбијента (околности) у коме је овај псалам стваран, као и различите могућности датирања поменутог псалма. Коначно, аутор покушава да реконструише садржај Пс. 110 и да проникне у његову поруку истичући како историјски, тако и есхатолошко- месијански смисао библијског текста.

Од најранијег периода људске (пра)историје позната су предања о нарочитим местима на којима су појединци, породице, племнске заједнице или чак скупине племена на нарочит начин доживљавали божанску присутност, места на којима су људи били отворенији за божанско откривење и на којима је Бог радо примао уздарје од оних којима је све даровао. То су могли бити извори река које на древном Оријенту живот значе или хладови столетних дрвета које уморним номадима пружају заштиту од подневне жеге док шум који ветар прави у њиховим крошњама као да човеку шапуће речи Божије чије значење може само да разуме. Могла су то да буду и узвишена, брда и горе на којима се човек осећао ближим небеским висинама. Шта знамо о најранијим библијским светиштима из периода библијске праисторије и праотаца Израила, где су се она налазила и који је био њихов значај за праоце Израила, али и њихове потомке у каснијим временима?

Нарочито празновани дани у години познати су у свим религијама. Библијска религија није изузетак. Пасха, Сенице, Педесетнице, Субота... Тосу празници древног Израила који представљају модификацију постојећих аграрних празника познатих из ванбиблијског древнооријенталног култа. Њихова демитологизација и монотеизацију у Старом завету, међутим, представља само део њиховог преображавања које се наставља у Новом завету и Цркву. Можемо на неки начин рећи да је јудаизма био обрезање паганства, те да је Нови завет његово крштење, а Црква његово причешће и сједињење са Богом.

Мелхиседек је једна од најзагонетнијих личности Старог завета. Спомиње се само на два места. У Постању се доводи у везу са праоцем Авраамом, а у Псалмима са Давидом, и можда његовим првим јерусалимским свештеничким старешином, Садоком. Па ипак, упркос томе, или баш због тога што је у Старом завету обавијен велом тајне он постаје инспирација значајног дела интертестаментарне књижевности и коначно Мелхиседек-христологије Новог завета.

Акведах предање – приповест о жртвовању Исаака утемељено је на једном од најтежих библијских одеља. О овом одељку разговарамо са др. Радишом Антићем покушавајући да га сместимо у његов историјски, културолошки и религијски контекст. Истовремено, покушаћемо да уочимо и његове егзистенцијалне поруке које нам се откривају у овом тексту.

Мирослав Попуча, дипломац ПБФ УБ нам говори о периоду праотаца Израила, амбијенту у којем они ступају на историјску сцену и начину на који из постојећих цивилизацијских, културолошких и религијским образаца бирају оно најбоље како би изразили радикално нову идеју о Богу, Богу који је лични Бог, Бог који улази у историју и ту проналази човека са којим ступа савез.

Попут Јакова и Јосиф, један од праотаца израилских племена, вером гледа будуће догађаје. Он који је преживао муку ропства у које су гапродала браћа коју је потом спасао, види ропство својих и њихових потомака... али види и њихово избављење. Верујући он, стога, даје заповест да њихови потомци у свом спасењу се сете и њега и омогуће му повратак у земљу коју је Бог обећао оцима њиховим.

Гледајући вером Јаков праотац израилског народа најавио је бурне догађаје који су уследили далеко после његове смрти. Овај "поглед вере" показали су се као благослови будућности који су надахњивали и снажили њихове потомке у најтежим тренутцима њиховог робовања у Египту.