Нови Завет

Исповедајући веру у Бога Створитеља ми заправо исповедамо веру у Бога поету. Уколико такво исповедање имамо као оно темељно у својој вери, неће нас зачудити тесна повезаност религијског и стваралачког, пре свега поетског, искуства. Такво искуство је снажно посведочено у Светом писму, а нарочито збирци библијске поезије, Псалтиру. Псалам 23 представља врхунски израз таквог сведочанства. Овај псалам је ремек-дело књижевности и мост ка древним цивилизацијама библијског Оријента чије тековине преузима библијски песник, али у исто време и богословски исказ надубљег религијског искуства којим се пророчки сеже ка Новом завету и омогућавају најдубљи антрополошки и христолошки увиди. На који начин нам препознавање поетских облика може помоћи у разумевању богословских мисли? Каква је веза између Старозаветних метафора и њихове новозаветне рецепције?

Сажетак: аутор разматра карактер религијских феномена указујући на сличности и разлике у разумевању материје у истраживању чије су резултате представили Р. Ото са једне, и М. Елијаде, са друге стране. У наставку писац се усресређује на проучавање конкретних мотива који спадају у област библијског богословља и религиологије, али указујући на који начин су ови појмови преузети из општег древнооријенталног религијског окружења, а затим модификовани и надограђени од стране библијских писаца Старог и Новог завета. На тај начин, аутор, усресређујући се на кључне мотиве Синајске приповести: дом и свештеник илуструје начин на који се примењује метода анализе историје појмова и мотива на конкретном библијском тексту, а кроз разматрање упоредних извора Египта, Асиро-Вавилоније, Ханана, Хетита...

Према митском поимању света, у речима лежи магијска моћ. Њихово значење и њихово звучање су само две стране једне целине. Као такве, речи се не преводе. Можда се и њихово значење може објаснити, али као преведене, оне више нису моћне. Бог ствара речју. Према Јеванђељу по Јовану, Бог и јесте Реч. Ипак, у овом случају, Реч тежи да буде универзална, да допре до сваког човека и да му пренесе знање о томе зашто постоји. Она више није магијски звук, већ одјек мисли. А мисли могу да се артикулишу и да се преведу, иако најчешће описно, несавршено.

Сви хришћани ће се сложити да је Крст кључна тачка хришћанске вере. Па ипак, он се на различите начине схвата на хришћанском Истоку односно на хришћанском Западу. Ове разлике су делом последица различитог богословског,друштвеног и уопштено мисаоног наслеђа. Да ли је ово тачка супростављања и раздвајања хришћанских предања или могуће место њиховог сусрета и међусобног допуњавања?

Крст је средиште хришћанске вере. На крсти нам се откривају истине. То су страшне истине о греху, мржњи и злу човека, али и величанствене истине о правди, милости и љубави Бога. Шта се десило на Крсту? И зашто? На који начин се то дотиче нашег свакодневног живота?

У Новом завету једна од кључних христолошких тема јесте персонификација Премудрости Божије, започета у Старом завету, у личности Исуса Христа. Он се назива премудрошћу Божијом, као и његовим Логосом, што је такође термин који има не само значење стваралачког већ и мудросног карактера. О Христу као оваплоћеној мудрости и Логосу разговарамо са др Мајклом Грином, пензионисаним професором Оксфорд Универзитета.

Посланице св. ап. могу да се разумеју као својеврсни корпус мудросне књижевности Новог завета. Ко је су њихове књижевне карактеристике? О каквој мудрости оне научавају и шта је оно што на нарочит начин карактерише њихов поетски исказ? Ово су само нека од питања на која ће нам одговор понудити сестра Ана Савковић. Ма богослословских наука.

Исус Христос је личност која је поделила време, људе и народе. Сматрају га преварантом, пророком, Сином Божијим и Сином Човечијим, Оваплоћеним и Васкрслим Богом. Ипак, оно око чега се сви слажу јесте да је био велики учитељ, не само религијских веровања, већ и животног искуства и етике. О карактеристикама његовог учења, начину поучавања и поруци неких од његових знаменитих парабола разговарамо са Јованом Лазаревићем, проф. Средње богословске школе Св. Сава.

Интертестаментарни период библијске историје и књижевности је један од најтајанственијих периода и корпуса. Истовремено један од најбогатијих и најзначајнијих за разумевање атмосфере у којој се јавља новозаветна благовест. У мноштву апокалиптичких списа насталих у овом периоду постоје и они који су имали другачији, мудросни карактер. Један од њих су свакако и Псалми Соломонови. О њима разговарамо са Јованом Лазаревићем, наставником београдске Средње Богословске школе, Св. Сава.

У чему је специфичност Светог писма и зашто је за нас као хришћане значајно да се упознамо са њим? Колико нам је значајно да Свето писмо разумемо у његовом оригиналном културно историјском и, географском и религијском контексту? Које врсте литературе сусрећемо у Новом завету и у којој мери су оне преузете из непосредног окружења древног света? Какав је однос Старог и Новог завета у хришћанској мисли? Како су Светом Писму приступали чланови ране Цркве, а како ми данас? Које су методе које нам могу помоћи у разумевању Светог писма? Ово су питања која постављамо др Предрагу Драгутиновићу.