Химна Вере

Старозаветни великани вере нису само они ка којима треба да буде уоућен поглед хришћана, већ и они који посматрају арену у којој хришћани трче своју трку вере. Хришћани гледајући њих постају свесни свог задатка. Њихов поглед, међутим, од великана прошлости и њих самих треба да се преусмери на Христа који је ту трку беспрекорно завршио постављи не само начелник (узрочник), већ са вршитељ вере чији пример треба да буде коначни идеал хришћана.

Вера победничка и вера мученичка су два пола која у свом приказу великана Старог Завета описује писац Химне вере. Ова два пола усресређена су ка једној тачки, ка тачки крста који је мучеништво и победа и стога, управо у Христу се сједињује искуство вере свих великана Старог завета и оних који треба да подражавају њихов пример у једном квалитативно другачијем контексту раног хришћанства

Писац Посланице Јеврејима, после детљног прегледа победничке вере периода библијске праосторије, историја праотаца Израила, Мојсеја, Исуса Навина, судија и царева, даје сажет приказ "страдалничке вере" из позније историје Израила, вере која се оказала као потпуна верност и до самог полагања живота, а опет са уверењем да ће тај живот бити настављен у заједници са Богом.

Истинска слобода никада није слобода само од спољног поробљивача, већ пре свега унутрашња слобода која се буни против сваког ропства. Ову велику истину су морали да науче израилци који из ропства египатског, спољашњег, доспевају у унутрашње ропство. росптво идолима и последично народима који су се тим идолима клањали. Ово је прича о судијама, људима који су рушили идоле како би донели слободу својим сународницима.

Најстарији непрекидно насељени град који је до сада пронађен. Високи зидови, Звукови труба и освајање Јерихона "капије Ханана." Овај исти догађај је донео потпуно различите последице различитим људима. тако, док је Ахан који се одрекао послушности божанском савезу претрпео казну намењениму Хананцима, Хананејка Рава прихватајући вером савезна обећања постаје део израилског народа. Наша судбина, коначно, ствар је нашег избора, а не биолошког и националног порекла и различитих животних околности.

Израилци, вођени Исусом Навином, треба да се населе у земљи коју је Бог Обећао њиховим оцима. Пут до остварења тог обећања је пут вере која пролази кроз бројна искушења како би се показала способном да се развије у новим околностима, јер често је благостање погубније за веру од невоља.

За израилски народ вера је била излазак из ропства, али тај излазак није био лак. Он је водио кроз воде Црвеног мора, кроз искуство блиско смрти. Слобода је увек искорак храбрости и ризика, бити слободан, значи бити одговоран, бити храбар, значи веровати. ропство, ма колико било тешко, често је људима много лакше.

Мојсејева вера постаје вера свег израилског народа, и та вера почиње прославом, прославом Пасхе, ноћи смрти и спасења. Пасха је најзначајнији празник древног Израила и није био само поглед у прошлост, сећање на негдашње доба у којем је Бог деловао у корист свог народа, већ и погед у будућност поглед вере који је у најтежим околностима сезао изнад мрачних облака до светлости обећања да ће Бог изнова деловати у корист свог народа, и коначно му донети истинско спасење.

Настављамо приповест о Мојсеју тумачећи је из перспективе Посланице Јеврејима 11 чији аутор истиче есхатолошки карактер Мојсејеве вере. Управо том вером усмереном ка есхатону, Мојсеј је могао не само да се уздигне изнад тешких животних околности ка блиској будућности, већ и да сопствена страдања присаједини самим Христовим страдањима.

Живот се састоји од низа избора, избора који су каткад неприметни и воде оним другим крупним изборима којима одређујемо свој животни ток. Ти избори су каткад донесени у страху, каткад као избор храбрости. Некада је храбост заправо неподлећи страху, и упракос страха направит прави избор гледајући не само могућност садашњег уживања благодати, већ и будуће немерљиво добро. На тај начин се у својим изборима руководио Мојсеј, великан вере.