Стари Завет

Један од најтежих и свакако најдраматичнијих текстова Старог Завета је библијска приповест о Авраамовом жртвовању Исаака. У социолошком смислу она представља темељ за удаљавање од опште праксе жртвоприношења деце присутне широм древног света, а нарочито на подручју библијског Оријента. У религијском смислу она је преображај идеје о богу коме се жртвује човек ка поимању Бога који се жртвује за човека. Писац Посланице Јеврејима, међутим, у њој види и пророчку праслику Христовог васкрсења, праслику победе над смрћу

Авраам, Исаак, Јаков. Великани Старозаветне историје који су се удостоји да се Бог Библије назива "њиховим Богом." У чему је њихова нарочита специфичност? Који је смисао њиховог номадског путовања од Вавилоније до Ханана, а затим и и у самом Ханану? На ова питања покушавамо да дамо одговор на бази старозаветног предлошка и новозаветног тумачења старозаветне приповести изнесеног у Посланици Јеврејима 11, тексту који нарочито наглашава ехатолошко усресређење старозаветних патријараха,

Потоп. Праотац Ноје, загонетни "Синови Божији". Ово су теме којима се бави аутор овог популарног чланка приступајући старозаветној нарацији из перспективе древнооријенталне културе и митологије са једне стране, и новозаветног разумевања смисла старозаветног текста, са друге.

Енох, личност којој библијски писци посвећују мало места, али упркос томе или можда баш због тога је постала инспирација многим интертестаментарним писцима који образују атмосферу у којој о овој личности, као о великану вере, говори писац Посланице Јеврејима.

Каин и Авељ, прва браћа и прво братоубиство. На који начин разумети ову библијску причу којом почиње поседемск историја рода људског и која се понавља у њој много пута? Зашто писац Посланице Јеврејима не гледа, макар не пре свега, на Авеља као на пример страдалног праведника, већ као на пример великана вере? Шта је то што нам Авељева, према речима "Химне вере" Авељева вера, кроз његову саможртвену крв, и "данас говори"?

Вера је једна од кључних тема значајног новозаветног списа, Посланице Јеврејима. Овој теми је посвећено једно читаво поглавље поменутог списа. Оно ће бити предмет интересовања серијала чланака Химна Вере који почињемо овим текстом који говори о вери као сусрету историје и есхатона у богослужењу,

Полазећи позива да се „уграде као живо камење“ у духовни храм који хришћанима упућује св.ап. Петар, аутор овог популарно писаног чланка, разматра развој идеје храма у Старом и Новом завету, почев од времена Мојсеја, преко периода насељавања у Ханану, изградње јерусалимског светишта и његовог уништења, до развоја идеје заједнице верујућих као истинског храма Божијег у којем сам Бог пребива и, коначно, новозаветног учења о Цркви као телу Христовом и истинском храму Божијем.

У овом популарно писаном и кратком тексту, аутор прати развој старозаветних месијнаских пророштава која своје испуњење налазе у Исусу Христу. Свакако, ради ограничења у простору он пажњу не посвећује свим таквим пророштвима већ се усмерава значајна месијанска пророштва Исаије и Михеја, као и њихову новозаветну примену.

Аутор овог чланска указује да су нарочито празновани дани у години један од најдревнијих елемената религијског живота. Они су били свето време којим се продире у профано време. У Старом завету ови дани су били познати и успостављени Мојсејевим закондавством, мада су они имали своју предисторију. Многи од тих дана имају предизраилско пореко повезано са култом природе који је био дубооукорењем на Древном Оријенту и као такав наслеђен у израилској вери. Библијски писци ту природну религиозност преображавају у знамење сећања на историјске догађаје спасењског карактера и као такве их поштују. На тај начин у Старом завету и древном јудаизму се врши „обрезање“ паганства, док Нови завет својом христоцентричном интерпретацијом празника „крштава јудаизам.“

У овом чланку аутор наставља са формирањем увода у Књигу пророка Авакума указујући на њено место у историји, односно разматрајући проблем времена њеног настанка, затим теме и поруке књиге, њене богословске поруке исл. Писац се затим осврће на начин на који се ова књига разумевала у историји, почев од интертестаментарне књижевности, преко новозаветних позивања на овај библијски спис и његове литургијске употребе, закључно са референцама у српском богословљу и књижевности на ову књигу.