Цареви

Аутор у чланку истражује Развој библијског предања о Мелхиседеку. Он полази од новијих покушаја реконструкције „историјског“ Мелхиседека. У том циљу аутор најпре третира проблем целовитости Пост. 14, где се први пут сусрећемо са овом личношћу. Проблем одређивања области над којом је Мелхиседек имао царску и свештеничку јурисдикцију следећа је тема која се третира у чланку. Аутор се потом окреће старозаветном предању, најпре Пост. 14, а затим и Пс. 110. У склопу овог истраживања аутор се бави питањем значења имена (или титуле) Мелхиседек, затим његовим односом са Авраамом и, коначно, аутор разматра однос култног обрасца који је практиковао Авраам према култном обрасцу који је практиковао Мелхиседек. Потом се аутор окреће Пс. 110 и представља Могуће реконструкције амбијента (околности) у коме је овај псалам стваран, као и различите могућности датирања поменутог псалма. Коначно, аутор покушава да реконструише садржај Пс. 110 и да проникне у његову поруку истичући како историјски, тако и есхатолошко- месијански смисао библијског текста.

Аутор у чланку истражује Развој библијског предања о Мелхиседеку. Он полази од новијих покушаја реконструкције „историјског“ Мелхиседека. У том циљу аутор најпре третира проблем целовитости Пост. 14, где се први пут сусрећемо са овом личношћу. Проблем одређивања области над којом је Мелхиседек имао царску и свештеничку јурисдикцију следећа је тема која се третира у чланку. Аутор се потом окреће старозаветном предању, најпре Пост. 14, а затим и Пс. 110. У склопу овог истраживања аутор се бави питањем значења имена (или титуле) Мелхиседек, затим његовим односом са Авраамом и, коначно, аутор разматра однос култног обрасца који је практиковао Авраам према култном обрасцу који је практиковао Мелхиседек. Потом се аутор окреће Пс. 110 и представља Могуће реконструкције амбијента (околности) у коме је овај псалам стваран, као и различите могућности датирања поменутог псалма. Коначно, аутор покушава да реконструише садржај Пс. 110 и да проникне у његову поруку истичући како историјски, тако и есхатолошко- месијански смисао библијског текста.

Са јачањем Давидове позиције и снаге на трону јужних племена Израила јача и његов утицај на северна племена над којима је власт покушавао да успостави и ојача, политички нејак, Саулов син. Када он страда као жртва завере својих војвода власт над свим племенима Израила преузима Давид стварајући уједињено царство Израила које током његовог живота и током владавине његовог наследника Соломона постаје значајна регионална сила. Давидовим освјањем Јерусалима, уједињено царство не добија само нову престоницу, већ и нови верски центар са тежњом да он постане не само централно, већ и једино богослужбено место. Упркос таквој тежњи, нарочито видљивој током владавине давидистичких царева реформатора упоредно са јерусалимским храмом на територији Јудеје постојао је велики број култних места, како јахвистичких тако и синкретистичких. Како нам оваква сазнања помажу да разумемо богословско-историјски развој старозаветне религије?

У раном периоду монархије сакралне локације су оне исте које имају значајну улогу у периоду историје судија. Ипак, у овом периоду на сцени се јављају и неке нове сакралне локације које се као такве не спомињу у ранијем периоду. Јасно је да први израилски цар жели да истакне свој ауторитет како као политичког лидера, тако и као верског поглавара (не као свештеника, већ као оног коме су свештеници одговорни као врхунксој инстанци власти). Ипак, његов сукоб са Самуилом, као последњим судијом и личношћу која је имала верски и политички ауторитет води слабљењу још младе монархије и ствара потенцијал за фракционаштво и сецесију јужних племена на чији трон се по сауловој смрти успиње млади војно-политзички лидер, а доцније и најзначајнији цар Израила, Давид. И су повезана извесна богослужбена места која ћемо да представимо у о вој емисији.

Ма Јован Јовић је гост емисије Свет Библије и аутор и водитељ емисије Јован Благојевић разговара са њим о једном од најзначајнијих личности старозаветне свете историје, Давиду човеку који се од пастрира, преко дворског музичара, уздигао до једног од најзначајнијих војсковођа првог израилског цара Саула и коначно је. Његов животни пут није, ипак, ишао узланом правом линијом. Он је био вољени војвода и прогоњени одметник. Читање приповести о његовом животу необично подсећа на приче о Али-баби и четрдесет хајдука.

Аутор разматра темуверске политике цара Давида. Најпресе осврће на историјске околностиу којима се формираверска политикацара Давидачији је кључнидогађај пренос Ковчега савеза у Јерусалим. У текстусе указује на значајсвештеничких старешина за реорганизацију култa. Наглашена је, пре свега, улога Садока као родозачетника векове лозе јерусалимског свештенства. Пажња аутора је усредсређена на проблем Садоковог порекла и родослова, на тзв. Јевусејску хипотезу и њену критику аронитско– елеазаревског првосвештеничког порекла. Аутор, затим, прати Давидову реорганизацију свештеничких и левитских редова и служби и закључује да је она спроведена у духу Мојсијевог законодавства, али уз модификације које су захтевале промењене друштвене околности и стварање религијске основе династијско–давидовске идеје.

Орао, величнаствена птица која је имала богато симболичко значење у различитим ралигијама и културама света, а пре свега древног Оријента. Библијско јудејско и хришћанско предање и само користи овај симбол у различитим контекстима и његовом значењу разговарамо са докторадном Н. Божовићем. Њему постављамо и питања у вези неких аспеката библијског законодавства.

Писац Посланице Јеврејима, после детљног прегледа победничке вере периода библијске праосторије, историја праотаца Израила, Мојсеја, Исуса Навина, судија и царева, даје сажет приказ "страдалничке вере" из позније историје Израила, вере која се оказала као потпуна верност и до самог полагања живота, а опет са уверењем да ће тај живот бити настављен у заједници са Богом.

Истинска слобода никада није слобода само од спољног поробљивача, већ пре свега унутрашња слобода која се буни против сваког ропства. Ову велику истину су морали да науче израилци који из ропства египатског, спољашњег, доспевају у унутрашње ропство. росптво идолима и последично народима који су се тим идолима клањали. Ово је прича о судијама, људима који су рушили идоле како би донели слободу својим сународницима.