Свет Библије

Библијска порука није само порука која је променила токове античког друштва и отворила врата обликовању једне нове, хришћанске, цивилизације. Сусрет са библијском поруком и Оним на којег она упућује често је водио драстичним променама на личном плану оних који су се са том поруком сусрели. Да ли је то само део прошлости, времена из раног периода хришћанства када је оно снагом Духа мењало животе људи? Да ли се то дешава и данас? Ово су питања која постављамо Михаели Ћурчић, дипл-мастер социологу, која ће нам на њих одговорити на темељу својег социолошког истраживањима.

Свет Библије је израз којим се обично означава свет древног библијског Оријента и евантуално доцније грчко-римског царства, односно свет у којем је Писмо настајало. Потребно је, међутим, имати на уму да није само друштво у смислу историјско-културолошких околности утицало на обликовање библијских исказа, већ да је и Свето писмо утицало, и то током дугих векова, на обликовање друштва и његових схвтатања. Какво је стање данас? У којој мери савремени човек, као јавна личност која има политички агажман, може да се се руководи библијским принципима и хришћанском вером? Разговарамо са госп. Обрадом Кесићем.

Један од кључних императива хришћанске вере и библијске поруке јесте импертив човекољубља и хуманости. Места за човекољубље и хуманост, можемо рећи чак нажалост, има много у свету у којем постоји много страдања, болести, смрти, као и у друштву које нема увек могућност да задовољни потребе оних који се налазе у тешким ситуацијама, тешко болесних који немају наде на излчење и коју су често потпуно маргинализовани. Хуманитарна организација Белхоспис, окупља људе који пружају помоћ људима који су у терминалној фази канцера, као и члановима њихових поридица. Помоћ обухвата медицинске услуге, психолошку, верску, социјалну и волонтерску помоћ. О њиховом деловању, као и о библијским принципима који их покрећу разговарамо у овој емисији са госп. П. Грејмом.

Мелхиседек је једна од најзагонетнијих старозаветних личности Светога Писма. У Новом Завету, Мелхиседек се представља као тип и праслика Господа Исуса Христа. У периоду између Старог и Новог Завета ова личност је уткана у јудејско интертестаментарно предање. У савременој науци се полемише да ли то предање (и у којој мери), може да осветли позадину Мелхиседек- христологије Посланице Јеврејима, као и неких других месијанских одељака Новог Завета. То је разлог због којег аутор овог чланка у разматрању теме креће од савремених дискусија повезаних са овим проблемом. Он, затим, указује на сведочанство јудеојелинистичке литературе о Мелхиседеку да би се потом усредсредио на учење о Мелхиседеку у предању палестинског јудаизма, и то: равинско- таргумском и апокалиптичком. Аутор нарочиту пажњу посвећује знаменитом кумранском тексту 11QMelch. Поменути текст се користи и у циљу ocветљавања есхатолошких очекивања са почетка хришћанске ере и упућивања на могућу контекстуализацију новозаветне христологије, пре свега христологије присутне у Лк. 4 и Јевр. 7.

Прича о Блудном Сину је једна од најпознатијих и најлепших Христових парабола. Она нам се предаје у еванђељу св.ап. Луке. Поменута парабола нам много тога открива о Богу, другим људима и нама самима. Због чега је она остала „недовршена“? На шта нас Христос њом позива?

Лукино еванђеље је једно од најлепших синоптичких еванђеља, и новозаветних текстова уопште. Леп језик и перфектан стил су неке од карактеристика овог списа у којем доминира порука универзалима. Универазлим Лукиног еванђеља има различите аспекте, а један од њих је свакако и етички универзализам. Лука нам заправо поручује да Бог прихвата сваког човека, без обзира на његово тренутно морално стање. Истовремено, он нас наводи да се запитамо у којој мери смо ми спремни да прихватимо оне које сматрамо „недовољно добрима“. Ово је тема која је на ванредан начин представљена у Христвим параболама о изгубљеној овци и изгубљеном динару.

Универзализам Лукиног еванђеља је једна од набитнијих и најуочљивијих карактеристика поменутог списа. Он се одражава на различитим нивоима Лукиног текста, а један од најзначајнијих нивоа је (над)национални универзализам. У овом контексту, нарочито место има Христова парабола о „Милостивом Самарјанину.“ Поменута парабола спада у низ најлепших, најпознатијих и најзначајнијих Христових парабола. О њој и њеној поруци говори нам Ненад Кркобабић.

Ко је био св. ап. Лука? Шта је оно што знамо о овом писцу, једном од седамдесеторице апостола и пратилац св. ап. Павла? Које су карактеристике његовог списа, језичке, реторичке, богословске? Како је тај спис настао? Које је место Лукиног еванђеља међу другим еванђељима и богослужењу ране цркве? Шта се подразумева под „универзализмом“ Лукиног еванђеља и које су његове димензије? Које су карактеристике Лукине христологије? Ово су питања која разматрамо у разгоовру са др. В. Таталовић.

Нови завет се у свом богословљу храма и сакралног простора надовезује на старозаветну и интертестаментарну мисао, али је и битно надограђује. Новозаветни писци препознају и даље Јерусалим као „град великог цара“, а његов (обновљени) храм као дом молитве, па чак и место жртвоприношења (и у периоду по Христовом распећу и васкрсењу). Истовремено, то је Јерусалим „који убија проророке и оне који су послани њему,“ а хришћани верују да Бог не живи у „рукотрвореним светитињама.“ Ова амбивалентност у хришћанском богословљу своје решење проналази у христолошкој и еклисиолошкој синтези на темељу којих Христос се доживљава као испуњење смисла свег старозаветног богослужења, а Црква као његово тело и богослужбена заједница преузима место старозаветног храма.

Асирска освајања избрисала су са светске и историјске сцене северно, израилско царство и његову престоницу Самарију. Јудејско царство са средиштем у Јерусалиму наставило је да егзистира током наредног периода стално се наизменично суочавајући са претњама Асирије или суседа. Коначно, слом асирског царства није донео жељени предах будући да се уздигла нова, никада већа, претња – Вавилон. Разорење Јерусалима и његовог храма била је највећа траума у турбулентној историји древног јеврејског народа, али је и дало импулс даљем богословском развоју богословља храма како у пророчком, тако и у интертестаментарном богословљу на које се доцније навезује мисао Новог завета.