Постање

Савремена научна истраживања указују да невербална комуникација заузима много већи значај у комуникацији него вербална, те да највећи значај има тзв. фацијална експресија која подразумева слање поруке (готово увек несвесне) преко израза лица. Лице је, стога, од најранијих времена било схватано као синоним личности и њен израз. То је једна од велих тема библијске књижевности која се протеже од древне нарације о Каину и Авељу до њених последњих страница. Једна од снажних библијских приповести којој нам се даје порука о лицу и личности је свакако тајанствена библијска приповест о Јаковљевој превари,његовом „ рвању“ и сусрету са лицем брата...

Свето Писмо почиње писањем о божанском стварању света, живота у свету и коначно човека. Пост 1 је формативни текст целокупне библијске мисли настао у далекој прошлости и писан језиком древног Оријента. Можда је управо та концептуалне, временска, језичка и културолошка удљеност овог текста од савременог чоека један од разлога због данас постоје бројни спорови у вези са њим. Да ли је могуће веровати у библијску приповест и бити научник? Каква је вера савременог научника у односу на овај библијски извештај. На ова питања у свом предавању нуди одговоре Џон Ленокс, један од водећих математичара и проф Оксфорд Универзитета.

Аутор у чланку истражује Развој библијског предања о Мелхиседеку. Он полази од новијих покушаја реконструкције „историјског“ Мелхиседека. У том циљу аутор најпре третира проблем целовитости Пост. 14, где се први пут сусрећемо са овом личношћу. Проблем одређивања области над којом је Мелхиседек имао царску и свештеничку јурисдикцију следећа је тема која се третира у чланку. Аутор се потом окреће старозаветном предању, најпре Пост. 14, а затим и Пс. 110. У склопу овог истраживања аутор се бави питањем значења имена (или титуле) Мелхиседек, затим његовим односом са Авраамом и, коначно, аутор разматра однос култног обрасца који је практиковао Авраам према култном обрасцу који је практиковао Мелхиседек. Потом се аутор окреће Пс. 110 и представља Могуће реконструкције амбијента (околности) у коме је овај псалам стваран, као и различите могућности датирања поменутог псалма. Коначно, аутор покушава да реконструише садржај Пс. 110 и да проникне у његову поруку истичући како историјски, тако и есхатолошко- месијански смисао библијског текста.

Аутор у чланку истражује Развој библијског предања о Мелхиседеку. Он полази од новијих покушаја реконструкције „историјског“ Мелхиседека. У том циљу аутор најпре третира проблем целовитости Пост. 14, где се први пут сусрећемо са овом личношћу. Проблем одређивања области над којом је Мелхиседек имао царску и свештеничку јурисдикцију следећа је тема која се третира у чланку. Аутор се потом окреће старозаветном предању, најпре Пост. 14, а затим и Пс. 110. У склопу овог истраживања аутор се бави питањем значења имена (или титуле) Мелхиседек, затим његовим односом са Авраамом и, коначно, аутор разматра однос култног обрасца који је практиковао Авраам према култном обрасцу који је практиковао Мелхиседек. Потом се аутор окреће Пс. 110 и представља Могуће реконструкције амбијента (околности) у коме је овај псалам стваран, као и различите могућности датирања поменутог псалма. Коначно, аутор покушава да реконструише садржај Пс. 110 и да проникне у његову поруку истичући како историјски, тако и есхатолошко- месијански смисао библијског текста.

Мелхиседек је једна од најзагонетнијих личности Старог завета. Спомиње се само на два места. У Постању се доводи у везу са праоцем Авраамом, а у Псалмима са Давидом, и можда његовим првим јерусалимским свештеничким старешином, Садоком. Па ипак, упркос томе, или баш због тога што је у Старом завету обавијен велом тајне он постаје инспирација значајног дела интертестаментарне књижевности и коначно Мелхиседек-христологије Новог завета.

Акведах предање – приповест о жртвовању Исаака утемељено је на једном од најтежих библијских одеља. О овом одељку разговарамо са др. Радишом Антићем покушавајући да га сместимо у његов историјски, културолошки и религијски контекст. Истовремено, покушаћемо да уочимо и његове егзистенцијалне поруке које нам се откривају у овом тексту.

Мирослав Попуча, дипломац ПБФ УБ нам говори о периоду праотаца Израила, амбијенту у којем они ступају на историјску сцену и начину на који из постојећих цивилизацијских, културолошких и религијским образаца бирају оно најбоље како би изразили радикално нову идеју о Богу, Богу који је лични Бог, Бог који улази у историју и ту проналази човека са којим ступа савез.

Ноје, Нојева барка, дивови, Синови Божији и кћери људске. Ово су аспекти једне од најпознатијих библијских приповести, приповести о катаклизми која је погодила наш млади свет. Ово, међутим, није екслузивно библијска. Она је присутна на најудаљенијим меридијанима света и предање о таквом догађају се развило у међусобно најразличитијим културама. Шта нам то говори? Које су сличности, а које разлике између библијског и ванбиблијских предања о потопу? Која је специфична порука библијског текста. Одговоре на ова питања понудиће нам г-ђица Јасминка Милинковић

У чему је специфичност библијског описа стварања? На који начин се он разликује поруком од митова чији начин изражавања преузима? Шта нам он говори о човеку и пре свега о жени? На који начин се открива кроз тај опис и опис првородног греха трагика људског постојања и деградација човека и жене. О овим темама разговарамо са др Радишом Антићем.

Стварање човека је прва сцена са којом се сусрећемо на страницама Светог Писмо. Стварање човека, међутим, је истовремено и стварање за стваралаштво. Будући створен по узору (слици и подобију) Бога створитеља, човек је створен као креативно биће, биће за стваралаштво. Који је однос Стварања и стваралаштва, Библије и уметности? О овоме разговарамо са госп. Весли Ченелом.