The Milestones

И изашавши Исус из храма иђаше даље и приђоше му његови ученици да му покажу грађевину храма. А он им одговори и рече: не видете ли све ово? Заиста, заиста вам кажем, неће овде остати ни камен на камену који се неће порушити... А кад видите да гнусоба опустошења о којој говори пророк Данило стоји на светом месту, ко чита нека разуме, тада нека становници Јудеје беже у горе, ко буде на крову нека не сила да узме што из своје куће, ко буде у пољу нека се не враћа да узме огртач.. .Тешко дојиљама и трудним женама у те дане... Мт 24:1-2.15-19.

Истраживање је дало неколико открића, од којих су најзначајнији остаци каменог храма и делови олтара, где су мештани Ал-Фау практиковали своје ритуале и церемоније. Храм исклесан у камену се налази на ивици планине Тувајк, познате као Кхасхем Кариах, источно од Ал-Фав. откривени су остаци 8.000 година старих неолитских људских насеља заједно са 2.807 гробова различитих периода разасутих по целом локалитету, који су документовани и класификовани у шест група. Неколико верских натписа је пронађено широм терена, обогаћујући наше разумевање верског система веровања заједнице која је насељавала ово место. У новије време Саудијска Арабија је подарила више значајних археолошких открића. На себе је скренула пажњу оних који се баве библијском археологијом и то не само зато што неки њене планинске масиве препознају као потенцијални библијски Синај, место склапања савеза Бога и Израила, већ и због открића натписа повезаних са именом цара Набонида, последњег владара неовавилонског цараства чије се име доводи у везу са драматичним догађајима описинаим и у Светом писму. Набонид је управо у овдашњим оазама провео читаву деценију по напуштању Вавилона, престонице којом управљао његов регент Валтасар. Научници се надају да дешифровање ових текстова, као и проналазак нових могу да проуже нова сазнања о друштвеним, културолошким и религијским струјањима која су обележила последње године вавилонског расејања и која су на различите начине могла да утичу на библијске писе. Није занемарљиво ни једно од новијих археолошких открића, натписа који сведочи да је на овом подручју хришћанство постало доступно током апостолске или ране пост-апостолске епохе.

Нема много детаља којe у својим наративима бележе сва четворица еванђелиста. Један од таквих је и напомена да је Христова одећа приликом распећа подељена међу војницима бацањем коцке. Ово би могло да се схвати као аутентично сведочанство о уобичајеној пракси тадашњих војника, да св. ап Јован уз преношење самог тог податка не бележи да су тиме испуњењо древно пророштво из времена са почетка 1. миленијума пре Хр (Јн 19:24). Пророштво и само представља сведочанство о томе да је употреба коцкица била позната људима далеко пре Хр. Бацање коцкица није представљало само забаву, па чак ни начин поделе имовине, већ је било и средство прорицања и откривања божанске воље, а наичници сматрају да су на трагу поимања ове древне праксе као рефлексије разумевања самог света и божанског утицаја на њега.

Месец јул текуће године био је археолошки веома богат. Међу бројним открићима која су обележила овај месец као што су откриће осам миленујама древне фигурине на подручју Галилеје, проналаска једне од парћанских престоница са краја старе и почетка нове ере, открића јединствене гробнице египатског војног заповедика... издвојили смо три:

Тапути се сматра настаријом познатом хемичарком и првом женом која је иза себе оставила опис и рецепт припремања древног парфема који је можда користио неки од древних месопотамских царева. Можда је по њеној рецептури и вековима касније прављен парфем који се користио на дворовима царева који су били у дипломатским или вазалним односима са господарима Месопотамије, међу њима и оним из Самарија (Израила) и Јудеје (Јерусалима). Библијски писци често спомињу уља помазања, као и употреби ароматичних уља, али ово је јединствени искорак у правцу реконстриисања њиховог мириса и начина справљања. Да ствар буде занимљивија, таблице на којима је записан овај древни рецепт и процес производње пронађене су у Харану, древном граду у који је породица библијског праоца Авраама дошла из Ура Халдејског и у којем је оставио своје сроднике кренувши пут Обећане земље, Ханана.

Археолошки локалитет Тел ел Сафа на којем је пронађен древни филистејски град који има запажену улогу у библијским приповестима непрестано изненађује археологе иако се ископавања на њему врше више од двадесет година. Оно што за читаоце Библије може да буде занимљиво је то што налази откривени на овој локацији могу да повежу два дивовска лика из библијских наратива, иако су они припадали супростављеним народима и живели у размаку од два или више века. Прича о Самсону и Далили, са једне стране и Давиду и Голијату са друге су – свака за себе – веома значајне познате, надахњујуће и испиративне. Која може да буде, међутим, веза између израилског див-јунака Самсона и дивовског заточника филистејске војске Голијата?

У контексту разумевања библијске археологије и историје, ово је потенцијално значајан налаз. Наиме, последњи векови египатске независности обележани су покушајима древне империје да обнове своју моћ, или евентуално утицај, на подручјима Израила и Јудеје. У том циљу египат је подржавао отпор, а доцније и побуне које су јудео-израилски владари пружали месопотамским империјама, Асирији и Вавилону. Такве акције су се, готово редовно, завршавале победом над јудео-израилским снагама чије су вође бежале у египат пред могућом и вероватном осветом. Стога, у предхеленистичком Египту формира се значајна јеврејска заједница која је имала интезивне контакте са матицом, о чему сведоче писма из Елафантине. Штавише, једно тих писама које се датира у 5. в. пре Хр. је први ванбиблијски писани траг о прослављању Пасхе. Да ствар буде занимљивија, чини се да је ово Пасхално писмо Елафантини упућено из Јерусалима као упутство у вези са недоумицама о начину на који тамошњи Јевреји треба да славе Пасху, при чему су учесници ове коресподенције били јерусалимски првосвештеници (који су управо обнављали град и храм под покровитељством персијског двора) и заповедници јудејског гарнизова из Елафантине. Уз мало маште Вахибре-Мери-Неит, заповедник батаљона страних војника могао би бити доведен у везу са неким од својих потчињених који је написао писмо упућено у Јерусалим. Наравно, тешко је надати се историјској и археолошкој потврди такве везе, али то не значи да не постоји нада да ово и слична открића неће осветлити, можда, и живот тамошње јудејске заједнице.

У области савременог Курдистана, високо у северно-средишњим планинама Заргод,ободима планине Пирамагрун, древно Парћанско царство, последњи изданак негда моћне персијске империје, саградило је јака утврђења око насеља Рабана-Меркули. Било је то у 1.в. хр. ере времену када је Партија (247. пре Хр. - 224. хр. ере) покушавала да се одржи и прошири утицај који је имала као регионална сила, а у сусрету са две сукобљене хеленске династије (птоломејске у Египту и селеукидске у Сирији), обновљеног Јудејског (Хасмонејског) царства и, коначано, Римом.

Ископавања Старог града, због радова на побољшању приступа за особе са инвалидитетом открила суукрашену вилу из 1. в., уљане лампе и микву (ритуално купалиште) која је гледало на еспланаду храма. Уградња лифта обично не укључује двомиленијумско понирање у историју древног града, али у Јерусалиму, чак и наизглед једноставни грађевински пројекти могу довести до археолошких подухвата.

Миленијумима пре него што су Израилци и Палестинсци постојали, хиљадама година пре него си Египћани, Асирци, Грци и Римљани завладали над територијом Ханана, далеко пре него су њихови потомци постали монотеисти (јудаиститичког, хришћанског или исламског исповедања) на овој територији живели су Јармукијани. Јармукијанска култура развија се на драматичном размеђу људске историје, када се са номадског живота који карактерише потрага за храном прелази на обликовање сталних насеља која подразумевају узгајање хране. Названа је по месту на којем су откривени њени трагови, у близини северне обале реке Јармук у централној долини Јордана. Култ богиње мајке био је распрострањен међу древним цивилизацијама и, у складу са другим раним женским представама, наглашени су њени женски атрибути: широки кукови и велика задњица. Њена троугласта глава лежи директно на раменима, док њена савијена лева рука подржава њене релативно мале груди. Десна рука, сада рестаурирана, пада надоле. Детаљи, као што су одећа која покрива рамена и леђа, дугуљасте очи у облику куглица и уши, означене су комадићима глине. Сви мали детаљи фигурине важни су за њену култну симболику, а процес стварања такве фигурине подразумевао је сложен метод умотавања и наношења слојева глине око централног цилиндричног језгра. Заиста је импресивно и био је веома разрађен начин прављења фигурице. Тако нешто није било лако направити – закључила је Еирик-Роуз.