Јудаизам

Израз сведок (μάρτυρος) у постапостолској епохи и кроз читаву историју хришћанске цркве био је „технички термин“ којим се означавао мученик. Ово је једна димензија значења које овај израз има у новозаветним списима. Ипак, у њима се људи који су „само“ мученици не означавају овим термином, иако је мучеништво нешто што се неизоставно доводи у везу са сведоцима. Која је друга димензија значења овог термина и зашто је Јован Крститељ представљен као „иделани сведок“, па и „архетип“ хришћанског сведока?

Аутор овог чланска указује да су нарочито празновани дани у години један од најдревнијих елемената религијског живота. Они су били свето време којим се продире у профано време. У Старом завету ови дани су били познати и успостављени Мојсејевим закондавством, мада су они имали своју предисторију. Многи од тих дана имају предизраилско пореко повезано са култом природе који је био дубооукорењем на Древном Оријенту и као такав наслеђен у израилској вери. Библијски писци ту природну религиозност преображавају у знамење сећања на историјске догађаје спасењског карактера и као такве их поштују. На тај начин у Старом завету и древном јудаизму се врши „обрезање“ паганства, док Нови завет својом христоцентричном интерпретацијом празника „крштава јудаизам.“