Љубав

Зашто је Христос распет? На који начин разумети његову смрт у светлости историјског тренутка и по чему је његово распеће другачије и значајније од распећа десетина хиљада људи који су распети током римске доминације античким светом? На који начин нам старозаветни жртвени култ осветљава заступничку и откупљујућу смрт Исуса Христа? У чему је снага и симболика крста, позната далеко пре него су га јришћани присвојили као сопствено знамење? Како се разуме смисао Крста и распећа у хришћанству уопштено, и специфично на хришћанском Истоку, односно на хришћанском Западу? Ово су теме о којима разговарамо са ма Јованом Јовићем.

Постоји општи консензус у вези с тврдњом да њени есеји носе већу вредност од песама које је написала. Аничин аналитички дух и прецизност изражаја била је у стању да прати и да маестрално бележи развојни пут, не само стилова у уметности, него нечег много суштинскијег, што је она називала идејама. У једном од својих есеја се на одличан начин позабавила односом инспирације и рација у поезији. Више пута је наглашавала способност античког човека да остане трезан, чак и када у наручју Бахуса испија дух екстазе. Да ли је остваривање те равнотеже, коју је у интелектуалном смислу одлично разумевала и ценила, у њеном случају донекле ипак измицало, посебно када је писала поезију и када је морала привремено да остави по страни аналитичну реченицу, која је била њен најјачи адут?

Аутор се усресређује на кључне делове свете историје, распеће и васкрсење Господње приступајући им из богословске перспективе, односно указујући на њихов сотириолошки значај. Значајно је да богословски приступ наведеним темама аутор изводи из литургијског контекста Православне Цркве. Наведене догађаје он препознаје као највеличанственије исказе божанске љубави према човеку. Указујући на недокучивост смисла распећа, аутор критикује "јурудичко схватање" оправдања и продор оваквог схватања у православно богословље, указујући да постоје и прихватљиви моменти овог богословског схватања...