Теолошки Погледи

Наративна анализа је једна од метода књижевне критике која се са продором новог литерарног критицизма почиње примењивати и у проучавању библијског текста. Она припада тзв. синхроним метода и комплементарна је са њима. Аутор чланка показује њену повезаност са реторичком критиком, али и комплементарност са тзв. дијахроним методама историјске критике. У тексту се разматра могућност примене ове савремене интерпретативне методе почев од уочавања приповедне перспективе преко разматрања односа савременог аналитичког приступа и древног текста до уочавања потенцијалних богословских рефлексија примене ове аналитичке методе. После ових базичних теоретских претпоставки аутор чланка указује на примере плодоносне примене ове методе на Књигу Изласка, да би потом илустровао ту примену на примеру Синајске перикопе. У овом илустровању аутор указује на значај избора читалачког приступа перикопи и препознавања карактера приповести, литерарне секвенце које постоје у перикопи и карактере (актере радње) у њој.

У оквиру опуса Изл.-ИНав. Једна од кључних тема je устројство левитског свештенства. Истичу се, осим служби и редова, мотиви изабирања и посвећења. Главни елементи посвећења левитског свештенства су: жртве (повезане са свим редовима левитског свештенства), миропомазање и култна одећа (као део специфичног посвећења виших редова левитског свештенства). Елементи специфичног Посвећења могу се повезати не само са свештеничким већ и са царским достојанством. Писац чланка указује да ова веза вероватно одражава сећање на древну праксу спајања свештеничке и царске улоге. Он, истовремено, указује и на нарочите антрополошке увиде које омогућује наведено повезивање. Уједињеност царског и свештеничког достојанства у позицији првосвештеника представља заправо богослужбено изображење првобитног човека у претпадном стању, човека који је цар и свештеник твари и који приступа Богу у светилишту које је микросмос, односно богослужбено изображење космоса неукаљаног грехом.

Аутор у чланку истражује Развој библијског предања о Мелхиседеку. Он полази од новијих покушаја реконструкције „историјског“ Мелхиседека. У том циљу аутор најпре третира проблем целовитости Пост. 14, где се први пут сусрећемо са овом личношћу. Проблем одређивања области над којом је Мелхиседек имао царску и свештеничку јурисдикцију следећа је тема која се третира у чланку. Аутор се потом окреће старозаветном предању, најпре Пост. 14, а затим и Пс. 110. У склопу овог истраживања аутор се бави питањем значења имена (или титуле) Мелхиседек, затим његовим односом са Авраамом и, коначно, аутор разматра однос култног обрасца који је практиковао Авраам према култном обрасцу који је практиковао Мелхиседек. Потом се аутор окреће Пс. 110 и представља Могуће реконструкције амбијента (околности) у коме је овај псалам стваран, као и различите могућности датирања поменутог псалма. Коначно, аутор покушава да реконструише садржај Пс. 110 и да проникне у његову поруку истичући како историјски, тако и есхатолошко- месијански смисао библијског текста.

Аутор у чланку истражује Развој библијског предања о Мелхиседеку. Он полази од новијих покушаја реконструкције „историјског“ Мелхиседека. У том циљу аутор најпре третира проблем целовитости Пост. 14, где се први пут сусрећемо са овом личношћу. Проблем одређивања области над којом је Мелхиседек имао царску и свештеничку јурисдикцију следећа је тема која се третира у чланку. Аутор се потом окреће старозаветном предању, најпре Пост. 14, а затим и Пс. 110. У склопу овог истраживања аутор се бави питањем значења имена (или титуле) Мелхиседек, затим његовим односом са Авраамом и, коначно, аутор разматра однос култног обрасца који је практиковао Авраам према култном обрасцу који је практиковао Мелхиседек. Потом се аутор окреће Пс. 110 и представља Могуће реконструкције амбијента (околности) у коме је овај псалам стваран, као и различите могућности датирања поменутог псалма. Коначно, аутор покушава да реконструише садржај Пс. 110 и да проникне у његову поруку истичући како историјски, тако и есхатолошко- месијански смисао библијског текста.

Мелхиседек је једна од најзагонетнијих старозаветних личности Светога Писма. У Новом Завету, Мелхиседек се представља као тип и праслика Господа Исуса Христа. У периоду између Старог и Новог Завета ова личност је уткана у јудејско интертестаментарно предање. У савременој науци се полемише да ли то предање (и у којој мери), може да осветли позадину Мелхиседек- христологије Посланице Јеврејима, као и неких других месијанских одељака Новог Завета. То је разлог због којег аутор овог чланка у разматрању теме креће од савремених дискусија повезаних са овим проблемом. Он, затим, указује на сведочанство јудеојелинистичке литературе о Мелхиседеку да би се потом усредсредио на учење о Мелхиседеку у предању палестинског јудаизма, и то: равинско- таргумском и апокалиптичком. Аутор нарочиту пажњу посвећује знаменитом кумранском тексту 11QMelch. Поменути текст се користи и у циљу ocветљавања есхатолошких очекивања са почетка хришћанске ере и упућивања на могућу контекстуализацију новозаветне христологије, пре свега христологије присутне у Лк. 4 и Јевр. 7.

Аутор разматра темуверске политике цара Давида. Најпресе осврће на историјске околностиу којима се формираверска политикацара Давидачији је кључнидогађај пренос Ковчега савеза у Јерусалим. У текстусе указује на значајсвештеничких старешина за реорганизацију култa. Наглашена је, пре свега, улога Садока као родозачетника векове лозе јерусалимског свештенства. Пажња аутора је усредсређена на проблем Садоковог порекла и родослова, на тзв. Јевусејску хипотезу и њену критику аронитско– елеазаревског првосвештеничког порекла. Аутор, затим, прати Давидову реорганизацију свештеничких и левитских редова и служби и закључује да је она спроведена у духу Мојсијевог законодавства, али уз модификације које су захтевале промењене друштвене околности и стварање религијске основе династијско–давидовске идеје.

Аутор се бави левитским свештенством у опусу Изл.–ИНав. Најпре се осврће на Велхаузенову реконструкцију историје левитског свештенства, њену перцепцију, варијације и критике. У разматрању библијских података аутор указује на редове левитског свештенства: левите, свештенике и свештеничког старешину; на њихове друштвене и култне службе. Последња је била кључна за њихово издвајање од израиљских племена, али и за унутрашње раслојавање. Аутор Истражује проблем реалног (историјског) постојања различитих редова у левитском свештенству, показујући да је оно било могуће, и вероватно комплексније него што се претпоставља, јер је укључивало постојање међуреда – левита свештеника.

У преводу тадашњег јеромонаха, а садашњег епископа бачког Иринеја (Буловића) појавио се превод значајнег дела св. Марка Ефеског у којем поменути светитељ представља своје увиду у новозаветно учење о вакрсењу.