Химна Вере

Мојсеј, једна од најзначајнијих библијских личности. Ослободитељ свог народа из вековног ропства. Ипак, епска прича о овом значајном човеку почиње храброшћу коју су показали његови родитељи који су одбили да се повинују заповести фараоновој и своје дете предају смрти. Била је то вера као храброст за живот

Попут Јакова и Јосиф, један од праотаца израилских племена, вером гледа будуће догађаје. Он који је преживао муку ропства у које су гапродала браћа коју је потом спасао, види ропство својих и њихових потомака... али види и њихово избављење. Верујући он, стога, даје заповест да њихови потомци у свом спасењу се сете и њега и омогуће му повратак у земљу коју је Бог обећао оцима њиховим.

Гледајући вером Јаков праотац израилског народа најавио је бурне догађаје који су уследили далеко после његове смрти. Овај "поглед вере" показали су се као благослови будућности који су надахњивали и снажили њихове потомке у најтежим тренутцима њиховог робовања у Египту.

Сара, прва и вољена супруга праоца Авраама и мајка његовог сина Исаака, сина у којем је настављена линија божанског савеза установљеног са Авраамом, прва је жена која се спомиње у "Химни вере". Писац Посланице Јеврејима оригинално тумачи старозаветни предложак указујући да Сарин осмех, који је био израз скепсе у погледу најаве рођења детета, истовремено је био и осмех чежње за обећаним сином, осмех вере.

Један од најтежих и свакако најдраматичнијих текстова Старог Завета је библијска приповест о Авраамовом жртвовању Исаака. У социолошком смислу она представља темељ за удаљавање од опште праксе жртвоприношења деце присутне широм древног света, а нарочито на подручју библијског Оријента. У религијском смислу она је преображај идеје о богу коме се жртвује човек ка поимању Бога који се жртвује за човека. Писац Посланице Јеврејима, међутим, у њој види и пророчку праслику Христовог васкрсења, праслику победе над смрћу

Авраам, Исаак, Јаков. Великани Старозаветне историје који су се удостоји да се Бог Библије назива "њиховим Богом." У чему је њихова нарочита специфичност? Који је смисао њиховог номадског путовања од Вавилоније до Ханана, а затим и и у самом Ханану? На ова питања покушавамо да дамо одговор на бази старозаветног предлошка и новозаветног тумачења старозаветне приповести изнесеног у Посланици Јеврејима 11, тексту који нарочито наглашава ехатолошко усресређење старозаветних патријараха,

Потоп. Праотац Ноје, загонетни "Синови Божији". Ово су теме којима се бави аутор овог популарног чланка приступајући старозаветној нарацији из перспективе древнооријенталне културе и митологије са једне стране, и новозаветног разумевања смисла старозаветног текста, са друге.

Енох, личност којој библијски писци посвећују мало места, али упркос томе или можда баш због тога је постала инспирација многим интертестаментарним писцима који образују атмосферу у којој о овој личности, као о великану вере, говори писац Посланице Јеврејима.

Каин и Авељ, прва браћа и прво братоубиство. На који начин разумети ову библијску причу којом почиње поседемск историја рода људског и која се понавља у њој много пута? Зашто писац Посланице Јеврејима не гледа, макар не пре свега, на Авеља као на пример страдалног праведника, већ као на пример великана вере? Шта је то што нам Авељева, према речима "Химне вере" Авељева вера, кроз његову саможртвену крв, и "данас говори"?

Вера је једна од кључних тема значајног новозаветног списа, Посланице Јеврејима. Овој теми је посвећено једно читаво поглавље поменутог списа. Оно ће бити предмет интересовања серијала чланака Химна Вере који почињемо овим текстом који говори о вери као сусрету историје и есхатона у богослужењу,