Свет Библије

Лукино еванђеље је једно од најлепших синоптичких еванђеља, и новозаветних текстова уопште. Леп језик и перфектан стил су неке од карактеристика овог списа у којем доминира порука универзалима. Универазлим Лукиног еванђеља има различите аспекте, а један од њих је свакако и етички универзализам. Лука нам заправо поручује да Бог прихвата сваког човека, без обзира на његово тренутно морално стање. Истовремено, он нас наводи да се запитамо у којој мери смо ми спремни да прихватимо оне које сматрамо „недовољно добрима“. Ово је тема која је на ванредан начин представљена у Христвим параболама о изгубљеној овци и изгубљеном динару.

Универзализам Лукиног еванђеља је једна од набитнијих и најуочљивијих карактеристика поменутог списа. Он се одражава на различитим нивоима Лукиног текста, а један од најзначајнијих нивоа је (над)национални универзализам. У овом контексту, нарочито место има Христова парабола о „Милостивом Самарјанину.“ Поменута парабола спада у низ најлепших, најпознатијих и најзначајнијих Христових парабола. О њој и њеној поруци говори нам Ненад Кркобабић.

Ко је био св. ап. Лука? Шта је оно што знамо о овом писцу, једном од седамдесеторице апостола и пратилац св. ап. Павла? Које су карактеристике његовог списа, језичке, реторичке, богословске? Како је тај спис настао? Које је место Лукиног еванђеља међу другим еванђељима и богослужењу ране цркве? Шта се подразумева под „универзализмом“ Лукиног еванђеља и које су његове димензије? Које су карактеристике Лукине христологије? Ово су питања која разматрамо у разгоовру са др. В. Таталовић.

Нови завет се у свом богословљу храма и сакралног простора надовезује на старозаветну и интертестаментарну мисао, али је и битно надограђује. Новозаветни писци препознају и даље Јерусалим као „град великог цара“, а његов (обновљени) храм као дом молитве, па чак и место жртвоприношења (и у периоду по Христовом распећу и васкрсењу). Истовремено, то је Јерусалим „који убија проророке и оне који су послани њему,“ а хришћани верују да Бог не живи у „рукотрвореним светитињама.“ Ова амбивалентност у хришћанском богословљу своје решење проналази у христолошкој и еклисиолошкој синтези на темељу којих Христос се доживљава као испуњење смисла свег старозаветног богослужења, а Црква као његово тело и богослужбена заједница преузима место старозаветног храма.

Асирска освајања избрисала су са светске и историјске сцене северно, израилско царство и његову престоницу Самарију. Јудејско царство са средиштем у Јерусалиму наставило је да егзистира током наредног периода стално се наизменично суочавајући са претњама Асирије или суседа. Коначно, слом асирског царства није донео жељени предах будући да се уздигла нова, никада већа, претња – Вавилон. Разорење Јерусалима и његовог храма била је највећа траума у турбулентној историји древног јеврејског народа, али је и дало импулс даљем богословском развоју богословља храма како у пророчком, тако и у интертестаментарном богословљу на које се доцније навезује мисао Новог завета.

Са јачањем Давидове позиције и снаге на трону јужних племена Израила јача и његов утицај на северна племена над којима је власт покушавао да успостави и ојача, политички нејак, Саулов син. Када он страда као жртва завере својих војвода власт над свим племенима Израила преузима Давид стварајући уједињено царство Израила које током његовог живота и током владавине његовог наследника Соломона постаје значајна регионална сила. Давидовим освјањем Јерусалима, уједињено царство не добија само нову престоницу, већ и нови верски центар са тежњом да он постане не само централно, већ и једино богослужбено место. Упркос таквој тежњи, нарочито видљивој током владавине давидистичких царева реформатора упоредно са јерусалимским храмом на територији Јудеје постојао је велики број култних места, како јахвистичких тако и синкретистичких. Како нам оваква сазнања помажу да разумемо богословско-историјски развој старозаветне религије?

У раном периоду монархије сакралне локације су оне исте које имају значајну улогу у периоду историје судија. Ипак, у овом периоду на сцени се јављају и неке нове сакралне локације које се као такве не спомињу у ранијем периоду. Јасно је да први израилски цар жели да истакне свој ауторитет како као политичког лидера, тако и као верског поглавара (не као свештеника, већ као оног коме су свештеници одговорни као врхунксој инстанци власти). Ипак, његов сукоб са Самуилом, као последњим судијом и личношћу која је имала верски и политички ауторитет води слабљењу још младе монархије и ствара потенцијал за фракционаштво и сецесију јужних племена на чији трон се по сауловој смрти успиње млади војно-политзички лидер, а доцније и најзначајнији цар Израила, Давид. И су повезана извесна богослужбена места која ћемо да представимо у о вој емисији.

Доба судија је један од најмрачнијих периода у историји старозаветног Израила, и истовремено период у којем је Бог на величанствени начин учествовао у историји и свакодневици свог народа. Ово је време великих промена да друштвеном, религијском, државном и културолошком нивоу будући да један номадски народ улази доспева на територију на којој жели да се трајно насели, и ту на тој територији се суочава са другим, одавно седелачким народима који су цивилизацијски и културно били значајно напреднији, али истовремено и религијски декадентнији. Религија Ханана, која је за израилска племена често била опаснија од хананских војски, представљала је значајан изазов израилском монотеизмзу. Један од начина супростављања идолатрији и политеизму било је окупљање око ценралних светишта, готовое редовно повезиваних са праоцима Израила. То је био начин да се успостави историјски континуитет са величанственом прошлошћу, али истовремно и поглед вере и неизвесну будућност.

Мојсеј је свакако најзначајнија или макар једна од најзначајнијих личности старозаветне историје. Рођен као син јеврејских робова, одрастао као египатски принц очврснуо је у Синајској пустињи и сазрео на обронцима Обећане земље под мадијанским шаторима, да би се потом вратио у Египата да изведе свој народ из вековног ропства и поведе га ка Светој Гори, ка Синају најпознатијој, али не и јединој, сакралној локацији његовог доба. Које су биле друге сакралне локације Мојсејевог доба и на који начин нам упознавање са њима може помоћи у разумевању развоја старозаветне религијске и богословске мисли?

Од најранијег периода људске (пра)историје позната су предања о нарочитим местима на којима су појединци, породице, племнске заједнице или чак скупине племена на нарочит начин доживљавали божанску присутност, места на којима су људи били отворенији за божанско откривење и на којима је Бог радо примао уздарје од оних којима је све даровао. То су могли бити извори река које на древном Оријенту живот значе или хладови столетних дрвета које уморним номадима пружају заштиту од подневне жеге док шум који ветар прави у њиховим крошњама као да човеку шапуће речи Божије чије значење може само да разуме. Могла су то да буду и узвишена, брда и горе на којима се човек осећао ближим небеским висинама. Шта знамо о најранијим библијским светиштима из периода библијске праисторије и праотаца Израила, где су се она налазила и који је био њихов значај за праоце Израила, али и њихове потомке у каснијим временима?