Излазак

Тема коју аутор чланка разматра је начин на који се на древни библијски текст може применити модерна (савремена) реторичка критика, као и који су могући исходи такве примене. У тексту се указује на основне принципе (теоријске претпоставке) античког и савременог реторичког критицизма, као и могућност (па и потребу) повезивања дијалошко-реторичке критике као синхроне методе тумачења, са дијахроним методама као што су критика извора, критика редакција и сл. Аутор указује на богату историју примене реторичке критике на библијски текст, нарочито се усредсређујући на Петокњижје и, пре свега, Књигу Изласка. Практичан пример примене поменутог метода писац чланка изводи на примеру синајске перикопе (Изл 19–24) указујући најпре на њене временско-географске одреднице. Аутор се затим усредсређује на сам текст перикопе откривајућиу њему нарочиту дијалошко-реторичку структуру која омогућује да се унутар ње развије дијалог (структурални и богословски) између различитих предања која су редактори укључили у канонску форму текста.

Исповедајући веру у Бога Створитеља ми заправо исповедамо веру у Бога поету. Уколико такво исповедање имамо као оно темељно у својој вери, неће нас зачудити тесна повезаност религијског и стваралачког, пре свега поетског, искуства. Такво искуство је снажно посведочено у Светом писму, а нарочито збирци библијске поезије, Псалтиру. Псалам 23 представља врхунски израз таквог сведочанства. Овај псалам је ремек-дело књижевности и мост ка древним цивилизацијама библијског Оријента чије тековине преузима библијски песник, али у исто време и богословски исказ надубљег религијског искуства којим се пророчки сеже ка Новом завету и омогућавају најдубљи антрополошки и христолошки увиди. На који начин нам препознавање поетских облика може помоћи у разумевању богословских мисли? Каква је веза између Старозаветних метафора и њихове новозаветне рецепције?

Наративна анализа је једна од метода књижевне критике која се са продором новог литерарног критицизма почиње примењивати и у проучавању библијског текста. Она припада тзв. синхроним метода и комплементарна је са њима. Аутор чланка показује њену повезаност са реторичком критиком, али и комплементарност са тзв. дијахроним методама историјске критике. У тексту се разматра могућност примене ове савремене интерпретативне методе почев од уочавања приповедне перспективе преко разматрања односа савременог аналитичког приступа и древног текста до уочавања потенцијалних богословских рефлексија примене ове аналитичке методе. После ових базичних теоретских претпоставки аутор чланка указује на примере плодоносне примене ове методе на Књигу Изласка, да би потом илустровао ту примену на примеру Синајске перикопе. У овом илустровању аутор указује на значај избора читалачког приступа перикопи и препознавања карактера приповести, литерарне секвенце које постоје у перикопи и карактере (актере радње) у њој.

Аутор разматра примену жанровске критике на Свето писмо. У свом разматрању он полази од објашњавања основних теоретских претпоставки жанровског критицизма и историје његовог обликовања у односу на библијски текст, да би потом покушао да примену наведених теоретских одредница илустрије на тексту Књиге Изласка. Аутор се, пре свега, усресређује на Синајску приповест (Изл 19-40) и Синајску Перикопу (Изл 19-24) указујући на то да нам примена жанровске критике омогућује да у наведеним целинама откријемо бројне жанровске обрасце међу којима су најзначајнији жанр божанске (космичке) планине, жанр савезног уговора и храм-градитељски жанр.

Мојсеј је свакако најзначајнија или макар једна од најзначајнијих личности старозаветне историје. Рођен као син јеврејских робова, одрастао као египатски принц очврснуо је у Синајској пустињи и сазрео на обронцима Обећане земље под мадијанским шаторима, да би се потом вратио у Египата да изведе свој народ из вековног ропства и поведе га ка Светој Гори, ка Синају најпознатијој, али не и јединој, сакралној локацији његовог доба. Које су биле друге сакралне локације Мојсејевог доба и на који начин нам упознавање са њима може помоћи у разумевању развоја старозаветне религијске и богословске мисли?

Нарочито празновани дани у години познати су у свим религијама. Библијска религија није изузетак. Пасха, Сенице, Педесетнице, Субота... Тосу празници древног Израила који представљају модификацију постојећих аграрних празника познатих из ванбиблијског древнооријенталног култа. Њихова демитологизација и монотеизацију у Старом завету, међутим, представља само део њиховог преображавања које се наставља у Новом завету и Цркву. Можемо на неки начин рећи да је јудаизма био обрезање паганства, те да је Нови завет његово крштење, а Црква његово причешће и сједињење са Богом.

Орао, величнаствена птица која је имала богато симболичко значење у различитим ралигијама и културама света, а пре свега древног Оријента. Библијско јудејско и хришћанско предање и само користи овај симбол у различитим контекстима и његовом значењу разговарамо са докторадном Н. Божовићем. Њему постављамо и питања у вези неких аспеката библијског законодавства.

Нарочито празновани дани у години познати су у свим религијама. Библијска религија није изузетак. Пасха, Сенице, Педесетнице, Субота... Тосу празници древног Израила који представљају модификацију постојећих аграрних празника познатих из ванбиблијског древнооријенталног култа. Њихова демитологизација и монотеизацију у Старом завету, међутим, представља само део њиховог преображавања које се наставља у Новом завету и Цркву. Можемо на неки начин рећи да је јудаизма био обрезање паганства, те да је Нови завет његово крштење, а Црква његово причешће и сједињење са Богом.

За израилски народ вера је била излазак из ропства, али тај излазак није био лак. Он је водио кроз воде Црвеног мора, кроз искуство блиско смрти. Слобода је увек искорак храбрости и ризика, бити слободан, значи бити одговоран, бити храбар, значи веровати. ропство, ма колико било тешко, често је људима много лакше.

Мојсејева вера постаје вера свег израилског народа, и та вера почиње прославом, прославом Пасхе, ноћи смрти и спасења. Пасха је најзначајнији празник древног Израила и није био само поглед у прошлост, сећање на негдашње доба у којем је Бог деловао у корист свог народа, већ и погед у будућност поглед вере који је у најтежим околностима сезао изнад мрачних облака до светлости обећања да ће Бог изнова деловати у корист свог народа, и коначно му донети истинско спасење.