Нови Завет

У овом популарно писаном и кратком тексту, аутор прати развој старозаветних месијнаских пророштава која своје испуњење налазе у Исусу Христу. Свакако, ради ограничења у простору он пажњу не посвећује свим таквим пророштвима већ се усмерава значајна месијанска пророштва Исаије и Михеја, као и њихову новозаветну примену.

Аутор овог чланска указује да су нарочито празновани дани у години један од најдревнијих елемената религијског живота. Они су били свето време којим се продире у профано време. У Старом завету ови дани су били познати и успостављени Мојсејевим закондавством, мада су они имали своју предисторију. Многи од тих дана имају предизраилско пореко повезано са култом природе који је био дубооукорењем на Древном Оријенту и као такав наслеђен у израилској вери. Библијски писци ту природну религиозност преображавају у знамење сећања на историјске догађаје спасењског карактера и као такве их поштују. На тај начин у Старом завету и древном јудаизму се врши „обрезање“ паганства, док Нови завет својом христоцентричном интерпретацијом празника „крштава јудаизам.“

Јованово Еванђеље је један од најбогатијих новозаветних списа. Садржи велики број комплексних слика. Једна од њих је свакако "Хлеб живота". Поменути идиом Христос користи да би описао себе, уз употребу значајне теофоричне формулације "Ја сам". Контекст у којем је овај исказ дат буди старозаветне асоцијације. Аутор чланка разматра ву тему преузету из Јн 6, указујући на литерарну структуру поглавља,, употребљене литерарне облике и богословску поруку.

Свадба у Кани је оквир у који св.ап. Јован смешта прво од Христових знамења – претварање воде у вино. Овај чин је бремнит богословском поруком коју вешто обликује аутор списа правећи јасне или мање јасне алузује на Стари завет, јудаизма свог доба, али и друга места и мотиве који се развијају у самом Еванђељу. Аутор овог чланка покушава да истакне кључне моменте и мотиве ове еванђелске перикопе крећу ћи се од Егзегетско-литургијског осврта на текст, преко контекста перикопе, размарања самог описа чуда (знамења) до његовог богословског значења и поруке.

Аутор указује на значај Христовог васкрсења којим је потврђена и испуњена реч Господња да је он "васкрсење и живот". У кратком тексту, проф. Чарнић даје значајне увиде у назначајнију тему новозаветног богословља - васкрсење Христово и његов значај за хришћанина.

Полазећи од Христовог рођења као најзначајнијег догађаја у историји човечанства аутор анализира богословски значај његове натприродности. Он истиче претпоставку да су еванђелске приповести о овом догађају потекле од саме Дјеве Марије и да су биле пренете "интимном кругу" Христових ученика. Ову претпоставку везује пре свега за извештај св. еванђелисте Луке, док за Матејев извештај сугерише да је усресређен на праведног Јосифа

проф. Радомир Ракић представља приказ значајног дела "Свет Новог завета" које је потписао Еурад Лозе. Ово дело представља једно од класичних дела светске библистике и његово појављивање на српском језику било је од великог значаја

Аутор чланка приступа и нализира значајну новозаветну тему. Он представља богословски смисао деловања св.ап. Павла као мануелног радника, односно оног ко је средства за своју мисију обезбеђива сопственим радом. Ова тема је од значајног практичног карактера за црквенену мисију, а од нарочитог значаја је контекст у којем се она појављује и објављује, односно друштвено-политички контекст комунистичког режима у СФРЈ

У преводу тадашњег јеромонаха, а садашњег епископа бачког Иринеја (Буловића) појавио се превод значајнег дела св. Марка Ефеског у којем поменути светитељ представља своје увиду у новозаветно учење о вакрсењу.