Посланица Јеврејима

Мелхиседек је једна од најзагонетнијих старозаветних личности Светога Писма. У Новом Завету, Мелхиседек се представља као тип и праслика Господа Исуса Христа. У периоду између Старог и Новог Завета ова личност је уткана у јудејско интертестаментарно предање. У савременој науци се полемише да ли то предање (и у којој мери), може да осветли позадину Мелхиседек- христологије Посланице Јеврејима, као и неких других месијанских одељака Новог Завета. То је разлог због којег аутор овог чланка у разматрању теме креће од савремених дискусија повезаних са овим проблемом. Он, затим, указује на сведочанство јудеојелинистичке литературе о Мелхиседеку да би се потом усредсредио на учење о Мелхиседеку у предању палестинског јудаизма, и то: равинско- таргумском и апокалиптичком. Аутор нарочиту пажњу посвећује знаменитом кумранском тексту 11QMelch. Поменути текст се користи и у циљу ocветљавања есхатолошких очекивања са почетка хришћанске ере и упућивања на могућу контекстуализацију новозаветне христологије, пре свега христологије присутне у Лк. 4 и Јевр. 7.

Старозаветни великани вере нису само они ка којима треба да буде уоућен поглед хришћана, већ и они који посматрају арену у којој хришћани трче своју трку вере. Хришћани гледајући њих постају свесни свог задатка. Њихов поглед, међутим, од великана прошлости и њих самих треба да се преусмери на Христа који је ту трку беспрекорно завршио постављи не само начелник (узрочник), већ са вршитељ вере чији пример треба да буде коначни идеал хришћана.

Вера победничка и вера мученичка су два пола која у свом приказу великана Старог Завета описује писац Химне вере. Ова два пола усресређена су ка једној тачки, ка тачки крста који је мучеништво и победа и стога, управо у Христу се сједињује искуство вере свих великана Старог завета и оних који треба да подражавају њихов пример у једном квалитативно другачијем контексту раног хришћанства

Писац Посланице Јеврејима, после детљног прегледа победничке вере периода библијске праосторије, историја праотаца Израила, Мојсеја, Исуса Навина, судија и царева, даје сажет приказ "страдалничке вере" из позније историје Израила, вере која се оказала као потпуна верност и до самог полагања живота, а опет са уверењем да ће тај живот бити настављен у заједници са Богом.

Један од најзначајнијих списа Новог завета, Посланица Јеврејима, припада павловском корпусу Новог завета иако се од осталих списа овог корпуса издваја нарочитим језиком, стилом, богословљем, христологијом и односом пре Старом завету, пре свега старозаветном култу који се интерпретира у конетскту ранохришћанског богослужења. О томе нам говори мр. Србољуб Убипариповић

Истинска слобода никада није слобода само од спољног поробљивача, већ пре свега унутрашња слобода која се буни против сваког ропства. Ову велику истину су морали да науче израилци који из ропства египатског, спољашњег, доспевају у унутрашње ропство. росптво идолима и последично народима који су се тим идолима клањали. Ово је прича о судијама, људима који су рушили идоле како би донели слободу својим сународницима.

Најстарији непрекидно насељени град који је до сада пронађен. Високи зидови, Звукови труба и освајање Јерихона "капије Ханана." Овај исти догађај је донео потпуно различите последице различитим људима. тако, док је Ахан који се одрекао послушности божанском савезу претрпео казну намењениму Хананцима, Хананејка Рава прихватајући вером савезна обећања постаје део израилског народа. Наша судбина, коначно, ствар је нашег избора, а не биолошког и националног порекла и различитих животних околности.

Израилци, вођени Исусом Навином, треба да се населе у земљи коју је Бог Обећао њиховим оцима. Пут до остварења тог обећања је пут вере која пролази кроз бројна искушења како би се показала способном да се развије у новим околностима, јер често је благостање погубније за веру од невоља.

За израилски народ вера је била излазак из ропства, али тај излазак није био лак. Он је водио кроз воде Црвеног мора, кроз искуство блиско смрти. Слобода је увек искорак храбрости и ризика, бити слободан, значи бити одговоран, бити храбар, значи веровати. ропство, ма колико било тешко, често је људима много лакше.

Мојсејева вера постаје вера свег израилског народа, и та вера почиње прославом, прославом Пасхе, ноћи смрти и спасења. Пасха је најзначајнији празник древног Израила и није био само поглед у прошлост, сећање на негдашње доба у којем је Бог деловао у корист свог народа, већ и погед у будућност поглед вере који је у најтежим околностима сезао изнад мрачних облака до светлости обећања да ће Бог изнова деловати у корист свог народа, и коначно му донети истинско спасење.