Мелхиседек

Мелхиседек је једна од најзагонетнијих старозаветних личности Светога Писма. У Новом Завету, Мелхиседек се представља као тип и праслика Господа Исуса Христа. У периоду између Старог и Новог Завета ова личност је уткана у јудејско интертестаментарно предање. У савременој науци се полемише да ли то предање (и у којој мери), може да осветли позадину Мелхиседек- христологије Посланице Јеврејима, као и неких других месијанских одељака Новог Завета. То је разлог због којег аутор овог чланка у разматрању теме креће од савремених дискусија повезаних са овим проблемом. Он, затим, указује на сведочанство јудеојелинистичке литературе о Мелхиседеку да би се потом усредсредио на учење о Мелхиседеку у предању палестинског јудаизма, и то: равинско- таргумском и апокалиптичком. Аутор нарочиту пажњу посвећује знаменитом кумранском тексту 11QMelch. Поменути текст се користи и у циљу ocветљавања есхатолошких очекивања са почетка хришћанске ере и упућивања на могућу контекстуализацију новозаветне христологије, пре свега христологије присутне у Лк. 4 и Јевр. 7.

Аутор разматра темуверске политике цара Давида. Најпресе осврће на историјске околностиу којима се формираверска политикацара Давидачији је кључнидогађај пренос Ковчега савеза у Јерусалим. У текстусе указује на значајсвештеничких старешина за реорганизацију култa. Наглашена је, пре свега, улога Садока као родозачетника векове лозе јерусалимског свештенства. Пажња аутора је усредсређена на проблем Садоковог порекла и родослова, на тзв. Јевусејску хипотезу и њену критику аронитско– елеазаревског првосвештеничког порекла. Аутор, затим, прати Давидову реорганизацију свештеничких и левитских редова и служби и закључује да је она спроведена у духу Мојсијевог законодавства, али уз модификације које су захтевале промењене друштвене околности и стварање религијске основе династијско–давидовске идеје.