Христос

Крст је средиште хришћанске вере. На крсти нам се откривају истине. То су страшне истине о греху, мржњи и злу човека, али и величанствене истине о правди, милости и љубави Бога. Шта се десило на Крсту? И зашто? На који начин се то дотиче нашег свакодневног живота?

Крст је препознатљив симбол хришћанства. Значајно је, међутим, приметити да мотив крста као симбола сеже у прошлост далеко пре почетка хришћанства, те да је присутан у бројним архајким културама које у овом знамењу препознају симбол смрти и вечног живота.

У Новом завету једна од кључних христолошких тема јесте персонификација Премудрости Божије, започета у Старом завету, у личности Исуса Христа. Он се назива премудрошћу Божијом, као и његовим Логосом, што је такође термин који има не само значење стваралачког већ и мудросног карактера. О Христу као оваплоћеној мудрости и Логосу разговарамо са др Мајклом Грином, пензионисаним професором Оксфорд Универзитета.

Исус Христос је личност која је поделила време, људе и народе. Сматрају га преварантом, пророком, Сином Божијим и Сином Човечијим, Оваплоћеним и Васкрслим Богом. Ипак, оно око чега се сви слажу јесте да је био велики учитељ, не само религијских веровања, већ и животног искуства и етике. О карактеристикама његовог учења, начину поучавања и поруци неких од његових знаменитих парабола разговарамо са Јованом Лазаревићем, проф. Средње богословске школе Св. Сава.

Хришћанин је сведок Госпoдњи. Уколико вeрујемо у Христа и све оно што је Он за нас учинио желећемо да ту своју веру поделимо и са другима и то је заиста потребно. Међутим, каткад начин на који то чинимо може више да одбије људе од вере у Христа, него да их придобије за њу. Шта значи сведочити за Христа, који је садржај тог сведочења и на који начин треба сведочити? Ово су питања која постављамо др Небојши Тумари.

Хришћани су хришћани по томе што верују у Христово Васкрсење. Заправо, данас ниједан просечно образован човек неће озбиљније неграти историчност Исуса Христа као човека који је деловао попут једног од многих путујућих учитеља древног Оријента. Многи ће га, штавише, прихватити као пророка или револуционара чоји покрет није успео због његове смрти на крсту. Ипак, то да је васкрсао... То није баш лако поверовати. Заиста, није лако, али је много теже објаснити настанак и историју хришћанства уколико Он заиста није васкрсао. Шта његово васкрсење значи за нас данас? Које су његове егзистенцијалне последице по свакодневни живот и одговоре на „вечита питања“? Разговарамо о томе са ма Јованом Јовићем.

Зашто је Христос распет? На који начин разумети његову смрт у светлости историјског тренутка и по чему је његово распеће другачије и значајније од распећа десетина хиљада људи који су распети током римске доминације античким светом? На који начин нам старозаветни жртвени култ осветљава заступничку и откупљујућу смрт Исуса Христа? У чему је снага и симболика крста, позната далеко пре него су га јришћани присвојили као сопствено знамење? Како се разуме смисао Крста и распећа у хришћанству уопштено, и специфично на хришћанском Истоку, односно на хришћанском Западу? Ово су теме о којима разговарамо са ма Јованом Јовићем.

У историји је било пуно значајних личности. Међу њих се са правом може убројати и Христос. Било да га оспоравамо или прихватамо, било да верујемо у њега или одбацујемо такву веру као неутемељену не можемо а да не признамо да је он оставио неизбрисив траг у савременојј цивилизацији коју, све чешће, називамо постхришћанском . Да ли је Христос био историјска личност? Један од великих учитеља мудрости и побожности, недовољно схваћен од својих савременика? Можда је био пророк? Хришћани би се сагласили са сваком од наведених оцена, али не би ниједну од њих прихватили као потпуну и довољну. Он је за хришћане истински и оваплоћени Бог, истински и обожени човек? Које су егзистенцијалне последице таквог веровања, по схватање Бога и по схватање човека? Наш саговорник и овог пута је ма Јован Јовић.

Библијски корпус се завршава чудесном књигом Откривења Јовановог, а последње сцене Откривења Јовановог представљају опис Небеског Јерусалима, обновљеног света и његовог врта којим тече река живота на чијим обалама расте дрво живота. Овај опис неизбежно асоцира на сцене са првих страница Светога писма и Едемског врта у којем су живели први људи. Између првих и последњих страница Светог писма представљена је трагична историја рода људског који је изгубио своје место у Едемском врту и који тежи врту Небеског Јерусалима. Овај пут од изгубљеног Едема до Небеског Јерусалима води преко Гестиманског врта. У овој емисији представљамо приповест о ова три библијска врта.

Мелхиседек је једна од најзагонетнијих старозаветних личности Светога Писма. У Новом Завету, Мелхиседек се представља као тип и праслика Господа Исуса Христа. У периоду између Старог и Новог Завета ова личност је уткана у јудејско интертестаментарно предање. У савременој науци се полемише да ли то предање (и у којој мери), може да осветли позадину Мелхиседек- христологије Посланице Јеврејима, као и неких других месијанских одељака Новог Завета. То је разлог због којег аутор овог чланка у разматрању теме креће од савремених дискусија повезаних са овим проблемом. Он, затим, указује на сведочанство јудеојелинистичке литературе о Мелхиседеку да би се потом усредсредио на учење о Мелхиседеку у предању палестинског јудаизма, и то: равинско- таргумском и апокалиптичком. Аутор нарочиту пажњу посвећује знаменитом кумранском тексту 11QMelch. Поменути текст се користи и у циљу ocветљавања есхатолошких очекивања са почетка хришћанске ере и упућивања на могућу контекстуализацију новозаветне христологије, пре свега христологије присутне у Лк. 4 и Јевр. 7.