The Milestones

Представљена је величанствена визија свештенства хришћана који светотајинско искуство претачу у етичку мисију. У тој визији светишта и свештенства има места за сав народ Божији чија је мисија усмерена на преображавање свег света у дом Божији. Као и новостворени човек у Едему, свештенство хришћанина не исцпљује се у сакраменталном животу нити друштвено-етичким категоријама, већ има космолошке димензије. Хришћанин, који у Христу постаје Нови Адам, има одговорност према читавом тварном свету. Он је позван је да тај свет чини светим и подесним станом Божијим. Скинија и храм су својом архитектонском структуром, украсном орнаментиком и храмовним прибором (свештеним сасудима) формирани тако да представљају сећање на Едем као првобитно светиште у којем је човек постављен у позицију цар-свештеника твари. Формирајући овакав поглед на свет и човека, библијски писци се представљају као свесни и савесни и богослови који су преузимали позитивне тековине постојећег религиолошко-храмовног богословља древног Оријента надограђујући га оригиналним идејама обликујући величанствени концепт максималистичке свештене антропологије

Званичници кажу да би ово откриће у Кумрану могло бити прва комплетна посуда из бронзаног доба пронађена у региону. Према Израилској управи за антиквитете (Israel Antiquities Authority, IAA) Роби Браун (Robbie Brown) је био са пријатељем на пропутовању по Израелу. Одлучили су да се попну до пећине у близини Мртвог мора, на око 100м изнад околног терена. Пећина 53 била је позната Брауну који је учествовао у археолошком ископавању локалитета 2017. год. када су пронађене семенке маслине и комад празног свитка. Пећина је истраживана и три деценије раније што је откриће из 2017. учинило неочекиванијим, али Брауна и његовог пријатеља су чекала нова изненађења. Стигавши до пећине открили су нетакнути ћуп-бокал, вредан комад грначарије. Фотографисали су га и одмах контактирали др Јувала Баруха (Dr. Yuval Baruch) из IAA. Када су на место проналаска стиглидр Барух и Амир Ганор (Amir Ganor), директор јединице за спречавање пљачки IAA, нису могли да верују својим очима: Невероватно је, рекао је Ганор истакавши: пре само две године, наши археолози су истраживали пећину у оквиру истраживања пећина Јудејске пустиње, које се спроводи континуирано последњих пет година и има за циљ да документује и лоцира све древне налазе у пустињским пећинама.

У древној каменој резбарији, ратници машући штитовима и мачевима роје се над фасадом великог храма са стубовима. На једној страни стоји палата са три жене на врху; на другој, изнад приватних домова, владар на престолу диктира краљевским писарима. У првом плану уздижу се врхови северног Ирака.Људске статуе у природној величини и базе стубова из давно изгубљеног храма посвећеног врховном богу откривени су у региону Курдистана у северном Ираку. Откривени су и остаци древног храма старог око 2.700 год. Налази се датирају више од два и по миленијума унатраг, у гвоздено доба када се у овом региону за превласт борило више група: Асирци, Урарту и Скити.

Историчари су га дуго схватали као ексцентричног, можда и залуделог, верског занесењака, док је он себе описивао поредићи се са препотопним мудрацом Адапом. Наиме, у једном од текстова који је иза себе оставио (Verse Account of Nabonidus), Набонид говори о препотопном мудрацу Адапи, познатом лику древних месопотамских епова, који је саставио (а не написао) знаменити еп Енума Елиш. Писац сугерише да је Адапа писао по божанском откривењу и зато је састављач, а не писац. Похвале изречене на поменутог великана древности, међутим, служе Набониду да истакне себе као оног ко Адапу превазилази у свакој мудрости и ко је, такође, преносилац божанских откривења. Он се хвали својом мудрошћу; он је видео оно што је скривено и тајне ствари додајући: не разумем утиске које оставља писаљка, (али) сам видео оно што је скривено. Можда последњи цар Вавилона и није слутио у којој мери је био у праву. Можда је његов поглед био толико упрт у тајне које би га, да је имао времена, учиниле једним од највећих владара Месопотамије, тајне које су га толико засениле да није видео оно што је било испред њега – да времена нема.

У својим бројним варијацијама, прича о Озирису, Сету и Хорусу није само мит о краљевствима, већ и објашњење и оправдање космичког и друштвеног поретка, својеврсна историзација мита о стварању и поретка (маʼат), са једне стране и општег древнооријенталног мита о божанствима плодности, њиховој смрти и васкрсењу, са друге. Та историјазација је, свакако, делимична јер није повезана са конкретним и непоновљивим историјским догађајем, како је то препознатљиво у јудаизму и хришћанству, већ са типским догађајима који су се у различитим варијацијама понављали кроз египатску историју.

Могло би да изгледа чудно, али у временима библијских цaрева вино са укусом ваниле је било веома присутно у употреби. Према новом истраживању Израелске управе за старине (Israel Antiquities Authority, IAA) и Тел Авив Универзитета (Tel Aviv University) цареви Јудеје и Израила су користили вино са поменутим раскошним зачином. Истраживање показује богатство и моћ Јудеје и њених царева библијских времена у данима који су претходили вавилонском освајању Јерусалима 586. пре Хр.

Тим археолога из ирачке немачке мисије Државног одбора за антиквитете (Iraqi German Mission of the State Board of Antiquities) и Одсека за Оријент немачког археолошког института (Orient Department of the German Archaeological Institute) ископао је чамац стар 4000 година у близини древног града Урука (савремена Варка) који је био једна од сумерских престоница, а доцније и најзначајнијих градова Вавилоније. Чамац се налазио у једном од исушених древних канала повезаних са Еуфратом.

Пре појављивања ислама у 7. в., Арабија је била дом другачије монотеистичке религије. Чини се да су древни Арабљани, односно нека њихова племена, вековима пре него је Мухамед ступио на историјску сцену, прихватила хришћанство. И док је присуство хришћанства у Арабији било познато из писаних извора који су остављали хришћански писци који нису били Арабљани, као што је бл. Јероним, знаменити научник и преводилац Библије, нова открића доказују присуство хришћанства у предисламској Арабији. На широким просторима пустиње источно од реке Јордан постоје хиљаде древних натписа, од којих неки користе хришћанску терминологију.

Персија је била дуго непознаница не само становницима малоазијских и егејских области старог света, већ није играла ни значајну улогу у званичним извештајима древних месопотамских цивилизација и империја. Спорадично се спомиње у асирским текстовима и тек са Киром Великим она ступа на историјску позорницу библијског света заузевши Медијан, Лидијско краљевство и Вавилон, а већ његов наследник Дарије I је освојио Египат. Дарије је, дакле, био други владар Ахемидске династије која је давала владаре наредних шест генерација, све до пораза Дарија III од Александра Македонског. Владар Персије сматран господарем двојног престола (Персије и Медије), али и краљем Вавилона. Пророк Данило овај савез представља сликом овна са два рога (Дн 8:3).

Пре око две године археолози су објавили значајно откриће 3700 година древне погребне коморе откривене у Мегиду (савремени Tell el-Mutesellim). Чини се да су се у њој сахрањивали чланови краљевске породице будући да материјали који су у њој похрањени (осим добро очуваних људских остатака) укључују и богати накит.