Христологија

У Новом завету једна од кључних христолошких тема јесте персонификација Премудрости Божије, започета у Старом завету, у личности Исуса Христа. Он се назива премудрошћу Божијом, као и његовим Логосом, што је такође термин који има не само значење стваралачког већ и мудросног карактера. О Христу као оваплоћеној мудрости и Логосу разговарамо са др Мајклом Грином, пензионисаним професором Оксфорд Универзитета.

У историји је било пуно значајних личности. Међу њих се са правом може убројати и Христос. Било да га оспоравамо или прихватамо, било да верујемо у њега или одбацујемо такву веру као неутемељену не можемо а да не признамо да је он оставио неизбрисив траг у савременојј цивилизацији коју, све чешће, називамо постхришћанском . Да ли је Христос био историјска личност? Један од великих учитеља мудрости и побожности, недовољно схваћен од својих савременика? Можда је био пророк? Хришћани би се сагласили са сваком од наведених оцена, али не би ниједну од њих прихватили као потпуну и довољну. Он је за хришћане истински и оваплоћени Бог, истински и обожени човек? Које су егзистенцијалне последице таквог веровања, по схватање Бога и по схватање човека? Наш саговорник и овог пута је ма Јован Јовић.

Др. Валтер Хансен је пензионисани проф. истакнутог Фулеровог Богословског Факултета (САД). У својим истраживањима, као плодан аутор, нарочиту пажњу је посветио Посланици Галатима и Посланицима Филипљанима. У овој емисији он нам говори о Посланици Филипљанима, њеном ауторству, времну настанка и богословском доприносу. Нарочиту пажњу проф. Хансен даје христолошкој кеносис химни ове посланице.

Ayrop овог чланка представља најзначајније идеје швајцарског богослова Карла Барта. Он указује да је Барт несумњиво био један од најзначајних богослова 20.в. Одрастао је у хришћанској пасторско-професорској породици и сам је примио значајно богословско образовање у значајним богословским школама Швајцарске и Немачке. Прошао је пут од раног богословског либерализма до оснивања тзв. неоортодоксног и дијалектичког богословља. Он је био плодан аутор, истакнути предавач и друштвено ангажовани хришћански интелектуалац, због чега је у периоду нацизма био принуђен да напусти Немачку. У свом научном раду окретао се проучавању свих хришћанских традиција, укључујући и рану патристику. То је основа на којој је васкрсао есхатологију и тријадологију, богословске области које су добрим делом биле занемарене у протестантским круговима. Наглашавао је Божију трансцеденцију и следсвено томе значај Божијег откривења, тако да је и његова тријадологија повезана са Божијим откривењем људима. У том контексту наглашавао је значај Христа као откривајуће речи Божије указујући на ауторитет Светога писма као сведочанства о тој откривеној Речи. Реформисао је значај халкидонске христологије, и тиме је утицао на многе значајне богослове немачког протестантизма. Барт је одбацио природно богословље и природну религију као покушај људског досезања богоспознања. Тријадологија стоји и у основи Бартове антропологије и зато човека као Imago Dei, доживљава пре свега као биће способно за однос љубави.

Аутор овог чланска указује да су нарочито празновани дани у години један од најдревнијих елемената религијског живота. Они су били свето време којим се продире у профано време. У Старом завету ови дани су били познати и успостављени Мојсејевим закондавством, мада су они имали своју предисторију. Многи од тих дана имају предизраилско пореко повезано са култом природе који је био дубооукорењем на Древном Оријенту и као такав наслеђен у израилској вери. Библијски писци ту природну религиозност преображавају у знамење сећања на историјске догађаје спасењског карактера и као такве их поштују. На тај начин у Старом завету и древном јудаизму се врши „обрезање“ паганства, док Нови завет својом христоцентричном интерпретацијом празника „крштава јудаизам.“

Јованово Еванђеље је један од најбогатијих новозаветних списа. Садржи велики број комплексних слика. Једна од њих је свакако "Хлеб живота". Поменути идиом Христос користи да би описао себе, уз употребу значајне теофоричне формулације "Ја сам". Контекст у којем је овај исказ дат буди старозаветне асоцијације. Аутор чланка разматра ву тему преузету из Јн 6, указујући на литерарну структуру поглавља,, употребљене литерарне облике и богословску поруку.