Нови Завет

Исус Христос је личност која је поделила време, људе и народе. Сматрају га преварантом, пророком, Сином Божијим и Сином Човечијим, Оваплоћеним и Васкрслим Богом. Ипак, оно око чега се сви слажу јесте да је био велики учитељ, не само религијских веровања, већ и животног искуства и етике. О карактеристикама његовог учења, начину поучавања и поруци неких од његових знаменитих парабола разговарамо са Јованом Лазаревићем, проф. Средње богословске школе Св. Сава.

Интертестаментарни период библијске историје и књижевности је један од најтајанственијих периода и корпуса. Истовремено један од најбогатијих и најзначајнијих за разумевање атмосфере у којој се јавља новозаветна благовест. У мноштву апокалиптичких списа насталих у овом периоду постоје и они који су имали другачији, мудросни карактер. Један од њих су свакако и Псалми Соломонови. О њима разговарамо са Јованом Лазаревићем, наставником београдске Средње Богословске школе, Св. Сава.

У чему је специфичност Светог писма и зашто је за нас као хришћане значајно да се упознамо са њим? Колико нам је значајно да Свето писмо разумемо у његовом оригиналном културно историјском и, географском и религијском контексту? Које врсте литературе сусрећемо у Новом завету и у којој мери су оне преузете из непосредног окружења древног света? Какав је однос Старог и Новог завета у хришћанској мисли? Како су Светом Писму приступали чланови ране Цркве, а како ми данас? Које су методе које нам могу помоћи у разумевању Светог писма? Ово су питања која постављамо др Предрагу Драгутиновићу.

Откривење Јованово, Апокалипса. Књига која је вековиима извор инспирације и контраверзи. Испуњена је митолошким сликама и симболичким језиком који збуњују читаоца, али и надахњују његово интересовање. Предавање Џона Ленокса нам открива на који начин савремени научник може да приступи и разуме овај древни библијски спис, нарочито његово прво поглавље.

Јованово еванђеље спада у ред најзначајнијих и идејно најбремнитијих библијских текстова. То нарочито важи за прво поглавље овог списа које почиње знаменитим прологом који нас враћа на сам почетак Светога Писма и приповест о стварању. На који начин поруке овог поглавља могу да буду сагледане из перспективе једног научника 21.в. Ово је тема коју ће нам расветлити др Џон Ленокс.

Библијски корпус се завршава чудесном књигом Откривења Јовановог, а последње сцене Откривења Јовановог представљају опис Небеског Јерусалима, обновљеног света и његовог врта којим тече река живота на чијим обалама расте дрво живота. Овај опис неизбежно асоцира на сцене са првих страница Светога писма и Едемског врта у којем су живели први људи. Између првих и последњих страница Светог писма представљена је трагична историја рода људског који је изгубио своје место у Едемском врту и који тежи врту Небеског Јерусалима. Овај пут од изгубљеног Едема до Небеског Јерусалима води преко Гестиманског врта. У овој емисији представљамо приповест о ова три библијска врта.

Вавилон, величанственост и опсесија величанствених. Изградили су га Неврод и Хамураби. Уздигао га је Навуходоносор, опчинио је Александра Македонског. Осуђен је од Писца Откривења. Симбол је многих цивилизација. Да ли и и наше?

Иако је у име вере, укључујући и хришћанство, учињено много злочина изворна порука хришћанства је била хуманистичка. Штавише, може се рећи да јудео-хришћанска религија у себи садржи један својеврсан императив хуманираног деловања и човекољубља. Хришћанска идеја човекољубља изворе из христолошке сотирологије и представља једну од најзначајнијих карактерика хришћанства. О овој теми разговарамо са о. В. Варгом, директором Каритаса у Србији.

Хришћанство је данас једна од највећих светских религија. Простире се на свим континентима и исповедају га милиони људи. Ипак, оно је свој пут започело као малобројна јудејска секта и у веома негостољубивом окружењу прогонстава. Како су хришћани успели да од малобројне групе постану светска религија и шта је оно што као савремни хришћани можемо да научимо од апостола, тих првих проповедника хришћанске вере? Одговор ће да нам понуди др. Мајкл Грин, пензионисани проф. Оксфорда, светски признати проповедник и вишегодишњи саветник за мисију надбискупа кантеберијског.

Аутор у чланку истражује Развој библијског предања о Мелхиседеку. Он полази од новијих покушаја реконструкције „историјског“ Мелхиседека. У том циљу аутор најпре третира проблем целовитости Пост. 14, где се први пут сусрећемо са овом личношћу. Проблем одређивања области над којом је Мелхиседек имао царску и свештеничку јурисдикцију следећа је тема која се третира у чланку. Аутор се потом окреће старозаветном предању, најпре Пост. 14, а затим и Пс. 110. У склопу овог истраживања аутор се бави питањем значења имена (или титуле) Мелхиседек, затим његовим односом са Авраамом и, коначно, аутор разматра однос култног обрасца који је практиковао Авраам према култном обрасцу који је практиковао Мелхиседек. Потом се аутор окреће Пс. 110 и представља Могуће реконструкције амбијента (околности) у коме је овај псалам стваран, као и различите могућности датирања поменутог псалма. Коначно, аутор покушава да реконструише садржај Пс. 110 и да проникне у његову поруку истичући како историјски, тако и есхатолошко- месијански смисао библијског текста.