Свет Библије

2013. година за хришћане је година великих јубилеја, али и за православне хришћане у Србији она има посебно значење будући да је она јубилеј од изласка једног најбољих новијих превода Светог Писма Новог Завета на српски језик. То је превод дугогодишњег проф. ПБФ, о. Емилијана Чарнића. О овом преводу и богословском наслеђу проф. Чарнића разговарамо са докторандом Марком Јовановић и директором међународне организације Гидеонити у Србији, Драганом Кончаревићем.

Аутор разматра темуверске политике цара Давида. Најпресе осврће на историјске околностиу којима се формираверска политикацара Давидачији је кључнидогађај пренос Ковчега савеза у Јерусалим. У текстусе указује на значајсвештеничких старешина за реорганизацију култa. Наглашена је, пре свега, улога Садока као родозачетника векове лозе јерусалимског свештенства. Пажња аутора је усредсређена на проблем Садоковог порекла и родослова, на тзв. Јевусејску хипотезу и њену критику аронитско– елеазаревског првосвештеничког порекла. Аутор, затим, прати Давидову реорганизацију свештеничких и левитских редова и служби и закључује да је она спроведена у духу Мојсијевог законодавства, али уз модификације које су захтевале промењене друштвене околности и стварање религијске основе династијско–давидовске идеје.

„Сада нам остаје: вера, нада и љубав. Ово троје, али је љубав највећа међу њима.“ Ово су речима која се завршава знаменита „Химна љубави“ коју је записао св.ап. Павле у 1Коринћанима посланици 13.гл. Ова химна и њене закључне речи најбоље се могу разумети у свом литерарном и историјско-културном и језичком контексту. Тај контекст покушаћемо да приближимо разговором са о. Александром Нинковићем.

„Ти си ми сасуд изабрани, да објавиш еванђеље међу незнабошцима.“ Ово су речи којима се у Новом завету објашњава задатак који је стваљен пред св.ап. Павла, човека који је заслужан што је млади хришћански покрет изашао изван оквира јудаизма и постао светска религија. Овај негдашњи прогонитељ хришћана постао је највећи проповедник хришћанства који је у своја три мисионарска путовања обишао готово цео тада познати свет. Какав je допринос хришћанству? Шта је писао и како је бирао сараднике. Вечерашњи саговорник је др. П. Драгутиновић.

Да ли су новозаветни списи поуздани и ако јесу шта се под поузданошћу новозаветних списа подразумева? На ово питање покушали су да дају одговор учесници симпосиона одржаног на ПБФ УБ. Учесници симпосиона су се окупили са више европских факултета и долазе из различитих хришћанских цркава.

Увод у Нови завет је једна од незаобилазних дисциплина за сваког ко жели да се озбиљно упозна са библијским текстом. Нови завет је културолошки, историјски и терминолошки удаљени од савременог човека. Управо Увод у Нови завет помаже нам да превазиђемо тај јаз. Који су предмети интересовање општег, а које посебног Увода у Нови Завет? Шта се подразумева под појмом аутораства новозаветних списа и када су они настали? Ово су питања која постављамо проф. Предрагу Драгутиновићу.

„Ако добро узаслушаш глас Господа Бога Својега, добра земаљска јешћеш“ – ово су речи којима Бог Израилу обећава земаљске, материјалне благослове као дар који следи њихову савезну верност. У Старом завету богатство се сматрало знамењем Божијих благослова, али и праведности човека. У Новом завету, насупрот тога, Христос каже „тешко је богатоме ући у Царство небеско.“ Чему ова привидна супростављеност? Какав је однос вере и материјалних средстава? Ова и друга питања постављамо госп. Роџеру Ворхису.

Нарочита места на којима човек доживљава божанску присутност и објаву позната су на свим меридијанима света и из свих периода светске историје. Трагови мегалитских светишта сежу у најдаљу познату, или само делом осветљену прошлост, а она има своје рефлексије у Светом Писму. пре свега у оном митским језиком писаном делу који се назива "библијска праисторија." Шта знамо о светиштима овог периода.

Вавилон – величанственост и опсесија величанствених. Изградили су га Неврод и Хамураби. Уздигао га је Навуходоносор. Осуђен је од писца Откривења. Симбол је многих цивилизација. Да ли и наше?

„Ја сам Онај који јесам“ – речи су којима је Бог на Синају Мојсеју открио своје лично име. Оно одјекује кроз читаву библијску историју и свој крајњи ехо проналази у Јовановским списима Новог завета који овом исказу дају јасно христолошко значење. На прекретници између првобитне објаве овог божанског имена и његове новозаветне употребе налази се корпус Дефтеро-Исаије у којем ово име добија специфични облик и значење.