Свет Библије

У раном периоду монархије сакралне локације су оне исте које имају значајну улогу у периоду историје судија. Ипак, у овом периоду на сцени се јављају и неке нове сакралне локације које се као такве не спомињу у ранијем периоду. Јасно је да први израилски цар жели да истакне свој ауторитет како као политичког лидера, тако и као верског поглавара (не као свештеника, већ као оног коме су свештеници одговорни као врхунксој инстанци власти). Ипак, његов сукоб са Самуилом, као последњим судијом и личношћу која је имала верски и политички ауторитет води слабљењу још младе монархије и ствара потенцијал за фракционаштво и сецесију јужних племена на чији трон се по сауловој смрти успиње млади војно-политзички лидер, а доцније и најзначајнији цар Израила, Давид. И су повезана извесна богослужбена места која ћемо да представимо у о вој емисији.

Доба судија је један од најмрачнијих периода у историји старозаветног Израила, и истовремено период у којем је Бог на величанствени начин учествовао у историји и свакодневици свог народа. Ово је време великих промена да друштвеном, религијском, државном и културолошком нивоу будући да један номадски народ улази доспева на територију на којој жели да се трајно насели, и ту на тој територији се суочава са другим, одавно седелачким народима који су цивилизацијски и културно били значајно напреднији, али истовремено и религијски декадентнији. Религија Ханана, која је за израилска племена често била опаснија од хананских војски, представљала је значајан изазов израилском монотеизмзу. Један од начина супростављања идолатрији и политеизму било је окупљање око ценралних светишта, готовое редовно повезиваних са праоцима Израила. То је био начин да се успостави историјски континуитет са величанственом прошлошћу, али истовремно и поглед вере и неизвесну будућност.

Мојсеј је свакако најзначајнија или макар једна од најзначајнијих личности старозаветне историје. Рођен као син јеврејских робова, одрастао као египатски принц очврснуо је у Синајској пустињи и сазрео на обронцима Обећане земље под мадијанским шаторима, да би се потом вратио у Египата да изведе свој народ из вековног ропства и поведе га ка Светој Гори, ка Синају најпознатијој, али не и јединој, сакралној локацији његовог доба. Које су биле друге сакралне локације Мојсејевог доба и на који начин нам упознавање са њима може помоћи у разумевању развоја старозаветне религијске и богословске мисли?

Од најранијег периода људске (пра)историје позната су предања о нарочитим местима на којима су појединци, породице, племнске заједнице или чак скупине племена на нарочит начин доживљавали божанску присутност, места на којима су људи били отворенији за божанско откривење и на којима је Бог радо примао уздарје од оних којима је све даровао. То су могли бити извори река које на древном Оријенту живот значе или хладови столетних дрвета које уморним номадима пружају заштиту од подневне жеге док шум који ветар прави у њиховим крошњама као да човеку шапуће речи Божије чије значење може само да разуме. Могла су то да буду и узвишена, брда и горе на којима се човек осећао ближим небеским висинама. Шта знамо о најранијим библијским светиштима из периода библијске праисторије и праотаца Израила, где су се она налазила и који је био њихов значај за праоце Израила, али и њихове потомке у каснијим временима?

Династија коју је успоставио цар Давид јерусалимски била је најдуговечнија династија древног света. Њени владари су се смењивани на трону Јерусалима од средине 10. до прве четвртине 6.в. пре Хр. Међу њима је било значајан број владара који су са вазалним обавезама према имепраторима древнооријенталних држава прихватали и идолатријско богослужење, а опет било је и оних који су описани као величанствени верско-политички реформатори, месије свог доба. Који су разлози слома овог царства и шта је тај слом значио на староваетни Израил? Одговоре ће нам представити о. Александар Нинковић.

Ма Јован Јовић је гост емисије Свет Библије и аутор и водитељ емисије Јован Благојевић разговара са њим о једном од најзначајнијих личности старозаветне свете историје, Давиду човеку који се од пастрира, преко дворског музичара, уздигао до једног од најзначајнијих војсковођа првог израилског цара Саула и коначно је. Његов животни пут није, ипак, ишао узланом правом линијом. Он је био вољени војвода и прогоњени одметник. Читање приповести о његовом животу необично подсећа на приче о Али-баби и четрдесет хајдука.

Доба судија је један од најмрачнијих периода у историји старозаветног Израила, и истовремено период у којем је Бог на величанствени начин учествовао у историји и свакодневици свог народа. Ово је време великих промена да друштвеном, религијском, државном и културолошком нивоу будући да један номадски народ улази доспева на територију на којој жели да се трајно насели, и ту на тој територији се суочава са другим, одавно седелачким народима који су цивилизацијски и културно били значајно напреднији, али истовремено и религијски декадентнији. Какве је то изазове стављало пред израилска племена и како су они на те изазове реаговали. О овим темама разговарамо са о. Александром Нинковићем.

У овој емисији са бројним гостима са којима смо снимали емисије у претходном периоду разговараму о Васкрсу као празнику, његовом смислу и поруци. Који је значај васкрсења Господњег? Шта оно значи за нас данас и на који начин у односу на њега се мења наш живот и однос према другима?

2013. година за хришћане је година великих јубилеја, али и за православне хришћане у Србији она има посебно значење будући да је она јубилеј од изласка једног најбољих новијих превода Светог Писма Новог Завета на српски језик. То је превод дугогодишњег проф. ПБФ, о. Емилијана Чарнића. О овом преводу и богословском наслеђу проф. Чарнића разговарамо са докторандом Марком Јовановић и директором међународне организације Гидеонити у Србији, Драганом Кончаревићем.

Аутор разматра темуверске политике цара Давида. Најпресе осврће на историјске околностиу којима се формираверска политикацара Давидачији је кључнидогађај пренос Ковчега савеза у Јерусалим. У текстусе указује на значајсвештеничких старешина за реорганизацију култa. Наглашена је, пре свега, улога Садока као родозачетника векове лозе јерусалимског свештенства. Пажња аутора је усредсређена на проблем Садоковог порекла и родослова, на тзв. Јевусејску хипотезу и њену критику аронитско– елеазаревског првосвештеничког порекла. Аутор, затим, прати Давидову реорганизацију свештеничких и левитских редова и служби и закључује да је она спроведена у духу Мојсијевог законодавства, али уз модификације које су захтевале промењене друштвене околности и стварање религијске основе династијско–давидовске идеје.