The Milestones

Још једна потврда историчности Библије?

Источно и западно хришћанство се развијају у специфичним околностима на темељу заједничких и различитих извора. Заједничко су им општа предхришћанска мисао, симболика и трагања и, свакако и изнад свега, старозаветно откривење. Хришћански Исток, међутим, баштини античку философију, трагање за есенцијалним и егзистенцијалним истинама постојања док Запад наслеђује римско право. Ово је темељ различитог разумевања Крста.

Крст је својеврсни путоказ. Еп. Калистос Вер овај израз (на енг. the mileston) користи да означи откривења која нам говоре истину о Богу и истину о човеку, а крст управо то чини. Он открива две истине о човеку и једну о Богу. И више од тога, он представља не само путоказ, већ и пут човека ка Човеку, и Богу.

Данас се крст сматра изразито хришћанским знамењем, али да ли такво схватање оправдано? Да ли је крст средиште хришћанске вере или символ који су хришћани преузели из претхришћанских религија дајући му ново значење?

Оно што читаоцу лако може да промакне јесте реинтерпретавини поступак новозаветног писца којим се врши преобликовање старозаветнеприповести где се говори о о крви Авеља која виче преобликује у тврдњу да посредством ње (жртве, тј. крви) Авељ и данас говори. Значај овог поступка се открива управо у поређењу старозаветног предлошка и новозаветне реинтерпретације. Наиме, према старозаветној приповести, од три кључна актера који се јављају у средишњем делу наратива (Бог, Каин, Авељ), једини актер који остје нем, чије речи нам не преноси писац Старог завета је управо Авељ...

Рани хришћани су обележевали вечеру Господњу као целовит обед (заједно са тзв. агапе вечерама-гозбама), али је до 3.в. то престало да буде гозба и уместо тога је постало ритуализовани обед. Стивен Шисли (Steven Shisley) у свом чланку, Од обеда до обреда: како је последња вечера евоулирала (From Supper to Sacrament: How the Last Supper Evolved) проучава како је вечера Господња претворена од целовитог обеда у обред.

Пасхално писмо упућено од високог јерусалимског званичника јеврејском гарнизону у Елафатини које се датира у 5.в. пре Хр најстарији је за сада познати ванбиблијски извештај о пасхалном обреду.

Немачки истраживачи су током шездесетих година пробали да направе експериментално распеће, како би проучили ефекте на организам које проузрокује сам поступак распећа. Они су добровољцима привезали зглобове за крст и потом пратили активности респираторног и кардиоваскуларног система. Након само 6 минута волонтери су имали проблема са дисањем, пулс би се удвостручио, а крвни притисак пао. Експеримент је обустављен након 30 минута због болова у зглобовима. Резултати истраживања објављени су у часопису Berlin Medicine 1963. године.

Основне теме ове целине су знамења (чудесна дела која Христос чини) која пробуђују веру у Њега, али веру која је тек први степен, зачетак оне вере ка којој треба да се стреми. Управo ту веру исповеда Никодим који, ако се сагледа у овом контексту, није представник само једне струје унутар фарисејског покрета, већ je представник, архетип човека који показује елементарну веру коју представља као врхунско знање покушавајући да суштинска питања заобиђе започињући богословску расправу.

Прво што се уочава у случају приповести о овом догађају је то да се она јавља у свим еванђељима, дакле како код синоптика, тако и код Јована. Одмах затим се примећује да Јован ову приповест смешта на потпуно другачије место у односу на синоптичке писце. Приповест је и код синоптика и код Јована повезана са пасхалним ходочашћем у Јерусалим. Синоптици, међутим, то ходочашће и догађај очишћења храма смештају на сам крајих својих списа, док га Јован ставља на почетак свог еванђеља, одмах после описа првог знамења учињеног у Кани галилејској на свадби (Јн 2:1-2). Ово, прво, знамење описано у Јовановом еванђељу је једни које нема своје објашњење.