Нови Завет

Сара, прва и вољена супруга праоца Авраама и мајка његовог сина Исаака, сина у којем је настављена линија божанског савеза установљеног са Авраамом, прва је жена која се спомиње у "Химни вере". Писац Посланице Јеврејима оригинално тумачи старозаветни предложак указујући да Сарин осмех, који је био израз скепсе у погледу најаве рођења детета, истовремено је био и осмех чежње за обећаним сином, осмех вере.

Један од најтежих и свакако најдраматичнијих текстова Старог Завета је библијска приповест о Авраамовом жртвовању Исаака. У социолошком смислу она представља темељ за удаљавање од опште праксе жртвоприношења деце присутне широм древног света, а нарочито на подручју библијског Оријента. У религијском смислу она је преображај идеје о богу коме се жртвује човек ка поимању Бога који се жртвује за човека. Писац Посланице Јеврејима, међутим, у њој види и пророчку праслику Христовог васкрсења, праслику победе над смрћу

Авраам, Исаак, Јаков. Великани Старозаветне историје који су се удостоји да се Бог Библије назива "њиховим Богом." У чему је њихова нарочита специфичност? Који је смисао њиховог номадског путовања од Вавилоније до Ханана, а затим и и у самом Ханану? На ова питања покушавамо да дамо одговор на бази старозаветног предлошка и новозаветног тумачења старозаветне приповести изнесеног у Посланици Јеврејима 11, тексту који нарочито наглашава ехатолошко усресређење старозаветних патријараха,

Потоп. Праотац Ноје, загонетни "Синови Божији". Ово су теме којима се бави аутор овог популарног чланка приступајући старозаветној нарацији из перспективе древнооријенталне културе и митологије са једне стране, и новозаветног разумевања смисла старозаветног текста, са друге.

Енох, личност којој библијски писци посвећују мало места, али упркос томе или можда баш због тога је постала инспирација многим интертестаментарним писцима који образују атмосферу у којој о овој личности, као о великану вере, говори писац Посланице Јеврејима.

Каин и Авељ, прва браћа и прво братоубиство. На који начин разумети ову библијску причу којом почиње поседемск историја рода људског и која се понавља у њој много пута? Зашто писац Посланице Јеврејима не гледа, макар не пре свега, на Авеља као на пример страдалног праведника, већ као на пример великана вере? Шта је то што нам Авељева, према речима "Химне вере" Авељева вера, кроз његову саможртвену крв, и "данас говори"?

Доба у којем се хришћанство појавило било је доба када су цветали бројни синкретистички култови који су древна веровања, митове и обредне праксе покушавали да разумеју у новом егзистенцијалном значењу Овакви култови, претежно мистеријског карактера, били су примаљиви и хришћанима и у контакту са хришћанством су се обликовали каткад у „гностичко“ хришћанство које иако није било правоверно је дало значајан дорпинос развоју неких идеја и мотива. Управо зато, библиотека која је пронађена у Наг Хамадију (Египат), а која нам може послужити као основни извор о гностичком хришћанству је од великог значаја. Списи пронађени у овој библиотеци су предмет о којем говори аутор овог популарно писаног чланка.

Нови завет је основни докумет и извор хришћанске вере. У популарним медијима се његова аутентичност неретко доводи у питање, често селективним навођењем чињеница о настанку, ауторству и текстуалној потврђености новозаветних списа. Аутор овог чланска на популаран начин указује на најстарије преписе новозаветних текстзова који нам потврђују аутентичност Новог Завета каков ми познајемо.

Вера је једна од кључних тема значајног новозаветног списа, Посланице Јеврејима. Овој теми је посвећено једно читаво поглавље поменутог списа. Оно ће бити предмет интересовања серијала чланака Химна Вере који почињемо овим текстом који говори о вери као сусрету историје и есхатона у богослужењу,

Полазећи позива да се „уграде као живо камење“ у духовни храм који хришћанима упућује св.ап. Петар, аутор овог популарно писаног чланка, разматра развој идеје храма у Старом и Новом завету, почев од времена Мојсеја, преко периода насељавања у Ханану, изградње јерусалимског светишта и његовог уништења, до развоја идеје заједнице верујућих као истинског храма Божијег у којем сам Бог пребива и, коначно, новозаветног учења о Цркви као телу Христовом и истинском храму Божијем.