Свето Писмо

Сажетак: аутор разматра карактер религијских феномена указујући на сличности и разлике у разумевању материје у истраживању чије су резултате представили Р. Ото са једне, и М. Елијаде, са друге стране. У наставку писац се усресређује на проучавање конкретних мотива који спадају у област библијског богословља и религиологије, али указујући на који начин су ови појмови преузети из општег древнооријенталног религијског окружења, а затим модификовани и надограђени од стране библијских писаца Старог и Новог завета. На тај начин, аутор, усресређујући се на кључне мотиве Синајске приповести: дом и свештеник илуструје начин на који се примењује метода анализе историје појмова и мотива на конкретном библијском тексту, а кроз разматрање упоредних извора Египта, Асиро-Вавилоније, Ханана, Хетита...

У прет­ход­ним тек­сто­ви­ма смо го­во­ри­ли о пр­вим пре­во­ди­ма ре­ли­гиј­ске об­ја­ве и о кон­ тра­вер­за­ма ко­је су са со­бом но­си­ли. По­ми­ња­ли смо пре­ви­ра­ња ко­ја је иза­зи­ва­ла по­ја­ва Сеп­ту­а­гин­те као грч­ког пре­во­да је­вреј­ских спи­са, као и на­по­ре Ори­ге­на и бл. Је­ро­ни­ма да пи­та­њу пре­во­ђе­ња при­сту­пе на си­сте­ма­ти­чан на­чин. На­ста­вља­мо члан­ком о бл. Је­ ро­ни­му, ко­ме је па­па до­де­лио за­да­так стан­дар­ди­за­ци­је ла­тин­ских пре­во­да Би­бли­је ко­ји су би­ли у упо­тре­би у че­твр­том ве­ку, од­но­сно о овом нео­бич­ном чо­ве­ку ко­ји је, при­хва­тив­ши се за­дат­ка, за­ро­нио у још ду­бљи и те­жи по­сао, на­у­чив­ши је­вреј­ски је­зик и уро­нив­ши у свет про­ро­ка и За­ко­на у ори­ги­нал­ном из­да­њу. Овај ве­ли­кан је по­ста­вио осно­ве са­вре­ме­не ег­зе­ге­зе и пре­во­ди­ла­штва, а сво­јом по­ја­вом и ста­во­ви­ма је до­но­сио фа­му и не­го­до­ва­ње, али и одо­бра­ва­ње. Је­ро­ни­мов пре­вод је на­кон ње­го­ве смр­ти би­вао све ви­ше пре­по­зна­тљив и мо­же­мо ка­за­ти да је остао ак­ту­е­лан до да­на­шњих да­на.

У претходним текстовима смо говорили о првим преводима религијске објаве и о контраверзама које су са собом носили. Помињали смо превирања која је изазивала појава Септуагинте као грчког превода јеврејских списа, као и напоре Оригена и бл. Јеронима да питању превођења приступе на систематичан начин. Настављамо чланком о бл. Јерониму, коме је папа доделио задатак стандардизације латинских превода Библије који су били у употреби у четвртом веку, односно о овом необичном човеку који је, прихвативши се задатка, заронио у још дубљи и тежи посао, научивши јеврејски језик и уронивши у свет пророка и Закона у оригиналном издању. Овај великан је поставио oснове савремене егзегезе и преводилаштва, а својом појавом и ставовима је доносио фаму и негодовање, али и одобравање. Јеронимов превод је након његове смрти бивао све више препознатљив и можемо казати да је остао актуелан до данашњих дана.

Иако су хришћани на неки начин дали легитимитет Септуагинти као преводу, она није престала да узбуркава духове, овог пута чак и међу самим хришћанима. Онај који се озбиљно посветио решавању питања могућности превођења божански надахнутог текста је Ориген, чија је језичка теорија на неки начин ближа античком схватању речи као носиоца божанског звука.

Према митском поимању света, у речима лежи магијска моћ. Њихово значење и њихово звучање су само две стране једне целине. Као такве, речи се не преводе. Можда се и њихово значење може објаснити, али као преведене, оне више нису моћне. Бог ствара речју. Према Јеванђељу по Јовану, Бог и јесте Реч. Ипак, у овом случају, Реч тежи да буде универзална, да допре до сваког човека и да му пренесе знање о томе зашто постоји. Она више није магијски звук, већ одјек мисли. А мисли могу да се артикулишу и да се преведу, иако најчешће описно, несавршено.

На првим страницама Светог Писма сусрећемо се са стваралачком Речју Божијом. Нови Завет говори о њеном оваплоћењу у личности Исуса Христа. На неки начин, историја од стварања до коначног оваплоћења Речи јесте историја поступшној и постепеног оваплоћавања те Речи. Један од аспеката тог оваплоћавања јесте и формирање свештених текстова познатих као Свето Писмо. Они су настали на јеврејском, арамејском и старогрчком језику, али су проширени на говорним језицима бројних народа. Који су изазови са којима се сусрећу преводиоци древних свештених текстова?

У Новом завету једна од кључних христолошких тема јесте персонификација Премудрости Божије, започета у Старом завету, у личности Исуса Христа. Он се назива премудрошћу Божијом, као и његовим Логосом, што је такође термин који има не само значење стваралачког већ и мудросног карактера. О Христу као оваплоћеној мудрости и Логосу разговарамо са др Мајклом Грином, пензионисаним професором Оксфорд Универзитета.

Посланице св. ап. могу да се разумеју као својеврсни корпус мудросне књижевности Новог завета. Ко је су њихове књижевне карактеристике? О каквој мудрости оне научавају и шта је оно што на нарочит начин карактерише њихов поетски исказ? Ово су само нека од питања на која ће нам одговор понудити сестра Ана Савковић. Ма богослословских наука.

Исус Христос је личност која је поделила време, људе и народе. Сматрају га преварантом, пророком, Сином Божијим и Сином Човечијим, Оваплоћеним и Васкрслим Богом. Ипак, оно око чега се сви слажу јесте да је био велики учитељ, не само религијских веровања, већ и животног искуства и етике. О карактеристикама његовог учења, начину поучавања и поруци неких од његових знаменитих парабола разговарамо са Јованом Лазаревићем, проф. Средње богословске школе Св. Сава.

Девтероканонске књиге Светог писма и поједини девтероканонски делови у канонским списима су спорни по различитим основама. Да ли оне припадају канону или не? Да ли су оне надахнуте или нису? Да ли је њихова порука у складу са другим списма Библије? Ипак, оно што није спорно јесте њихов поетски и мудросни карактер о којем разговарамо са ма Јованом Јовићем.