Стари Завет

Посматрано из перспективе библијске археологије и археологије библијског света, август текуће године био је један од најбогатијих месеци. Нове студије у вези са употребом несимтеричних римских коцкица одшкринуле су поглед у веровања древних Римљана, али вероватно и других народа, што потврђује велики број астрагала (пророчких коцкица од животињских зглобова) пронађен у Мареши. У Саудијској Арабији пронађен је храм стар осам миленијума, нешто млађа (7.800 година) је женска фигурина пронађена у Анадолији, док су у Египту пронађени остаци једног од шест соларних храмова стари само четири и по миленијума. Ипак, по нашем схватању најзначајније је дешифровање древног писма које је пуна четири миленијума чувало своје тајне, а ту су и нова сазнања о разорењу Јерусалима у 1.в. хр. ере и откриће посветно-молитвеног натписа мозаика које, вероватно, представља коначну потврду за идентификовање библијске Витсаиде.

Израз "блажени" (μακάριοι) један је од најзначајнијих појмова античког света, укључујући и библијску мисао. Разумевање овог појма је од кључног значаја за разумевање не само старозаветних одељака у којем се појам појављује већ и Христове поруке дате кроз "блаженства" са Горе. То разумевање условљено је не само старозаветним схватањима, већ и грчком књижевноћу у којој се овај појам обилно користи.

Израз сведок (μάρτυρος) у постапостолској епохи и кроз читаву историју хришћанске цркве био је „технички термин“ којим се означавао мученик. Ово је једна димензија значења које овај израз има у новозаветним списима. Ипак, у њима се људи који су „само“ мученици не означавају овим термином, иако је мучеништво нешто што се неизоставно доводи у везу са сведоцима. Која је друга димензија значења овог термина и зашто је Јован Крститељ представљен као „иделани сведок“, па и „архетип“ хришћанског сведока?

Исповедајући веру у Бога Створитеља ми заправо исповедамо веру у Бога поету. Уколико такво исповедање имамо као оно темељно у својој вери, неће нас зачудити тесна повезаност религијског и стваралачког, пре свега поетског, искуства. Такво искуство је снажно посведочено у Светом писму, а нарочито збирци библијске поезије, Псалтиру. Псалам 23 представља врхунски израз таквог сведочанства. Овај псалам је ремек-дело књижевности и мост ка древним цивилизацијама библијског Оријента чије тековине преузима библијски песник, али у исто време и богословски исказ надубљег религијског искуства којим се пророчки сеже ка Новом завету и омогућавају најдубљи антрополошки и христолошки увиди. На који начин нам препознавање поетских облика може помоћи у разумевању богословских мисли? Каква је веза између Старозаветних метафора и њихове новозаветне рецепције?

Наративна анализа је једна од метода књижевне критике која се са продором новог литерарног критицизма почиње примењивати и у проучавању библијског текста. Она припада тзв. синхроним метода и комплементарна је са њима. Аутор чланка показује њену повезаност са реторичком критиком, али и комплементарност са тзв. дијахроним методама историјске критике. У тексту се разматра могућност примене ове савремене интерпретативне методе почев од уочавања приповедне перспективе преко разматрања односа савременог аналитичког приступа и древног текста до уочавања потенцијалних богословских рефлексија примене ове аналитичке методе. После ових базичних теоретских претпоставки аутор чланка указује на примере плодоносне примене ове методе на Књигу Изласка, да би потом илустровао ту примену на примеру Синајске перикопе. У овом илустровању аутор указује на значај избора читалачког приступа перикопи и препознавања карактера приповести, литерарне секвенце које постоје у перикопи и карактере (актере радње) у њој.

Сажетак: аутор разматра карактер религијских феномена указујући на сличности и разлике у разумевању материје у истраживању чије су резултате представили Р. Ото са једне, и М. Елијаде, са друге стране. У наставку писац се усресређује на проучавање конкретних мотива који спадају у област библијског богословља и религиологије, али указујући на који начин су ови појмови преузети из општег древнооријенталног религијског окружења, а затим модификовани и надограђени од стране библијских писаца Старог и Новог завета. На тај начин, аутор, усресређујући се на кључне мотиве Синајске приповести: дом и свештеник илуструје начин на који се примењује метода анализе историје појмова и мотива на конкретном библијском тексту, а кроз разматрање упоредних извора Египта, Асиро-Вавилоније, Ханана, Хетита...

Иако су хришћани на неки начин дали легитимитет Септуагинти као преводу, она није престала да узбуркава духове, овог пута чак и међу самим хришћанима. Онај који се озбиљно посветио решавању питања могућности превођења божански надахнутог текста је Ориген, чија је језичка теорија на неки начин ближа античком схватању речи као носиоца божанског звука.

Према митском поимању света, у речима лежи магијска моћ. Њихово значење и њихово звучање су само две стране једне целине. Као такве, речи се не преводе. Можда се и њихово значење може објаснити, али као преведене, оне више нису моћне. Бог ствара речју. Према Јеванђељу по Јовану, Бог и јесте Реч. Ипак, у овом случају, Реч тежи да буде универзална, да допре до сваког човека и да му пренесе знање о томе зашто постоји. Она више није магијски звук, већ одјек мисли. А мисли могу да се артикулишу и да се преведу, иако најчешће описно, несавршено.

Крст је препознатљив симбол хришћанства. Значајно је, међутим, приметити да мотив крста као симбола сеже у прошлост далеко пре почетка хришћанства, те да је присутан у бројним архајким културама које у овом знамењу препознају симбол смрти и вечног живота.

Савремена научна истраживања указују да невербална комуникација заузима много већи значај у комуникацији него вербална, те да највећи значај има тзв. фацијална експресија која подразумева слање поруке (готово увек несвесне) преко израза лица. Лице је, стога, од најранијих времена било схватано као синоним личности и њен израз. То је једна од велих тема библијске књижевности која се протеже од древне нарације о Каину и Авељу до њених последњих страница. Једна од снажних библијских приповести којој нам се даје порука о лицу и личности је свакако тајанствена библијска приповест о Јаковљевој превари,његовом „ рвању“ и сусрету са лицем брата...