НАЈЗНАЧАЈНИЈА АРХЕОЛОШКА ОТКРИЋА БИБЛИЈСКОГ СВЕТА – март 2024

20 Септембар 2024

Остаци соларног храма у близини Јерусалима и малог минијатурног и најстаријег пронађеног златног артефакта пронађеног у Јерусалиму откривају околности и односе јеврејских племена и царстава са Хананцима, њиховим наследницима, Феничанима, али и Египтом, посредно или непосредно потврђујући библијски наратив. У исто време древна хуријанско-хетитска глинена плочица сведочи о грађанском рату у хетитској империји и доноси молитву хетистког владара за победу над непријатељимима, откривајући молитвене обрасце (који заједно са другим хетитским молитвама) можда имају улогу претече псаламске књижевности какву препознајемо у Светом писму.

3. АРХЕОЛОЗИ ОТКРИЛИ ОСТАТКЕ ХАНАНСКОГ ХРАМА ПОСВЕЋЕНОГ ИЗЛАЗЕЋЕМ СУНЦУ НА ТЕРИТОРИЈИ ДРЕВНОГ ИЗРАИЛА

Монументална грађевина изграђена пре 3.300 година блистала би на јутарњем светлу на врху Азеке и показује блиске културне везе са старим Египтом. Комплекс из касног бронзаног доба и спектакуларни артефакти пронађени у њему пружају увид у религиозна веровања Ханаанаца, показујући снажан утицај древне египатске културе.

Многи детаљи у вези са храмом откривеном у Азеки, у близини древног Јерусалима су и даље непознаница. Оно што је, међутим поуздано јесте да је његово унутрашње светиште било оријентисано према излазећем Сунцу. Излазећи на истоку Сунце је уносило светлост у храм и окупало његово бело камење, стубове и малтерисане зидове у сјајне нијансе ружичасте и наранџасте. Исто сунце и даље оживљава рушевине Азеке и помаже рад LautenschlägerExpedition да открије тајне овог некада живописног насеља из касног бронзаног доба. Током много година египатске хегемоније над јужним Левантом (око 1550–1150. пре Хр.), Азека се разија у један од најзначајнијих градова Шефеле (јудејско подножје). Његова стратешка локација са погледом на долину Елах, место попришта легендарног сукоба Филистејаца и Израилаца и њихових витеза заточника, Давида и Голијата.

Неколико главних путева учинили су га је кључним за контролу овог подручја. Азека, неких 30 километара југозападно од Јерусалима, је вишеслојно место, познато на Леванту, које је било насељено хиљадама година – са сваким новим градом подигнутим на врху старог. Сам храм из касне бронзе изграђен је на масивним утврђењима средњег бронзаног доба, које су археолози назвали чудовиште. У каснијем периоду био је филистејско средиште са стратешким значајним погледом на Гат, На неки начин представљао је капију у долину Елах. Азека из касног бронзаног доба се помиње у Библији у ИНав 10:10 и 15:35. У каснијем периоду спомиње се као један од јудејских градова који су пружали отпор вавилонским освајањима (Јер 34:7).

Током овог периода, становници Азеке су одржавали чврсте везе са египатском администрацијом. Обухватао је богат и напредан горњи и доњи град који је имао чак и грнчарску радионицу и погоне за производњу уља (или парфема). Откриће храма на источној падини Азеке доприноси овој слици. Овај сакрални простор је саграђен вероватно током 13.в. пре Хр. Најпре је то вероватно било светиште на отвореном које је омогућивало неометан поглед поглед на долину и висоравни на истоку. Обухватао је каменом поплочану платформу на југу и горњу терасу на северу. Богослужење се највероватније одвијало на горњој тераси. Био је усредсређен око великог, округлог каменог олтара са припадајућим умиваоником. И олтар и умиваоник су били омалтерисани и онложени гипсом. Поред олтара налазио се округли стуб нешто мање од 0,5м. Направљен од глачаног кречњака, стуб је рефлектовао сунчеву светлост. С обзиром на сјај ових површина, лако је замислити да зраци јутарњег сунца сликају овај простор у живим нијансама златне, наранџасте и ружичасте.

Светиште је оријентисано ка истоку, што је карактеристично за многе храмове и светишта у јужном Леванту. Његова оријентација и карактеристике такође су блиско паралелне египатским соларним храмовима познатим од 14. до 12. в. пре Хр. Оваква светишта су била посвећена свакодневном обнављању сунца, што је препознатљиво у египатским натписима и иконографији, укључујући приказе бабуна који поздрављају излазеће сунце. Током 12. в. пре Хр., када је ханански Азека достигао свој врхунац, светиште на отвореном је реновирано и постало је храм ограђен зидом. У темељ је постављено седам светиљки и здела. Иако је број ових наслага необичан, у касној бронзи је био уобичајен обичај да се лампа и празна посуда поставе у темеље нове зграде, објашњава др Сабине Клајман (Dr. Sabine Kleiman), археолошкиња Универзитета у Тел Авиву додајући: древни Египћани су такође постављали предмет посвете у темељ нове или реновиране зграде како би призвали божанску заштиту на њу. Проф. Липшитс истиче да не знамо тачно значење хананске верзије овог обреда. Али можемо спекулисати да чинија представља храну, а лампа светлост. За мене је то заиста дирљива комбинација. Када градите кућу, све што заиста желите је да она буде испуњена светлошћу и да има храну, храну, просперитет.

Распоред новог простора пратио је типичан симетрични план монументалних хананских храмова познатих са локалитета као што су Лахиш и Хазор. Главни улаз је лежао на југозападу, где је била велика отворена површина поплочана шљунковитим подом. Тај простор је вероватно функционисао као спољно двориште, где би се одвијала већина јавних активности храма, укључујући гозбе и ритуале либације (леванице, односно жртвено изливање течности као што је вода, уље, вино, пиво, крв...). Усправљени камен пронађен у близини једне плоче у средини дворишта можда је служио као мали олтар, око којег би се људи окупљали да би се поклонили и принели дарове. На северном крају дворишта, на централној осовини зграде, налазио се велики квадратни подијум.

Преко овог прага налазио се поплочани улаз у унутрашње светилиште храма. Чини се да је овај део храма прекривен горњим спратом, који се користио и за складиштење и за верске активности.

Северозападно и југоисточно од улаза биле су две мале бочне просторије. Једна је била опремљена клупом, а друга са две постављене, округле камене инсталације. На североисточном крају налазила се главна сала, укључујући камени олтар и стуб из ранијег отвореног светилишта. Унутар храма смо пронашли религиозне предмете који показују низ локалних и страних утицаја. Најимпресивнија је била мала бронзана фигурина која је вероватно представљала хананског бога олује Ваала, чији су слични примери пронађени на местима широм јужног Леванта, укључујући Хазор, Бет-Шеан, Тел Сипор и Лахиш. Откривене су и мале керамичке статуе, укључујући две људске фигурице плакета, као и неколико зооморфних фигура. Фигурине су можда биле похрањене или изложене у светишту чији су украшени делови такође откривени унутар храма. Амулети и отисци маркица показују дугогодишњу везу између Азеке и великих сила источног Медитерана, посебно Египта. Поред мале фигурице египатског бога Беса од фајансе, на пример, пронашли смо ретку египатску тријаду амајлију која приказује богове Ре-Хоракхтија, Сета и Хатора. Ова ретка амајлија направљена је од енстатита, минерала недоступног у Ханану, који је морао да буде увезен из Египта. Полеђина артефакта је прекривена хијероглифима. Према неким схватањима потребно је да се искључи повезивање оваквих храмова са једноим или више богова. То би значило да они треба да се схвате као место где сте долазили да се поклоните, свако је могао да дође и посвети се коме год жели, својим прецима, Ваалу, египатским боговима, божанству долине Елах (што на јеврејском значи богиња).

Откривена су и два печатна отиска који су некада запечаћивали складиште и вероватно су чувани у храм као административна евиденција. Остали предмети укључивали су путире, заветне и зооморфне посуде и мале украшене посуде за драгоцена ароматична уља или мириси који су се доносили у храм на благослов. Ханански Азека и њен храм су изненада и драматично уништени крајем 12. в. Живописни докази овог уништења откривени су унутар храма, где је пет жртава — сви мушкарци између 16 и 55 година — пронађено сломљених и закопаних испод његових срушених зидова. Двојица су дочекала крај у дворишту, док су остала тројица највероватније стајала на крову пре него што се срушио, вероватно у последњем очајничком покушају да бране храм и народ Азеке. У наредним ископавањима археолози ће наставити да откривају тајне које су и даље похрањене на овој локацији. Један од задатака је идентификација божанства коме је храм посвећен заједно са пратећим моментима (епитети и карактеристике које су му приписиване, економску улогу за град и, коначно, узроке уништења. Радна претпоставка је да уништење овог града било део процеса који је познат као слом или колапс цивилизација бронзаног доба, а који је био последица слабљења (па и нестанка) великих цивилизација које су били регионални господари (Египат, Асиро-Вавилонија и Хетитско царство) и освајања народа са мора са једне сгтране, али и Израилаца са друге. Ископавања на локацији се врше од 2014. год. у организацији Универзитета у Тел Авиву. Предводи их проф. Одед Липшитс (Prof. Oded Lipschits).

Значај овог открића је вишеструк. Поред тога што омогућује увид у веровања која су била присутна и која су се сусретала на овом подручју, налази потенцијално могу да буду значајни за употпуњавање сазнања о догађањима повезаним са сломом цивилизација бронзаног доба и уздизањем филистејске и израилске доминације у Ханану.

2. ТАЈАНСТВЕНА ХЕТИТСКА ПЛОЧИЦА СТАРА 3300 ГОДИНУ ОПИСУЈЕ НЕМИРЕ КОЈИ СУ ПРЕТХОДИЛИ КОНАЧНОМ СЛОМУ ИМПЕРИЈЕ

Истраживачи мисле да свети језик исписан клинастим писмом на плочи указује на то да је локација на којој је плочица написана вероватно, макар у једном периоду, била обитавалиште хетитског краља. Плочица говори о времену великог грађанског рата и вероватно је писана у магијске сврхе, односно у циљу прибављања божанске помоћи једној од зараћених страна. Плочица је пронађена у мају прошле године од стране Кимијоши Мацумуре (Kimiyoshi Matsumura) археолога Јапанског института за анатолску археологију (Japanese Institute of Anatolian Archaeology), усред хетитских рушевина у Буклукалеу, око 60км југоисточно од турске престонице Анкаре.

Археолози сматрају да је Буклукале био велики хетитски град. Ново откриће сугерише да је то била и владарска резиденција, можда упоредна са краљевском резиденцијом у хетитској престонициа Хатуши која се налазила око 112км североисточно.

Превод текста сачинио је Марк Виден (Mark Weeden), ванредни професор древних блискоисточних језика на Универзитетском колеџу у Лондону (ssociate professor of ancient Middle Eastern languages at University College London). Првих шест редова текста исписани су хетитским језиком и извештавају о катастрофалним разарањима која су погодила четири хетитска града, укључујући и престону Хатушу. Преостали текст исписан је хуријанским језиком. Састоји се од 64 реда и доноси молитву у којем се тражи божанска помоћ која ће донети победу. Хуритски језик се користио као сакрални церемонијлни кезик у верским обредима Хетита и његова употреба сугерише да је плочица била укључена у ритуал који је извршио хетитски владар. Хуритски језик је првобитно био језик загонетног краљевства Митани које је постало вавално краљевство Хетитског царства, али и значајан претеча истог како у култуно-религијском, тако и у државном смислу. Језик је још увек слаборазумљив, а стручњаци су провели неколико месеци покушавајући да сазнају значење натписа да би закључили да читају молитву хуритско-хетистком олујном божанству Тешубу, поглавару пантеона. У молитви се се велича бог и његови божански преци и више пута се помињу проблеми у комуникацији између богова и људи. Молитва затим наводи неколико појединаца за које се чини да су били непријатељски краљеви и завршава се молбом за божанским саветом.

Уобичајено се сматра да су прва хетитска краљевства настала у Анадолији у последњем веку 3. миленијума пре Хр. До средине 15. в. пре Хр. Хетити су постали главна регионална сила која је била у сукобима са месопотамским силама, као и Египтом. Хетитско царство није преживело слом цивилизација бронзаног доба, премда се претпоставља да су у наредном периоду опстале неке нео-хетитске краљевине које су се постепено гасиле. Сматра се да библијски писци говоре о нео-хетитима (са изузетком Постања где се можда спомиње једна од хетитских колонија у Ханану).

Наиме, Хетитско царство је срушено почетком 12. в. пре Хр. Међутим, немири о којима плочица говори нису они који су обележили коначни крај империје. Она је вероватно повезана са царем Тудхалијом II и датира се у прву половину 14.в. пре Хр (1380-1370). Она потиче из периода грађанског рата за који знамо из других хетитских текстова.

Мацумура истиче да је током овог времена, хетитско срце нападнуто из много различитих праваца одједном... и многи градови су привремено уништени. Могуће је да су ови унутрашњи сукоби ослабили хетитску империју учинивши је мање способном за одбрану од познијих напада спољних непријатеља.

Ново откриће из Буклукалеа потврђује кључну улогу хуритских верских традиција на хетитском краљевском двору у раном периоду царства, рекао је Даниел Швемер (Daniel Schwemer) шеф катедре за блискоисточних студија на Универзитету Вирцбург у Немачкој (ancient Near Eastern studies at the University of Würzburg in Germany) истичићи да нова плоча представља веома значајан додатак нашем познавању побожне књижевности на хуритском језику.

Треба споменути и то да постоји велики број религијских текстова, нарочито молитава, који припадају хетитском књижевно.религијском наслеђу, те да оне одушу високим степеном интимности у обраћању божанствима до толике мере да подсећају на најлепше примере псаламске покајне и уопштено молитвене књижевности.

1. ФЕНИЧАНСКИ ПРИВЕЗАК (НАУШНИЦА) ОД ЗЛАТА - НАЈСТАРИЈИ ЗЛАТНИ АРТЕФАКТ ДО САДА ПРОНАЂЕН У ЈЕРУСАЛИМУ

Тамо су дошли Феничани,

људи познати по својим бродовима,

похлепни лопови,

доносећи безбројне ситнице

у свом црном броду.

Хомер, Одисеја, 15:415

Иако необично мали артефакт од злата, представља потврду библијског наратива да су Феничани били присутни у Јерусалиму пре три миленијума. Овај артефакт ископан је пре једне деценије на Офелу, односно јужном брду Јерусалима које се уздиже наспрам храмовне горе. Традиционално, Офел се сматра местом на којем је била царска палата и административни центар Јерусалима. Новија истраживања сугеришу да је велики број административних артефаката пронађен заправо на падини храмовне горе, и да тај број значајно превазилази број истих налаза на Офелу. На бази тога формирана је алетернативна хипотеза према којој се палата и административни центар налазило у близини храма, на северној гори Јерусалима. И поред тога, значај артефаката пронађених на Офелу је импозатан. Недавно је дешифрован "офелски натпис" који је потврдио трговачке односе Соломоновог царства са легендарном Савејом (највероватније прекоморским краљевством које се простирало на делу савременог Јемена, Етиопије и Етерије). Феничаски златни артефакат потврђује постојање контаката између Соломоновог царства и феничанских градова у савременом либанском приобаљу (пре свега Тиром и Сидоном), што се уклапа у библијски наратив о тирским градитељима Давидове царске палате и првог јахвистичког храма у Јерусалиму, али и укључивању тирских занатљија, пре свега оних вештих у обради метала и изради одеће (2Сам 5:11; 24:7 1Цар 5:1; 2Дн 2:2.7.14-15).

Проналазак, према археологу Бренту Нагтегалу (Brent Nagtegaal), није добио пажњу коју завређује. Ипак, његово излагање у САД у оквиру изложбе ао артефактима пронађеним у Јерусалиму из периода првог храма допринело је интересовању. Уметнина је фино израђена са основом 4 х 4 х 2мм и ручкама које се протежу 6мм изнад основе преклапајући се у тачки која омогућује качење привеска. Око врха предмета је омотана танка златна жица која је вероватно омогућавала да се привезак причврсти за минђушу.

Анализа је показала да је артефакт направљен од електрума (једињења злата и сребра јачег од обичног злата), што би га чинило најранијим златним артефактом икада откривеним у археолошким ископавањима у Јерусалиму, каже Нагтегаал додајући: привезак, са својим замршеним дизајном и спектакуларним златним сјајем, одмах је привукао моју пажњу. Када сам га подигао, био сам запањен колико је тежак за тако мали предмет. Истраживања која су утврдила састав материјала вршена су на Институту за археологију на Јеврејском универзитету (Institute of Archaeology at Hebrew University) под надзором проф. Наама Јахалом-Мацк (Prof. Naama Yahalom-Mack), археолошкињи и шефици лабараторије за металургијска истраживања.

Ова врста артефаката обично је пронађена у колонијама и трговачким станицама које су Феничани успоставили широм древног света. Након што је упоредио предмет са постојећим истраживањима сличних артефаката и консултовао се са стручњацима са Јеврејског универзитета (HebrewUniversity) и Израелске управе за антиквитете (IsraeliAntiquitiesAuthority, IAA), Нагтегал је утврдио да је привезак феничанског порекла. Артефакт, сигурно датиран археолошким контекстом у 10. в. пре Хр., представља најбољи доказ до сада да су и сами Феничани били присутни у Јерусалиму током 10. века пре нове ере, у време цара Соломона, тврди он најављујући чланак у којем ће презентовати своје закључке и тиме се изложити критичкој оцени који сматрају да је његово датирање привеска погрешно. Проф. Нагтегал је проверио друге налазе и истог периода о којима је писао његов колега Dr. Amir Golani (Амир Голани) у тексту Jewelry from the Iron Age II Levant трагајући за паралело и и сту је нашао у серији минђуша са привеском у корпи пореклом са феничанских локалитета пронађених широм Медитерана. Једини „проблем“ је био тај што је наш Опхел привезак претходио већини других привезака на кутији. Четири Голанијева примера била су са феничанских локалитета на Сардинији и датована у 7-6.в. пре Хр. Два су била са Кипра и датована су у исто време. Можда најлепши пример — три привезка у корпи спојена на једну минђушу, откривена у Кадизу у Шпанији — такође је каснијег датума. Како Голани прича, примера је још много, а сви су пронађени на искључиво медитеранским локалитетима директно повезаним са насељавањем и колонизацијом Феничана. Већина ових паралела је имала неколико металних гранула које су се налазиле на врху корпе унутар параболичких шипки. У прошлости, то је довело до називања таквих предмета као што су привесци са лоптом и кавезом. Ипак, на офелском привеску није било никаквих гранула, нити је било доказа који би указивали да су биле тамо, али да су отпале. Сви привесци у корпи пронађени изван Леванта откривени су само на местима која су обично повезана са феничанским колонијама учвршћујући културну атрибуцију овог типа привезака Феничанима, пише Голани. Они су, без сумње, чисто феничански феномен, пронађен само тамо где је било физичког феничанског присуства. С обзиром да минђуше имају директан фронтални дисплеј, оне су намењене за пренос информација о носиоцу. Ово чини ово веома личним објектом.

Проф. Нагтегал је указао и на четири примера „прототипа“ феничанских привезака корпе пронађених у Израилу у периоду 11-10. в. пре Хр. Он подсећа да је феничанска култура вероватно еволуирала из хананске културе, логично је да су слични привесци или прототипови корпе пронађени из ранијег периода у неким областима које су још увек насељавали Хананци. Ипак, он признаје да се примери прототипа разликују од офелског привеска чак и више него од каснијих примера из Феничана. Два примера пронађена у Бет Шеану била су два до три пута већа од Офеловог привеска. Такође су биле шупље изнутра; један је чак садржао скарабоид. Други пример прототипа откривен у ископавањима Флиндерса Петрија у Телл ел-Фарах (југ) такође је била шупља корпа.

Др Амир Голани је приметио да се офелски привезак мало разликује од осталих каснијих примера са феничанских локалитета (краћа базна коцка, без пирамидалне структуре гранула, виши ниво занатства у сакривању столарије са златним праменом). Ипак, веровао је да је свакако феничанског порекла и дизајна. Голани је такође приметио да пошто накит скоро увек одражава идеје, културе или мотиве носиоца, он делује као културни маркер за присуство Феничана у Јерусалиму.

Проф. Нагтегал, стога, закључује: на основу типологије, привезак кутије је очигледно феничански и вероватно га је носио Феничанин. Привезак је датован археолошким контекстом у рано гвоздено IIа (археолошки период који се типично повезује са 10. веком п.н.е.). Коначно, пронађен је у Јерусалиму, тачније на Офелу, региону северно од Давидовог града, где су откривене монументалне грађевине.

Сами археолошки докази указују на присуство Феничана у Јерусалиму током 10. в. пре Хр. Упарите ове археолошке доказе са Библијом, и овај мали артефакт оживљава библијску историју златног доба у древном Израилу. Подсећа на време уједињене монархије када су Израил и Јуда били уједињени под једним царем који је владао из Јерусалима. Прича о времену када су Феничани са либанске обале били партнери овог цара у његовим најважнијим грађевинским пројектима у главном граду.... Сада имамо најјаче археолошке доказе да су феничанске „слуге“ заиста послате у Јерусалим у 10. в. пре Хр." Он подсећа и на друге показатеље феичанског присуства у Јерусалиму које је открила Еилат Мазар (капитал у протоеолском феничанском стилу пронађеном ископавањима у Офелу, уметак од слоноваче у феничанском стилу пронађеном на њеним ископинама у Давидовом граду).

Материјални подаци о царевима уједињеног царства древних јевреја, Давида и Соломона и њиховом савезнику из Тора, Хираму су оскудни. Ипак, познато је да је Тир био главни центар феничанске културе. Заправо феничанска поморска империја утемељена је на граду-држави који се неколико пута помиње у јеврејској Библији, древним грчким списима и другим изворима, укључујући Ј. Флавија. Привезак би могао да буде потврда постојања односа између Феникије и Јерусалима. Нагтегал трвди да су ранији налази на подручју Офела потврдили постојање феничанског културног утицаја у Јерусалиму.

Изложба је посвећена преминулој др Еилат Мазару (Dr. Eilat Mazar) са Јеврејског универзитета, археологу која је надгледала ископавања у областима Офел и Давидов град и који је био стручњак за древни Јерусалим и феничанску културу. Она унука била је посвећена проналажењу материјалних трагова Уједињеног царства. Тврдила је да је пронашла остатке Давидове палате у овом древном граду, али је умрла 2021. год. пре него се њена истраживања званично потврђена. њени налази су наишли на скепсу, али и одобравање у научним круговима. Сматра се да је захваљујући њеној примени технике тзв. морког просејавања пронађено и сачувано мноштво минијатурних артефаката. Ова педантна пракса довела је до открића два најстарија комада писања икада пронађена у Јерусалиму — фрагмената клинастог писма из 14. и 13. в. пре Хр. — као и десетина печата и отисака печата, од којих је најзначајнији отисак личног печата цара Језекије.

Извори: