Стари Завет

Наративна анализа је једна од метода књижевне критике која се са продором новог литерарног критицизма почиње примењивати и у проучавању библијског текста. Она припада тзв. синхроним метода и комплементарна је са њима. Аутор чланка показује њену повезаност са реторичком критиком, али и комплементарност са тзв. дијахроним методама историјске критике. У тексту се разматра могућност примене ове савремене интерпретативне методе почев од уочавања приповедне перспективе преко разматрања односа савременог аналитичког приступа и древног текста до уочавања потенцијалних богословских рефлексија примене ове аналитичке методе. После ових базичних теоретских претпоставки аутор чланка указује на примере плодоносне примене ове методе на Књигу Изласка, да би потом илустровао ту примену на примеру Синајске перикопе. У овом илустровању аутор указује на значај избора читалачког приступа перикопи и препознавања карактера приповести, литерарне секвенце које постоје у перикопи и карактере (актере радње) у њој.

Сажетак: аутор разматра карактер религијских феномена указујући на сличности и разлике у разумевању материје у истраживању чије су резултате представили Р. Ото са једне, и М. Елијаде, са друге стране. У наставку писац се усресређује на проучавање конкретних мотива који спадају у област библијског богословља и религиологије, али указујући на који начин су ови појмови преузети из општег древнооријенталног религијског окружења, а затим модификовани и надограђени од стране библијских писаца Старог и Новог завета. На тај начин, аутор, усресређујући се на кључне мотиве Синајске приповести: дом и свештеник илуструје начин на који се примењује метода анализе историје појмова и мотива на конкретном библијском тексту, а кроз разматрање упоредних извора Египта, Асиро-Вавилоније, Ханана, Хетита...

Иако су хришћани на неки начин дали легитимитет Септуагинти као преводу, она није престала да узбуркава духове, овог пута чак и међу самим хришћанима. Онај који се озбиљно посветио решавању питања могућности превођења божански надахнутог текста је Ориген, чија је језичка теорија на неки начин ближа античком схватању речи као носиоца божанског звука.

Према митском поимању света, у речима лежи магијска моћ. Њихово значење и њихово звучање су само две стране једне целине. Као такве, речи се не преводе. Можда се и њихово значење може објаснити, али као преведене, оне више нису моћне. Бог ствара речју. Према Јеванђељу по Јовану, Бог и јесте Реч. Ипак, у овом случају, Реч тежи да буде универзална, да допре до сваког човека и да му пренесе знање о томе зашто постоји. Она више није магијски звук, већ одјек мисли. А мисли могу да се артикулишу и да се преведу, иако најчешће описно, несавршено.

Крст је препознатљив симбол хришћанства. Значајно је, међутим, приметити да мотив крста као симбола сеже у прошлост далеко пре почетка хришћанства, те да је присутан у бројним архајким културама које у овом знамењу препознају симбол смрти и вечног живота.

Савремена научна истраживања указују да невербална комуникација заузима много већи значај у комуникацији него вербална, те да највећи значај има тзв. фацијална експресија која подразумева слање поруке (готово увек несвесне) преко израза лица. Лице је, стога, од најранијих времена било схватано као синоним личности и њен израз. То је једна од велих тема библијске књижевности која се протеже од древне нарације о Каину и Авељу до њених последњих страница. Једна од снажних библијских приповести којој нам се даје порука о лицу и личности је свакако тајанствена библијска приповест о Јаковљевој превари,његовом „ рвању“ и сусрету са лицем брата...

У оквиру опуса Изл.-ИНав. Једна од кључних тема je устројство левитског свештенства. Истичу се, осим служби и редова, мотиви изабирања и посвећења. Главни елементи посвећења левитског свештенства су: жртве (повезане са свим редовима левитског свештенства), миропомазање и култна одећа (као део специфичног посвећења виших редова левитског свештенства). Елементи специфичног Посвећења могу се повезати не само са свештеничким већ и са царским достојанством. Писац чланка указује да ова веза вероватно одражава сећање на древну праксу спајања свештеничке и царске улоге. Он, истовремено, указује и на нарочите антрополошке увиде које омогућује наведено повезивање. Уједињеност царског и свештеничког достојанства у позицији првосвештеника представља заправо богослужбено изображење првобитног човека у претпадном стању, човека који је цар и свештеник твари и који приступа Богу у светилишту које је микросмос, односно богослужбено изображење космоса неукаљаног грехом.

У Новом завету једна од кључних христолошких тема јесте персонификација Премудрости Божије, започета у Старом завету, у личности Исуса Христа. Он се назива премудрошћу Божијом, као и његовим Логосом, што је такође термин који има не само значење стваралачког већ и мудросног карактера. О Христу као оваплоћеној мудрости и Логосу разговарамо са др Мајклом Грином, пензионисаним професором Оксфорд Универзитета.

Интертестаментарни период библијске историје и књижевности је један од најтајанственијих периода и корпуса. Истовремено један од најбогатијих и најзначајнијих за разумевање атмосфере у којој се јавља новозаветна благовест. У мноштву апокалиптичких списа насталих у овом периоду постоје и они који су имали другачији, мудросни карактер. Један од њих су свакако и Псалми Соломонови. О њима разговарамо са Јованом Лазаревићем, наставником београдске Средње Богословске школе, Св. Сава.

Девтероканонске књиге Светог писма и поједини девтероканонски делови у канонским списима су спорни по различитим основама. Да ли оне припадају канону или не? Да ли су оне надахнуте или нису? Да ли је њихова порука у складу са другим списма Библије? Ипак, оно што није спорно јесте њихов поетски и мудросни карактер о којем разговарамо са ма Јованом Јовићем.