ВЕЛИКИ ВЛАДАРИ ЕГИПТА (други део) - владари две земље и библијски излазак

Хоремхеб је био главни командант војске и именовани наследник Тутанкамона. Потицао је из Хераклеополиса, вероватно из слоја нижег, војног, племства. Хоремхеб је био последњи фараон 18. династије Египта. Био је саветник Тутанкамона, заједно са везиром Ајем. Вероватно је био у походу са војском у Азији када је Тутанкамон изненада умро што омогућило Ају, другом претенденту, да преузме власт. Ај је умро након само неколико година владавине а Хоремхеб је ступио на престо вероватно зато што је било познато да га је Тутанкамон видео као наследника. Покренуо је враћање старим религијским обрасцима.

Атенизам је свео на забрањену религију а његове споменике је претворио у рушевине. Вероватно је био потакнут на овај обрачун јер је Екхатонова религијска реформа ослабила борбену снагу египатске војске. Циљ му је био да обнови равнотежу (маʼат) која је била нарушена владавином Екхатона. Обновио је градитељске пројекте Карнаку, Нубији, Теби и Мемфису који је изнова постао престоница. Није оставио биолошког наследника тако да га је наследио Рамзес I. Своју власт базирао је пре свега на војној моћи и уопштено се сматра добрим фараоном. Сахрањен је у Долини краљева.У његовој гробници пронађени су бројни предмети али је саркофаг био празан.

Рамзес I је, вероватно, као и Хоремхеб, потицао из војног племства и то му је била главна препорука у очима ранијег фараона. На трон је ступио у позним годинама. Хоремхеб га је изабрао за наследника вероватно имајући на уму да ће га наследити способни син Сети I који је током првих година очеве владавине постао његов сувладар.Сети је био задужен за походе у Сирији а Рамзес је довршавао грађевинске пројекте у Карнаку. Умро је 1290. год. пре Хр. и сахрањен је у Долини краљева. Мумија је касније премештена затим украдена и продана малом музеју на Нијагариним водопадима. Доцније је премештена у Музеј Мајкла К. Карлоса (Michael C. Carlos Museum) на Универзитету Емори у Џорџији (Emory University in Georgia) да би 2003. год. била враћана у Египат.

Сети I се сматра истинским оснивачем рамзеидске династије. Био је војник али је пре ступањана трон служио и као свештеник бога Сета. Можда је био ожењен са кћери фараона Хоремхеба, Tanedjemet. Током првих година владавине борио се да поврати територије у Сирији и Палестини. Претпоставља се да су ови сукоби окончани мировним споразумом којим се успостављена граница у Кадешу на реци Оронт. Отварао је руднике и каменоломе, копао бунаре, обнављао храмове и завршавао грађевинске пројекте који су остали иза његовог оца. У Абидосу је подигао спомен-храм који је посветио Озирису. Храм је украшен значајним рељефима који су и данас задржали оригиналну боју. Умро око 40 године. Наследио га је син Рамзес II који му је током последњих година био савладар. Сетијева мумија, једна од најбоље очуваних, пронађена је 1881. год. у Деир ел-Бахарија и чува се у каирском музеју. Саркофаг пронађен у гробници сматра се једним од најлепших египатских саркофага и чува се у Лондонском музеју сер Џона Соуна. Преглед мумије указао је да је Сети патио од кардио-васкуларних болести.

Сети је осигурао границе Египта а затим се посветио унутрашњем јачању државе. Ојачао је култ традиционалних египатских богова, нарочито Сета, и наставио је обрачун са наслеђем Екхатона. Каткад се сматра фараоном угњетавања током чије власти је рођен Мојсеј. Уколико би се прихватила оваква претпоставка, логично би било претпоставити да је Сети Екхатоновом монотеизам (атенизам) и јеврејску веру у једног (јединог?) Бога отаца, препознавао као повезане (или макар подједнако неприхватљиве) појаве. Можда је то био разлог због којег је наставио како снажан обрачун са атенизмом, тако и са израилском популацијом у Египту. 

Рамзес II познат и као Размзес Велики био је трећи владар 19. династије.Пре него што је постао очев савладар, пратио је оца у војним походима. У 22 години, као савладар, у пратњи својих синова, Кхаемвесетом и Амунхирвенемефом, водио је походе на Нубију. Ово је период када Хетитиугрожавају многа египатска трговачка средишта у Ханану и Сирији. Сети I је вратио под своју власт најзначајнији од њих Кадеш. Ипак, град је изнова под власт Хетита пао током владавине краља Муватали II. Након очеве смрти, Рамзес је одмах започео војне акција са циљем да осигура трговачке путеве и одузме Хетитима оно што је сматрао да му с правом припада. У другој години владавине поразио је хетитске савезнике народе са мора. Шерданском племену овог народа вешто је поставио замку која је резултирала потпапањем значајнег дела њихових бродова. Бројним заробљеницима је допустио да ступе у египатску војску, чак и као елитни телохранитељи самог цара. 

Уследила је битка са Хетитима која је обележила рану владавину Рамзеса. Битка код Кадеша је у египастким изворима представљана као победа над непријатељима. Хетити, пак, са своје стране су тврдили да су они били победници. Египатска војска је марширала два месеца ка непријатељским територијама. У близину града најпре је стигла дивизија Амон, јединица коју је предводио сам фараон. Ухваћена су два хетитска шпијуна који су под мучењем одали да су хетитске снаге још увек удаљене. Рамзес је наредио да се уместо тренутног напада на град подигне логор. Док су Египћани подизали војни бивак, надмоћне хетитске чете су кренуле у напад. Рамзес је касно схватио да су му хетиске уходе дале лажне информације. Дивизија коју је водио била је преплављена Хетитима чија је коњица наносила озбиљне губитке египатској пешадији. Рамзес се није предао. Са малим бројем преживелих војника и официра се пробио до египатских трупа које су пристизале са југа. Обновљеним снагама напао је истично крило непријатеља. По пристизању дивизија Птах ток битке је преокренут. Хетити су потиснути према реци Оронт али се Рамзес неопрезно нашао у кљештима између реке и непријатеља. Хетитски краљ из непознатих разлога је одустао од слања резервних трупа на Египћане. Хетити су се повукли са бојног поља и Рамзес је прогласио победу. Хетитски владар је то описивао као чин милости према непријатељу. Битка је била више нерешена и окончана је најстаријим сачуваним мировним споразумом у свету. 

Након битке код Кадеша, Рамзес се посветио побољшању египатске инфраструктуре, јачању граница и великим грађевинским пројекатима и административној реформи.Забранио је да се земљорадницима заплењује имовина уколико нису у стању да плате порез. Минимализовао је корупцију чиновника истовремено умножавајући број службеника који су претворени у административну машинерију финансирану експлоатацијом рудног богаства у Нубији. Две деценије неуморно је радио на обликовању трајног мира са суседима што је дало подстицај спољној трговини. Успешно је ограничавао утицај богатих и моћних тебанских свештеника бога Амона али без понављања грешке коју је учинио Екхатон.

Подстичући градњу, дао је и подстицај унутрашњој трговини и, што је вероватно још значајније, градњу је користио да обликује култ (сопствене) личности. Грађевине широм Египта биле су украшене приказима величанствености његових дела, његове божанске снаге и његове надмоћи над осталим смртницима.

Рамзес IIjeдуго живео и владао што се уклапа у библијски опис  фараона угњетавања (Изл 2:23).Доживео је дубоку старост од 96 година. Необична дуговечност владара показала се као мач са две оштрице. Доживео је смрт најближих рођака и сарадника. Старост га је постепено спречавала да контролише неправилности нових званичника. Створио је својеврсни генерацијски поремећај. Наследио га је већ времешни син што је потенцијално водило озбиљним проблемима сукцесије будућих фараона. Оставио је више од сто педесеторо деце са преко двеста жена и конкубина. Мумија Рамзеса Великог открива да је владар био висок човек са снажном, избоченом, вилицом, танким носем и дебелим уснама. Боловао је од артритиса и проблема са зубима.

Приписује му се изградња Пер или Пи-Рамзесе. Основни план је промењен и планирано војно утврђење прерасло је у изградњу насеља које је по величанствености могло да се мери са Тебом. Овај детаљ сугерише да је он био фараон угњетавања (Изл 1:11; 12:37; Бр 33:3; 33:5). Ипак, знаменити филм Десет Заповести овековечио је Рамзеса Великог у улози фараона изласка. Касније филмске и анимиране екранизације наставиле су са овим повезивањем. Рамзес II се сматра фараоном који је најуспешније користио маркетиншке могућности старог века. Развио је одличну политичку пропаганду. Његова владавина била је последњи бљесак сјаја египатске миленијумске цивилизације а његова слава је била толико огромна да је опстала и данас.

Мернептах је био тринаести или четрнаести син Рамзеса Великог. На трон је ступио у 60-тој години живота и владао је једну деценију. Пред крај владавине Рамзеса војна спремност Египта је ослабила те се Мернептах суочио са низом изазова. Први је била најезда народа са мора координисана са упадима Либијаца и побунама у Нубију. Највећи изазов је дошао са запада. Либијци су продрли у област западно од оаза Делте задирући у египатске земље. Малоазијска и егејска племена окупљена у народе са мора склопила су савез са Либијцима 1209. год. Они су у почетном нападу готово без отпора заузели западне територије да би потом прешли Нил и кренули на исток улогоривши се испред Белбеса. Заједно са Либијцима кренули су ка Мемфису и Хелиополису, великим административним и верским средиштима Египта. Неки сматрају да је у заверу био укључен и израилски народ насељен у Египту односно да су Израилци требали да у осудном тренутку устану на оружије ухвативши Египћане између две ватре (Изл 1:9). Ситуација у којој се налазио нови, а опет већ остарели, фараон је била веома тешка.

Након позитивних порука Мемфијског пророчишта, Мернептах је пресрео удружене непријатељске снаге на подручју западно од Делте ухвативши их у клопку. Главнину либијских чета су најпре најпре напали египатски стрелци а затим пешадија и бојне двоколице које је предводио сам фараон. Египатски војници су имали мало губитака док је на бојном пољу остало скоро 9.500 непријатељских бораца. Више од 7.000 противника је заробљено. Вођа либијских снага је побегао са бојног поља остављајући иза себе свој харем. Осрамоћен, накнадно је пао као жртва унутрашњих међуплеменских обрачуна либијских племенских поглавара. Овај догађај, назван савезом девет лукова, обележио је владавину Мернептаха. Описан је на великом карначком натпису, Атрибис-стели, тебанској стели и Мернептаховој (или Израилској) стели.

Мернептах је умро око 1204. год. и његова владавина је била у сенци дуготрајније владавине Рамзеса Великог чијим се достојним сином показао. У одбрани и дипломатији Египта био је барем раван оцу и може се сматрати последњим великим фараоном 19. династије. Гробница Меренптаха је у Долини краљева а у њеној главној просторији и даље се налази велики саркофаг од ружичастог гранита. Мумија фараона Мернептаха је неколико пута премештана да би напокон у дрвеном ковчегу била похрањена у гробницу фараона Аменофиса II која је коришћена као скровиште за бројне царске мумије. Открио ју је археолог Виктор Лорет (Victor Laurette) 1898. год. Анализа мумије открила је да је Мернептах пред крај живота патио од атеросклерозе и артритиса. Наследио га је Сети II, други син пошто је његов први син и крунски принц умро пре њега.

 

Однос нарације и историје у предхроничарским списима Светога писма је сложен и његово разумевање подразумева упоредно истраживање библијске историје, археологије и културологије. Неретко се сугерише да основни значај предхроничарских списа, није у њиховој историчности (у смислу историјске фактографије), већ у богословској поруци. Историчност приказа Израила у Египту не лебди у ваздуху. Ванбиблијски подаци помажу у контекстуализацији библијске нарације, док сама библијска књига ипак доноси бројне податке који је смештају у историјску раван. Богословска тенденција писца не значи неисторичност, већ представља интерпретирање историје карактеритично и за друге древне изове. Прикази војних похода египатских фараона Сета I, Рамзеса II и Рамзеса III на зидовима Medinet Habu и храма у Карнаку имају богословску поруку карактеристичну за амонистичко царско богословље а ипак се сматра историјски веродостојаним. Религијски елемент је присутан у многим древним текстовима али се не одбацује њихов историјски значај. Критичко читање текста је потребно али нема потребе за хиперкритицизмом. Библијске нарације дате су у постојећим формама древног Оријента. Тема изласка, у историјском, археолошком, литерарном и богословском смислу је једна од најинтригантнијих, најинспиративнијих и најистраживанијих тема целокупног Светог Писма. Углавном се може говорити о тзв. раном и тзв. позном датуму.

Рано датирање изласкаподразумева смештање поменутог догађаја у средину 15.в. пре Хр. тј. у време 18. Египатске династије. Датум се изводи, пре свега, из 1Цар 6:1 где се изградња јерусалимског храма датира у 4. годину владавине Соломона (966 пре Хр), односно 480. година од изласка (који се, према томе, десио 1445.год уп. Суд 11:26). Кључан приговор се тиче округлог броја који можда одражава богословску идеју а не историјски податак. Истиче се да је у питању комбинација два, нумеролошки значајна, броја 12 и 40, односно да се говори о 12 покољења од 40 година. Такође, позивање на божанску најаву праоцу Аврааму да ће његови потомци 400 или 430 година бити странци, дошљаци и робови пре него се населе и запоседну Ханан не може бити мера датирања изласка, јер не знамо од ког тренутка то време странствовања се броји (да би то знали, морамо прецизно да датирамо време праоца а то је археолошки немогуће). Осим тога, није јасно да ли се у време странствовања рачуна и време које праоци проводе као странци и дошљаци у Ханану или само време које њихови потомци проводе у Египту.

Каткад се тзв. берлински пиједестал из средине 15. в. пре Хр. користи као потврда раног датирања. На њему се спомињу Ханан и Аскелон. Треће име које се спомиње је Израил, мада ово читање није општеприхваћено у научним круговима. Уколико се прихвати поменуто читање, натпис и даље не говори о Израилу у Ханану нити да су Израилци мигрирали из Египта у Ханан. Могуће је и другачије читање по којем би ово било сведочанство о Израилу који је из Ханана мигрирао у Египат. Артефакт, стога, није поуздан доказ о раном датирању изласка, већ о томе да су Египћани препознавали Израил као део хананаске популације (без прецизирања места на којем се та популација тренутно налази)..

Позно датирање Изласка је становиште већине научника почев од знаменитог Олбрајта. Темељи се на различитим моментима. У новије време се истиче да имена три места која се појављују у библијском извештају о изласку Израила из Египта одговарају египатским називима места из рамзеидског периода (13.–11. в. пре Хр.). Топоними Јам Суф (Црвено или Тршчано море), Питом, Рамзеса одговарају египатским називима места Пи-Рамесе, Пи-Атум и (Па-)Тјуф који се у египатским изворима појављју заједно само у рамзеидском периоду. Специфични називи места забележени у библијском тексту показују да је сећање аутора сезало унатраг, пре окончања Рамзеидског и почетка тзв. трећег међупериода.

Заговорници позног датирања сматрају да излазак треба одредити у односу на топониме који се јављају на почетку библијске књиге која о њима говори. Говоримо о легендарним египатским метрополама, Питому и Пи-Рамзеси у чују су изградњу били укључени Израилци задужени да мукотрпним пословима обезбеђују неопходне опеке.Градове, за које се причало да су изграђени на нетакнутој земљи, одликовали су раскошни храмови, бројна складишта и административне зграде исл. Ови градови су настали током владавине Рамзеса Великог, што би водило закључку да је он био фараон угњетавања (Изл 1:11-14). Ерик Уфил (Eric Uphill) је предлагао да је Питом повезан са огромним верским центаром у којем је било више светишта и храмовних комплекса, Уину. Већина писаних трагова на овој локацији спомиње Рамзеса II а неколико архитектонских објеката доноси текст који снажно инсинуира на поменутог владара (вољени Атума, великог бога господара Иунуа). Древни план пронађен на столу за жртвене приносе у Иунуу повезан је са распоредом Атумовог храма. То се сматра поузданим доказом да се ради о Питому.

Библијску Рамзесу се најубедљивије може идентификовати као савремени Кантис. Ово је локација богата артефактима из времена Рамзеса Великог а откриће великих гранитних блокова сведочи о негдашњем храму. Пронађен је велики број плавих стакластих плочица из једне од Рамзесових палата, што сугерише да је овде постојала и производња поменутог материјала. Обим и сложеност рада са плочицама, који је укључивао више боја и нијанси, неупоредив је са другим египатским градовима и представљао је пример сјаја о коме се говори у писаним изворима. Теренска истраживања из 1996., 2003. и 2008. године показала су да је резиденција изграђена на нетакнутој земљи на којој је временом настао огроман урбани центар. Натпис Пер-Рамессес-мери-Амун је кључан за идентификацију. У прилог позног датитања говори и тзв. Аменопе-ономастикон (Onomasticon Amenope) који доноси листу категорисаних речи из тзв. трећег међупериода. Написан хијератским језиком, папирус укључује семитско име места brkt, које се односи на језера Питом. У египатским изворима коришћен је семитски топоним уместо египатског што сугерише да је становништво које је говорило семитски живело у региону довољно дуго да је њихово име на крају заменило оригинал. 

Сусрећемо се и са примерима супротног смера, односно библијским текстовима. У њима се могу препознати речи египатског порекла. Најзначајнија је име вође Израила, Мојсеја тј. Мозеса. Оно је несумњиво египатско што потврђује низ имена египатских фараона (Тут-мозес, Ах-мозес, Ра-м(о)зес). Библијски писац говори о Мојсеју који је однет на реку али не употребљава уобичајени јевр. израз nahar, већ транслитеризацију египатског израза. Речи које сусрећемо у овом наративу о спасењу бебе Мојсеја као што су шибље/трска, смола исл. су египатског порекла.

Слика у гробници великог везира Египта, Рехкмиреа (1470-1445. пре Хр.),приказује нубијске и азијске (хананске) робове како праве цигле. Виде се робови како сакупљају и мешају блато и воду, пакују блато у калупе за цигле и остављају их да се осуше на сунцу. Оближњи египатски званичници са штапом у рукама надгледају рад.

Научници често помињу и откриће из 1930. год. у западној Теби. Наиме, тада су археолози чикашког универзитета (University of Chicago) приликом исповања погребног храма фараона Аја и Хоремхеба ископали и остатке радничких кућа. План комплетне куће је исти као и четворособне куће карактеристичне за израилска насеља из ГД. Штавише, у Ханану се кућа са четири собе сматра етничким обележјем присуства Израилаца током ГД. Израилске куће у Ханану грађене су од камена док су тебанске куће биле од плетера (земље и сламе) али сличности у основи су толике да воде закључку да су градитељи тебанских кућа били прото-Израилци или група блиско повезана са Израилцима.

Откриће неоспорног значаја али и веома спорног значења је тзв. израилска стела или стела фараона Мернептаха. Она говори о војној победи коју је поменути фараон однео над народом Израила у Ханану у трећој години своје владавине. Уколико је он и фараон изласка поставља се проблем усаглашавања са библијским извештајем о лутању кроз пустињу.Ранодатирање Изласка у овоме не помаже, јер стела говори о народу Израила тј. номадској популацији. Тешко је претпоставити да су Израилци два и по века били номади пре насељавања Ханана. Уколико су, пак, Израилци отишли из Египта почетком његовог царевања и четрдесет година путовали пустињом, како су се већ треће године његовог царевања нашли на југу Ханана где су били поражени? 

Решење проблема се можда може наслутити уочавањем библијских референци које говоре о два различита (покушаја) освајања Ханана из два различита смера. Први покушај заузимања Ханана је пропао (Бр 14: 39-45). Четири деценије доцније Израилци успевају да продру у већ ослабљени Ханан предвођени Исусом Навином. То би значило да је Мернептах, после победе над координисаним војним акцијама народа са мора, Либијаца и Нубијаца био суочен са захтевима Израила које је пред њега износио Мојсеј. Након низа елементарних непогода, у Библији представљених као десет пошасти, Мернептах је био принуђен да пусти Израилце али је потом кренуо са њима и суочио са губитком значајних војних снага у Црвеном (или Тршчаном) мору. Током године коју Израилци проводе под Синајем, ханански градови државе покушавау да се осамостале али Мернептах са тек консолидованом војском гуши њихову побуну и, вероватно ојачан јединицама поново стечених вазала, суочава се са Израилцима који покушавају да уђу у Ханан и односи над њима победу коју је овековечио на знаменитој стели:

Чини се да библијски наративи рефлектују аутентична сећања на догађаје који су обележили 13.в. пре Хр. Археологија може да укаже на аутентичност делова библијског наратива али се од ње не може очекивати да потврди све. Она осветљује аспекте прошлости али има границе. Наведени докази у прилог историчности изласка дају на тежини библијском тексту али не доказују његове детаље већ представљају смернице за разумевање наратива у целости. У том контексту и овде предложена реконструкција догађаја представља хипотезу. Додајмо да треба за озбиљно да се узме, поред тога, и схватање да је можда постојало више излазака и освајања Ханана (нпр. део Израилаца је можда отишао из Египта заједно са Хиксима) који су се у народном предању спојили у јединствен догађај повезан са Мојсејем.

 

Литература:

Џон Дрејн, Увођење у Стари завет.

Карол Редмонт, Оксфордска историја библијског света.

A. R.Millard, Essays on the Patriarchal Narratives: Methods of Studying the Patriarchal Narratives as Ancient Texts.

Aling, JETS 25 (1982): The Biblical City of Ramses.

B. K.Waltke, Bibliotheca Sacra 129: Palestinian Artifactual Evidence Supporting the Early Date of the Exodus (January-March 1972).

C. F. Aling, Egypt and Bible History from Earliest Times to 1000 B.C. 

C. H. Dye, Bibliotheca Sacra 140:TheDate of the Exodus Reexamined.

E. R.Thiele, The Mysterious Numbers of the Hebrew Kings.

E. M. Yamauchi, Evangelical review of theology, Vol. 9:The Proofs, Problems, and Promises of Biblical Archaeology.

E. H. Merrill, An Historical Survey of the Old Testament.

G. E. Wright, Biblical Archaeology. 

J. Barton Payne, An Outline of Hebrew History.

J. Finegan, Light from the Ancient Past. 

J. B. Pritchard, Ancient Near Eastern Texts Relating to the Old Testament.

J. C. Whitcomb, Chart of the Old Testament Kings and Prophets.

J. H. Walton, Chronological Charts of the Old Testament.

J. J. Bimson, Redating the Exodus and Conquest. 

J. Rea, Bulletin of the Evangelical Theological Society 3.3: The Time of the Oppression and the Exodus.

J. Rea, The Time of the Oppression and the Exodus.

J. Callaway, JBL LXXXVII: New Evidence on the Conquest of cAi (September, 1968).

K. A Kitchen, TynBull 42.1 (May, 1991): Understanding the Biblical Text from Visuals and Methodology.

K.A. Kitchen, Ancient Orient and Old Testament (Downers Grove. IL: InterVarsity Press, 1966).

K. A. Kitchen, The Third Intermediate Period in Egypt (Aris & Phillips, Warminster, 1972). 

L. Allen, Restoration Quarterly (1977), 20: Archaeology of Ai and the Accuracy of Joshua 7:1–8:29.

L. J. Wood, A Survey of Israel’s History. 

M. J. Selman, Essays on the Patriarchal Narratives (eds.A.R.Millard & D.J. Wiseman): Comparative Customs and the Patriarchal Age.

R.K.Harrison, Introduction to the Old Testament. 

W. Fields, ‘Have We Found Ai?’(MO: Ozark Bible College, 1981 у Donald E. Gowan, Transitions in Biblical Scholarship: The Syncretistic Cult in Israel, (ed. J. Coert Rylaarsdam).

https://pharaoh.se/pharaoh/Ramesses-I